Život mladog glumca i voditelja iz korena se promenio nakon jedne posete Njujorku, pre dvanaest godina. Tada nije mogao ni da nasluti da će mu vrlo brzo i Holivud pružiti šansu

Uvek sam sa posebnim poštovanjem pisala o našim ljudima koji su uspeli u Holivudu. Mislim na one koji su zaista uspeli, a ne samo prošetali crvenim tepihom držeći za ruku nekog bogatog producenta. Takvih ima koliko hoćete. S druge strane, srpski glumci kojima se život stvarno pretvorio u holivudski blokbaster mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Težak je to teren, pun nagaznih mina i klopki, posebno za umetnike sa akcentima, pristiglim iz svih krajeva sveta, koji žele da okušaju sreću u fabrici snova. Za neke, na kraju, ta fabrika i ostane samo san. Nisu imali dovoljno strpljenja, vrednosti i talenta da ga ostvare. Ili je možda faktor sreće zakazao u, slikovito rečeno, maloj bari punoj krokodila. U toj ogromnoj konkurenciji stranci nemaju prednost, da se ne lažemo. Svi koji su ikad prošetali Sanset bulevarom znaju u čemu pričam. Međutim, Dejan Jelača već dugi niz godina nesmetano gradi svoje mesto pod filmskim suncem čiji sjaj greje tek šačicu izabranih. I najupornijih.

Meni je upravo taj neuobičajeni akcenat i pomogao da opstanem u Americi. Ako ste talentovani, spremni da radite i da se odreknete mnogih stvari, i ako posedujete sve što je potrebno za projekat, onda je posao vaš. Možda sam se, jednostavno, našao u pravom trenutku na pravom mestu. Verujem da sam imao i dosta sreće, jer nije lako uspeti sa one strane Atlantika. Potrebno je žrtvovati sve, ali svesno sam ušao u tu priču. Počela je pre dvanaest godina, tokom posete Njujorku. Saznao sam da se traži spiker na jednom radiju i rešio da pokušam, tek iz znatiželje. Razmenio sam svega nekoliko reči sa agentom, da bi mi posle dva dana rekao da sam dobio posao. Bio sam u čudu, jer me čovek nikada nije video. A on mi je na to odgovorio da njih ne zanima moj izgled, već glas i akcenat koji su pogodni za sinhronizovanje emisija. Onda sam se našao u dilemi, da li da prihvatim ponudu ili da se vratim u Srbiju. Bio je to veoma težak period u mom životu, jer je pristanak značio da treba da ostavim sve što sam ovde imao, porodicu, prijatelje, kolege, posao. Ipak, dobio sam bezgraničnu podršku svojih roditelja, koji su mi savetovali da odem i prihvatim. Amerika je bila moj san. I ostvario sam ga. Ja živim svoj san.

Snimanja u ogromnim studijima, pod budnim okom čuvenih reditelja i sa čitavim armijama filmskih ekipa, prilično se razlikuju od ovdašnjih. Sve je savršeno organizovano i svaki sekund je detaljno isplaniran. Vreme je novac, glasi jedno od prvih pravila svakog uspešnog biznisa shvaćenog na američki način. U Holivudu ne gube ni jedno ni drugo.

– Snimanja počinju rano ujutru i traju dok se ne završe. Mnogo je rigoroznije nego kod nas, ali to je dobro, jer onda glumac može da se skoncentriše na ulogu i tako iz prve odigra scenu. Atmosfera je uvek pozitivna. U pauzama se uglavnom šalimo, nešto pojedemo, malo se odmorimo i krećemo dalje. Ne smeta mi taj napor, jer znam da će uroditi plodom i da će mi otvoriti vrata na nekom drugom mestu.

Proteklih meseci Dejan je nekoliko puta boravio u Njujorku. Ovih dana završava snimanje filma Blossoms of faith, čija je premijera najavljena za leto, a u popularnoj seriji Elementary glumi FBI agenta Brajana Benstroloa.

– Jos kao dečak sanjao sam da u nekoj američkoj seriji igram baš ovakvu ulogu. Prezadovoljan sam kako je sve ispalo i jedva čekam da počne emitovanje, a posebno mi je drago što delim ekran sa velikom zvezdom Lusi Liu. Završio sam i film American rouge. Kompleksna uloga, veoma teška. Ali, volim izazove. Nedavno sam igrao i u drugoj sezoni serije Zločin za pamćenje. Reč je o istinitoj priči koja je 1966. godine potresla Ameriku. Velika tragedija u Teksasu, kada je jedan student sa krova visoke zgrade pucao na prolaznike i usmrtio pedesetoro. Glumim policajca koji je prvi došao na lice mesta i posle nekog vremena likvidirao tog mladica. Biće prikazani i originalni snimci događaja. Premijera je zakazana za kraj oktobra. Igram Avganistanca u jednoj od trenutno najpopularnijih serija, Orange is the new black, a pojavio sam se i u Plavoj krvi. Na svoju veliku sreću, imao sam prilike da sarađujem sa uticajnim imena sveta filma i upoznam renomirane kasting direktore. To obećava lepu budućnost, a sve ove nove uloge otvaraju mi vrata za dalji rad u Americi.

Na Beverli Hilsu i ostalim kalifornijskim brdima živi mnogo poznatih ljudi poreklom sa ovih prostora. Tamo su i najpopularnije holivudske Srpkinje – Saša Aleksander, Stana Katić, Lolita Davidović, potom čuveni Dan Tana, Branka Katić, Mira Furlan. Rade Šerbedžija oduševio je Dejana energijom i otvorenošću, kao i Goran Višnjić i ostali koji su dobili priliku kakva se retko pruža – da se njihova imena nađu na odjavnim špicama holivudskih ostvarenja i tako zagrizu svoje parče kolača pod najkomercijalnijim filmskim nebom.

Upornost, rad, talenat i mnogo odricanja su ključne stvari za uspeh u bilo kom poslu. Naravno da i faktor sreće igra ogromnu ulogu, ali ne smete da pokleknete već nakon prvog neuspeha. Ja sam pravi dokaz da se može otići preko i uraditi nešto kvalitetno. Morate da verujete u sebe. Mislim da svi ovdašnji glumci imaju šansu ukoliko su spremni da se žrtvuju, i da svako može dobiti svojih pet minuta. Pitanje je kako će iskoristiti tu minutažu. Kada živite u Americi, posebno u centrima industrije zabave, sudaranje na ulici sa poznatim ljudima iz sveta šou-biznisa je sasvim normalna pojava. A velike svetske zvezde su mnogo opuštenije od ovih naših, ne razmišljaju o tome da li će do prodavnice skoknuti u markiranoj garderobi ili u izgužvanoj staroj odeći. Nema oreola slave iznad njihovih glava i uglavnom se ponašaju kao sav nomalan svet. Upoznao sam i mnogo poznatih iz oblasti modelinga, a sa nekima sam se sprijateljio. Poseban utisak na mene je ostavila Hajdi Klum, pre svega zbog prirodnog ponašanja. I njen bivši muž Sil je vrlo duhovit. Odličan odnos sam izgradio i sa manekenkom Mirandom Ker, a upoznao sam i njenog bivšeg supruga Orlanda Bluma. Adrijana Lima je takođe divna osoba. Viđam se sa njima koliko nam obaveze dozvoljavaju. Možda me je najviše impresionirao Majkl Daglas, jer je tek on veliko ime, a opet vrlo otvoren i jednostavan čovek. Još jednom naglašavam da su ti ljudi mnogo opušteniji i prirodniji, nema tog pretvaranja od kojeg naše zvezde pate. Jednostavni su i neverovatno profesionalni. Imaju korektan odnos sa svim saradnicima, novinarima, kolegama.

A zanosna Hajdi Klum redovno poziva mladog glumca na čuvene žurke koje pravi za Noć veštica.

– Upoznali smo se u jednoj modnoj agenciji. Svake godine dobijam pozivnicu za sjajne žurke koje već tradicionalno organizuje za ovaj praznik. Hajdi je veliki pozitivac, sve vreme širi dobru energiju. Video sam je i bez šminke, nesređenu, ali ona nema problem sa tim. Jednostavno, osoba kao i svaka druga. Kada se ugase kamere, vraća se među obične smrtnike. Nije nimalo prepotentna, iako je neopisivo veliko ime u svetu mode.

Dejana smo nedavno gledali i u akcionoj komediji Na tajnom zadatku (22 Jump Street), pored Čeninga Tejtuma i Džone Hila. I sa najtraženijim glumcima mlađe holivudske generacije brzo je uspeo da nađe zajednički jezik.

– Mislio sam da su uobraženi, s obzirom na popularnost koju uživaju, ali čim sam ih upoznao i razmenio s njima nekoliko reči shvatio sam koliko grešim. To su sjajni ljudi, pravi profesionalci, duhoviti i skroz opušteni. Sve su učinili da se osećam kao kod kuće i da me ni u jednom trenutku ne potrese trema zato što glumim sa njima. Hil je stalno pravio šale na račun mog akcenta, čak je imitirao kako govorim engleski. To mi je bilo veoma simpatično. Sve scene smo snimali u specijalno opremljenom studiju u Nju Orleansu, gde sam proveo nedelju dana. Moram da dodam da je ovo jedan od najznačajnijih projekata koje sam uradio u inostranstvu. Uloga jeste mala, ali je, za nekoga ko se probija na surovo američko tržište, izuzetno korisna i važna. Inače, igram ogromno, ružno čudoviste koje pokušava da pojede glavnog junaka…

Zbog specifičnog akcenta Dejan se preko bare našao u koži raznih likova. Igrao je Poljake, Ruse, policajce, kriminalce, makroe, narkomane, novinare, ali nikada mu nisu ponudili ulogu lošeg Srbina. A ako bi dobio takvu priliku, nije baš siguran da bi je odbio.

– Zaista nemam problem da prihvatim nešto što bi za mene svakako predstavljalo veliki izazov. Publika treba da razgraniči neke stvari – glumci samo glume, oni u privatnom životu nisu takvi, već su dobili ulogu u koju treba da se užive. Neki ljudi to ne shvataju i zato često osuđuju mnoge moje kolege povezujući ih sa likovima koje tumače. Ako bi mi ponudili da igram Srbina negativca u nekom ozbiljnom projektu gde bih mogao da sebe predstavim na pravi način, mislim da bih prihvatio. Jedno je ono što sam ja i što osećam prema svojoj zemlji, a drugo je posao. Stvarno mislim da bi to bio veliki umetnički poduhvat, jer treba da probamo svaki žanr i dokažemo da umemo sve da igramo.

Dejan je jedan od malobrojnih srećnika koji sa jednakim uspehom žive i rade na relaciji između dva kontinenta, odnosno dva grada, Njujorka i Beograda. Svaki ima svoje prednosti, ali i mane, koje se u onom drugom mogu popraviti.

– Njujork je ogroman grad, i kada se prvi put nađete u njemu imate osećaj da ćete se izgubiti. Ali, na sve se čovek navikne. Kada sam pre dvanaest godina stigao u veliku jabuku, mislio sam da ću ostati samo dva dana i da se nikada neću vraćati. Ne zato što ne bih imao mogućnosti, već zbog te ogromne džungle svega i svačega. Međutim, vrlo brzo sam promenio mišljenje. Bez Njujorka više ne mogu. A Beograd je moj grad, za koji me vezuju najlepše uspomene. Studiranje, prijateljstva, ljubavi, pozorište, emisija, dragi ljudi… U Americi svi nekud žure, sve se radi u hodu, kafe se ne ispijaju po dva sata, već petnaest minuta, ako i toliko uspete. Naravno, razlikuje se i sam način života. Ako biste izašli u pocepanoj odeći, niko vam reč ne bi rekao. Svako živi svoj život i upravo mi to odgovara. Kod nas je drugačije, uvek morate da se pravdate zašto ste nešto uradili ovako, a ne onako.

After all, da li je Amerika zaista obećana zemlja? 

– Mislim da jeste, ali to ne znači da se za nekoliko godina neću vratiti u Srbiju. Amerika pruža neverovatnu priliku da se pokažeš u svom poslu i pronađeš sebe. Svakom bih preporučio da, ukoliko ima mogućnosti, ode na dva, tri meseca, čisto da vidi kako je tamo. Neće se pokajati. Ali, Srbija je u srcu i njoj se uvek vraćam. Ipak je ovo zemlja sa dušom, što dovoljno govori. Postoje neke stvari koje se ne mogu kupiti novcem.

Dejana smo nedavno gledali i u serijalu Zaboravljeni umovi Srbije, gde tumači kralja Aleksandra Karađorđevića, a završio je snimanje sedme sezone svoje emisije 30 minuta, koja već godinama uspešno opstaje u moru neukusa u ovdašnjem etru.

– Ono što emisiju toliko dugo održava je sam njen koncept. U goste zovem velika imena naše kulturne scene, ali se ne upuštam u njihov privatan život. I ja se bavim javnim poslom i znam koliko može da bude užasno kada vam se neko meša u intimu. Ne dovodim goste zato što su u tom trenutku aktuelni i što gostuju u svim televizijskim emisijama. Mislim da je ljudima dosadilo da slušaju laži koje im se plasiraju. Pozivam one koji su profesionalci i koji će bez maske pričati o profesiji i situaciji u kulturi, koji će imati nešto pametno da kažu, da daju svoje mišljenje, a pritom znaju da ih ni na koji način neću provocirati i pominjati njihovu privatnost. Zato je velika Milena Dravić pristala da dođe kod mene. Nisam od onih voditelja koji po svaku cenu iz sagovornika izvlače nešto o čemu on ne želi da priča. Nastojim da se gosti osećaju prijatno u studiju, jer ako nema te energije, onda sve propada. Publiku ne možete da slažete, ona uvek primeti iskrenost i kvalitet. Dovodim ljude koje cenim i čiji rad zaslužuje pažnju. Dolazili su mi i oni koji su odbijali mnogo veće novinare, tako da to dosta govori o emisiji. Mirjana Karanović, Nebojša Glogovac, Ivan Bosiljčić, Dragan Mićanović, Predrag Ejdus, Svetozar Cvetković, Miša Janketić i Tanja Bošković tek su neke od sjajnih ličnosti koje su već na prvi poziv pristale da sa mnom provedu tih 30 minuta.

O nekim gostima je promenio mišljenje kada ih je bolje upoznao.

Često mi kolege kažu: Nemoj da zoveš tog i tog, mnogo je težak. Međutim, meni su takvi ljudi izazov. Bio sam ubeđen da je Mira Karanović nepristupačna i nadmena, ali čim sam je upoznao uverio sam se da je divna žena. Bilo je i onih u koje sam se razočarao, ali njih ne želim da pominjem. Brzo su zaboravljeni. Mada, ne bih imao problem da ih ponovo pozovem. Voleo bih da ugostim Emira Kusturicu, Matiju Bećkovića, Dragana Nikolića, Miru Furlan, Mikija Manojlovića, Renatu Ulmanski, Daru Džokić, Anitu Mančić, Caneta iz Partibrejkersa… A voleo bih da vidim i ministra kulture Ivana Tasovca i prvu damu Srbije Dragicu Nikolić. Imao bih svašta da ih pitam.

Činjenica je da u emisiji Dejana Jelače retko viđamo aktuelne estradne ličnosti, što pozdravljaju mnogi gledaoci koji ne kriju da žale za starim, dobrim vremenima, kada se znalo kome je mesto na televiziji, a ko nije smeo ni da priđe njenoj zgradi.

– Uvek se konsultujem sa urednicima, ali ja naprosto ne želim da dovodim takve ljude. Nemam ništa protiv komercijale. Ipak, Art kanal ima svoju ciljnu grupu. Svi koji radimo na toj televiziji trudimo se da kulturnu svest podignemo na viši nivo koliko god je moguće. Ovoj zemlji je to neophodno.

Tekst: Snežana Ilić

Fotografije: privatna arhiva

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR