Mik Džeger, Madona, Kajli Minog, Dejvid Bouvi, Kit Ričards i Pol Makartni tek su neke od planetarnih senzacija koje su se našle pred objektivom Brajana Rašića, najpoznatijeg rok fotografa sa ovih prostora, o čijoj bi se uzbudljivoj karijeri moglo napisati nekoliko bestselera

Kada je Elvis Prisli prvi put kročio u Sun studio u Memfisu i ušao u legendu, rođen je rokenrol, najveći fenomen popularne kulture. Iste godine u Beogradu je rođen Branislav Brajan Rašić, koji je svojim objektivom zabeležio neke od najvažnijih trenutaka u istoriji ovog kultnog žanra. Fotografisati Majkla Džeksona, Madonu, Dejvida Bouvija, Debi Heri, Sinatru ili Rolingstonse pred desetinama hiljada ljudi privilegija je samo odabranih majstora zanata. Svoj prvi foto-aparat prošvercovao je iz Trsta u pantalonama, početkom sedamdesetih slikao je rok zvezde koje su nastupale u Beogradu, od bendova Deep Purle i Clash do Ajka i Tine Tarner, a potom i sve ostale koji su spektakularnim nastupima usijavali svetske pozornice. Gotovo da ne postoje novine koje nisu objavile neku njegovu sliku, niti velika zvezda s kojom nije radio, osim onih koje su se ugasile pre njegovog vremena.

– Uvek sam bio zavisnik od dobre muzike. Sve pare koje sam kao klinac zarađivao trošio sam na ploče i koncerte. Kada sam počeo da slikam nisu bile potrebne akreditacije, već samo volja i želja. Hobi se vremenom pretvorio u ljubav, a potom i u posao. Karijeru sam počeo u magazinu Džuboks 1979. godine, po dolasku u London. Bili su tu još neki sjajni listovi, među njima i čuveni Rok. Vreme ih je upropastilo, sve je odavno otišlo u nepovrat, ali moram da pomenem divnu saradnju sa novinarom Sašom Stojanovićem jer smo zajedno napravili mnogo velikih stvari. U Londonu smo bili poznati kao terrible twins. Nismo radili samo za britansko tržište, već za ceo svet – evocira Brajan uspomene na svoje početke.

Uz veliku ljubav prema rokenrolu i uvek prisutno uverenje da je fotografija najrazumljiviji jezik, iako u poslednje vreme ona pomalo gubi draž i smisao jer su društvene mreže i tehnologija učinili svoje, pre trideset šest godina rešio je da život nastavi u Londonu. Zbog brojnih obaveza nije često u prilici da posećuje rodni grad. Ali, kad god dođe, prijatelji mu priređuju prava iznenađenja. Zaista je čast poznavati ovog dragog čoveka čijem su talentu i foto-aparatu poverenje poklonile neke od najvećih planetarnih muzičkih senzacija današnjice.

– Ako mi nešto iz Beograda nedostaje, to su prijatelji. Odavno sam prestao da se vezujem za materijalne stvari, za zgrade ili hranu, jer ljudi su ono što čini gradove. U Londonu živim duže nego što sam ikad živeo ovde, ali ovo će uvek biti moj grad. Baš sam prilikom jedne nedavne posete Beogradu zastao ispred kuće u Skenderbegovoj na Dorćolu, u kojoj sam se rodio pre nešto više od šezdeset godina. Bio je to emotivan susret sa prošlošću, ali nema više nostalgije i dubine koju ona izaziva. Moja porodica i život odavno su u Britaniji.

Brajanova supruga Branislava, rodom iz Sombora, bavi se potpuno drugačijom profesijom. Učiteljica je i radi u osnovnoj školi.

– Starija kćerka Milena nema pretenzija prema šou-biznisu, dok mlađa Jovana iskazuje sklonost ka umetnosti. Ja se na neki svoj način bavim muzikom, iako nikad nisam učio nijedan instrument, a ona odlično svira klavir. Nekad kad dohvati kameru, pa mi kaže da će postati fotograf, ja je posavetujem: Nemoj, dušo, to je zanat koji izumire. U savremenom svetu svako može da pravi fotografije, kamere su svima dostupne, a često je dovoljno da imate samo dobar mobilni telefon sa raznim filterima.

Džeger, Ričards i ekipa snova

Na pomen njegovog imena mnogi prvo pomisle na već legendarnu saradnju sa Rolingstonsima. Prvi put ih je slikao 1976. godine, a od osamdesetih ih prati na nastupima po celom svetu. Danas ima status njihovog oficijelnog fotografa za turneje. Ističe da je neopisiva čast raditi sa najdugovečnijim rok bendom, čiji su vremešni članovi puni energije, ali ni posle više od pola veka postojanja još nisu odsvirali svoje.

Do saradnje je došlo spontano, zahvaljujući poznanstvu sa ljudima iz posla i agentima, izdavačkim kućama. Nije dovoljno samo biti dobar fotograf, ima tu čitav niz elemenata. Važno je da u tebi prepoznaju pristojnog čoveka od poverenja. Ako to poverenje iskoristiš na pravi način, svašta može da se desi, pa i da se ostvare najluđe maštarije. Kada sam došao u London, tamo je bilo mnogo novinara iz celog sveta. Muzika je bila ogroman biznis. Upoznate ljude, pokažete im slike, oni se oduševe i pitaju da li hoćeš da radiš za njih. Kao klinac sa Dorćola zaljubljen u rokenrol, nisam mogao ni da sanjam da će mi čuveni Stonsi jednog dana biti klijenti. Vrlo su različiti, svako je poseban na svoj način. Džeger ne gubi vreme, efikasan je i pravi je biznismen, drži sve konce u rukama, dok se ostali manje-više zezaju. Mik je originalni Rolingstons. Čarli Vots je jedan presladak gospodin. Roni Vud je, ako mogu tako da kažem, pozitivna budala, najmlađi je i još živi životom koji su drugi već prošli. Kit Ričards mi je najdraži, jer je priča za sebe. On je, jednostavno rečeno, život koji bi svi voleli da žive, ali niko ih nema devet kao on – smeje se naš slavni fotograf i slaže se da je današnja muzička industrija jača nego ikad i da dobar marketing čak i od prosečnih muzičara može da stvori sociološke fenomene i mašine za pravljenje novca koje mnoge samelju pre vremena. Jedna od njih bila je i Ejmi Vajnhaus. Brajanova slika na kojoj se vidi setna pevačica kako kleči na sceni izabrana je za jednu od najboljih fotografija 2011. godine.

– Sećam je se kada je tek počinjala, kao simpatična devojčica kojoj se smešila blistava karijera. Ali, nije imala snage da se nosi sa slavom. Bila je veliki umetnik, a bila je i u stanju da u deliću sekunde sve pokvari. Znate već kako to ide, po nekom nepisanom zakonu prirode – princeza se zaljubi u bitangu, pa onda i sama postane bitanga. Trebalo je da je slikam kada je dobila jednu nagradu. Dogovorili smo sve, datum, vreme, mesto. Pre nego što smo došli, rekoše nam da usput kupimo klopu. Kad smo stigli, predložio sam da odmah završimo fotografisanje jer mi je za to trebalo bukvalno trideset sekundi. Ona je rekla: Pa, čekajte prvo da jedem. Usred jela tata joj je doneo telefon. Otišla je na sprat, a potom smo slušali kako se svađa sa dečkom koji je zvao iz zatvora. Posle desetak minuta vratila se sa razmazanom maskarom. Samo sam ustao i rekao da odlazimo, jer sam znao da od slikanja neće biti ništa. Mogu da ispričam još gomilu takvih priča. To su ljudi koji nemaju dovoljno snage da kažu sebi: Stani, budalo jedna!, ili nemaju nikog da im to kaže, jer im svi titraju i puštaju ih da rade šta hoće. Ejmi su takvi na kraju i uništili.

Dobro je poznavao još jednu tragičarku šou-biznisa. Vitni Hjuston je prvi put slikao polovinom osamdesetih, kada je u Londonu promovisala svoj debi album.

Bila je toliko lepa da to nije bilo normalno. Čekali smo da dođe na promociju, a kada je stigla, najpre je sela za moj sto. Čim sam je video, reagovao sam u tipičnom balkanskom maniru: Moram da kažem da izgledate božanstveno! Svi oko nas su se zaledili jer joj verovatno niko to nije govorio, a nije ni bilo potrebe jer je i sama bila svesna svoje lepote. Vitni je samo skinula naočare za sunce i ljubazno mi odgovorila: Hvala vam puno. Nema žene koja ne voli da primi kompliment. Bila je divna osoba, ali i nju je stigla pomenuta priča o princezi kada je naletela na barabu. Sećam se njene poslednje turneje, koncerta u Birmingemu kad već više nije mogla da peva, pa su joj zviždali iz publike. Tužan kraj jedne velike pevačice.

Što je neka zvezda veća, ona je ljubaznija, još jednom potvrđuje Brajan staro pravilo šou biznisa. Madona, Eni Lenoks, Boj Džordž, Depeche Mode, Tom Džons i Bijonse tek su neka zvučna imena koja su mu dozvolila da zumira njihove emocije tokom nastupa. Sarađivao je sa svim muzičarima koji su vladali pop-rok kulturom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, a slika i aktuelne svetske fenomene, poput Rijane, Majli Sajrus, Tejlor Svift, Robija Vilijamsa… Izdvaja Dejvida Bouvija i Pola Makartnija, koji su pravi džentlmeni. Selin Dion je slikao bezbroj puta, a već tokom prvog fotografisanja oduševila ga je činjenicom da obožava da priča.

– Objasnila mi je da je odrasla sa četrnaestoro starije braće i sestara, i da od njih nikada nije mogla da dođe do reči, pa zato danas ne zatvara usta. Veoma je duhovita. Sa Makartnijem sam često radio i uvek imao izuzetno prijatne doživljaje. Pre mnogo godina nagovorio je Džonija Depa i Kejt Mos da stanu pred moj objektiv, iako njih dvoje nisu hteli da se slikaju zajedno. Kada sam slavnom Bitlsu rekao: Pa ti si najveća zvezda!, on je samo odmahnuo rukom jer nema potrebu da se folira. Naučio sam da radim sa ljudima koji dobro znaju svoj posao. Potpisujem ugovore prema kojima ne smem ni da pričam šta sam video i čuo. Zaštite sebe, misle na svaki aspekt biznisa. Ako treba da se slikamo pre koncerta, Bouvi je u fazonu: Brajane, jesi li spreman? Jesi? Hvala ti!. Posle gledamo slike, a on mi kaže: Nemoj ovu, nemoj onu… Zove mene Mark, moj drug koji radi sa njim i kaže: Dejvid te pitao da skloniš onu sliku iz Bostona, znaš koju. Ne moraš, ali on bi voleo. I ja sklonim, iako je meni slika fenomenalna, ali u isto vreme potpuno razumem zašto se njemu ne dopada. Mnogi ne znaju da sam jedan od najvećih fanova Frenka Sinatre. Imao sam prilike da ga dva puta slikam, i to su za mene bili neverovatni događaji – otkriva ovaj neverovatan umetnik o čijoj bi se karijeri moglo napisati nekoliko romana. A uz sve uzbudljive situacije koje su ga pratile tokom poslednje četiri decenije, nema sumnje da bi postali bestseleri.

Tekst: Snežana Ilić

Fotografije: Brajan Rašić (Brian Rasic – Picture This https://www.facebook.com/pages/Brian-Rasic-Picture-This/371253550687 , www.brianrasic.com)

Intervju je objavljen i u srpskom izdanju magazina Hello

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR