Nenad Blagojević poznaje svako selo u Srbiji, koju je vozom i autobusom prešao uzduž i popreko. Ali, beogradski novinar i turistički vodič stigao je i do nekih daljih, ništa manje uzbudljivih destinacija. Njegove Priče sa dušom za kratko vreme su osvojile srca svih koji žele da čitaju nešto drugačije, emotivnije i vedrije

U svet medija ušao je kad mu je bilo svega četrnaest godina, kao di-džej i radio voditelj. Sa štampanim novinarstvom sreo se početkom novog milenijuma, i sve donedavno je radio za mnoge renomirane magazine. Ali, avanturistički duh i želja za otkrivanjem nekih drugih životnih dimenzija odveli su ga do Priča sa dušom, bloga koji moj dragi kolega Nenad Blagojević već nekoliko meseci uspešno stvara, uređuje i piše. Njegove priče su pune optimizma, energije i ljudi koji ulivaju nadu u bolje sutra. Ali, iza svih tih uzbudljivih reportaža kriju se na stotine pređenih kilometara i sati sedenja za kompjuterom, putovanja po Srbiji i svetu, stalna potraga za novim idejama.

– Kada sam poželeo da u isto vreme radim u više časopisa, bivši direktor nemačke firme u kojoj sam bio zaposlen odmah me je odvratio od toga, rekavši da čovek, da bi bio uspešan, mora celog sebe da usmeri ka jednom cilju. Blog je nastao onda kada sam shvatio da mi, zarobljenom u redakciji samo kako bih ispunio želju šefova koji nisu bili novinari, tvrdeći da to tako mora, dobre priče izmiču ispred nosa i da u novinama nema dovoljno mesta za sve moje ideje. Međutim, internet nema ograničenja, tako da sada imam ono o čemu sam dugo maštao. Neverovatan je osećaj, na primer, da dok spavam u Srbiji, hiljadu ljudi iz Australije ili Novog Zelanda na mom blogu čita o svom sugrađaninu koji je otvorio hostel u Beogradu. Iako sam naučio šta ljudi vole, uvek me oduševe komentari čitalaca, pogotovo s druge strane planete, o pričama sa dušom koje su ih ganule. Moja ideja je da predstavim vredne i talentovane ljude koji su svojim radom promenili život nabolje, koji su kreativni, koji su bili hrabri da izađu iz komfort zone i koji plene plemenitošću i lepim vaspitanjem. Da takvih ima na pretek, najbolje govori podatak da trenutno u svesci imam spisak od oko 30 priča koje treba da ugledaju svetlost monitora, a još toliko je poziva iz Srbije i regiona.

Ako računamo petice koje je u osnovnoj školi dobijao za sastave, onda možemo zaključiti da se Nenadova ljubav prema pisanoj reči probudila pre one prema putovanjima. U tinejdžerskim danima, zbog krize tokom devedesetih godina, nije imao prilike da putuje van Srbije, osim do Gornje Trešnjevice i Guberevca, sela njegovih roditelja. Ali, i tada je, kao i danas, uživao u sitnim radostima. Do sada je posetio tridesetak zemalja, a najdalje egzotične destinacije su Sejšelska ostrva, ostrvo Reunion i Azerbejdžan. Iako možda zvuči kao fraza, naš sagovornik tvrdi da je svaka država lepa na svoj način.

– U Belorusiji sve deluje kao da nema stresa, ljudi se, za naš pojam, rano žene i udaju, stvaraju porodice i žive mirnim životom. U Bakuu, slučajni prolaznik pozvaće vas kod njega u kuću na čaj. Na Sejšelima i na Reunionu niko nigde ne žuri, a u šali kažu da su njihova ostrva mala, pa nemaju kud. Nemaju stres, a ni bore na licu. Uvek me oduševi odnos ljudi u drugim zemljama prema sopstvenoj tradiciji i kulturi, koje čuvaju i cene, za razliku od jednog dela našeg naroda koji se svojeg stide, a tuđe uzdižu u nebesa. To je jedan od razloga zbog kojeg sam pokrenuo Priče sa dušom.

Nenad je uspeo da spoji svoje dve velike ljubavi. Veruje da se i u ovoj zemlji može živeti od kombinacije lepo plus korisno, ukoliko u svoje ideje iskreno verujemo i ako novac nije osnovni motiv.

Novac jeste važan za život, ali ne dolazi onda kada kukate jer ga nemate, već kada ste opušteni i kada posao radite punim srcem, odnosno sa dušom. Možda zvuči čudno, ali kod mene ovo funkcioniše. Izgleda da samo u Srbiji ljudi misle da pare mogu da se zarade preko noći. Niko nema strpljenja, svi sve hoće odmah. U svetu je uspeh odraz kvaliteta. Vodim se izrekom: Uspeh ne zavisi ni od vremena, ni od mesta, ni od okolnosti. Uspeh zavisi od čoveka.

Sve priče koje nam predstavlja nose u sebi puno različitih emocija. Neke, pak, posebnom žicom dirnu i autora i čitaoce.

Oduševljavaju me ljudi koji se vraćaju na selo, žene koje same pokreću biznis, oni koji žive sa prirodom, mladi koji žive život, a ne životare, i stariji sugrađani koji umeju sebi da ulepšaju treće doba. Od oko 200 priča, koliko ih trenutno ima na blogu, poslednja koja mi je prirasla za srce je jedna o ljubavi kakvu do sada nisam nigde video, o bračnom paru Džunić iz Niša koji su se povodom 50 godina braka venčali u Pantelejmonskoj crkvi. Bio sam njihov gost i taj dirljiv čin nikad neću zaboraviti. Čitaoci najviše vole priču o mladom kuvaru iz Mladenovca koji pravi torte u Dominikanskoj Republici, o devojci koja na violini svira haus muziku na srpskim svadbama i o profesorki koja ima licencu turističkog vodiča broj 001.

Nedavno je i sam dobio licencu za turističkog vodiča. No, pre upisa na fakultet razmišljao je da li da se opredeli za turizam ili novinarstvo.

– Kada sam shvatio da ću novinarski zanat ispeći radom u redakcijama, rešio sam da studiram turizam i to mi je bio kec u rukavu. Došao je trenutak da ga iskoristim. Nedavno sam položio državni ispit i dobio licencu. Trenutno na engleskom jeziku vodim krstarenja po Dunavu i Savi i noćne pub crawl ture, kada strance upoznajem sa beogradskim provodom. Putovanja su mi pomogla da proširim vidike, da upoznam nove ljude i da shvatim da nije tako loše živeti u Srbiji, kao što možda većina misli. Mnogi koji nisu putovali dalje od naše zemlje smatraju da odavde treba otići. A kad posetite, bilo Afriku, bilo Evropu, i kad malo zagrebete ispod površine, shvatićete da su stvari sasvim drugačije. Putovanja su mi odmor, a obilazeći razne države stekao sam nove poznanike, pa sada gde god da odem imam nekog sa kim mogu barem da popijem kafu ili pivo. Jedini problem je što nove priče stalno pristižu, pa moram na trenutak da se odvojim od posla i uživam u destinaciji kao turista, a ne kao novinar, što je veoma teško.

Ako radite posao koji volite, onda će vam on biti hobi. U suprotnom, potrebno je baviti se nečim dodatnim, imati svoj svet i ne obazirati se na to šta će drugi ljudi da kažu, smatra Nenad.

Često intervjuišem kolekcionare koji sa velikom ljubavlju sakupljaju igračke, kašike, kugle. Nesrećni ljudi reći će im da su šašavi, isto kao što su meni kad sam pokretao sajt govorili da naš narod to neće čitati, jer želi samo pevaljke, kriminal i rijalitije. Važno je voditi se ličnom misijom, a svako od nas je ima, makar na dnevnom nivou – pomozite nekome u vašem komšiluku, učinite dobro delo, jer svet se neće promeniti sam od sebe, mi smo ti koji ga činimo. Sreća se ne uči. Sve je u tome iz kog ugla posmatrate život. Ako uspete da u svemu vidite iole trunku pozitivnog, bićete srećni. Meni ponedeljak nije najgori dan, dobar mi je odmor i u februaru, nije mi teško da putujem autobusom i vozom, jer dok se vozim mogu da saznam svašta zanimljivo, novu godinu sam dva puta čekao u selu, bez pompeznih žurki, kad ugostim strance u mom stanu ne razmišljam o tome da li će me pokrasti nego kako ću uz njih da naučim jezik… Volim da razgovaram sa ljudima, ali se najbolje odmorim kad sam prošetam beogradskim ulicama, posebno od Terazija do Slavije, kad svratim u staru poslastičarnicu na Vračaru na grilijaž tortu ili kad sa devojkom odem na pečenog smuđa, kraj Save ili u Trešnjevicu, kod moje bake na ručak pod verandom. Srećnim me čine trenuci sa porodicom, razna slavlja, čitaoci kojima su Priče sa dušom ulepšale dan ili dale podstrek za nove ideje i srećniji život, kao i turisti koji mi kažu da su uz mene još više zavoleli moj rodni grad.

Srbija je velika zagonetka, kaže Nenad, a ja ću se složiti s njim. Ne postoji mesto na kojem se ne može pronaći nešto zanimljivo. A ni ne znamo kakve sve lepote imamo u ovoj zemlji, i koliko avantura nas čeka gde god da se okrenemo. Na blogu www.pricesadusom.com upoznaćete mnoge od tih destinacija. Nenad nam ovom prilikom otkriva još neka zanimimljive lokacije koje su mu zapale za oko i pero:

– Preporučujem posetu Gornjoj Resavi, odnosno Resavskoj pećini, vodopadu Veliki buk i domaćinstvu Milanović u selu Lipovica. Svratite i do predivnog Sombora, a zatim do Bezdana kraj Dunava i Bačkog Monoštora. Na jugozapadu izdvajam Novi Pazar u kojem se osećam kao kod kuće, a na drugoj strani je Sokobanja, najbolja banja za šetnju i spavanje, gde se odmarao Ivo Andrić. Bućnite se u najčistijoj reci Gradac kraj Valjeva, ili na skrivenom kupalištu Banjica pored Svrljiga. Pratite kalendar manifestacija, pa upoznajte gastronomiju naše zemlje i običaje. Od inostranih destinacija izdvojio bih romantični Minsk u Belorusiji, svetleći Baku u Azerbejdžanu, avanturistički Napulj u Italiji i kraljevski Nansi u Francuskoj.

Intervju: Snežana Ilić

Fotografije: privatni album

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR