Vasil Hadžimanov, kompozitor, klavijaturista i aranžer koji potiče iz porodice priznatih umetnika, već godinama uspešno kombinuje moderan džez, fank i etno note. Svaki nastup njegovog benda je svojevrsni praznik muzike, one dobre muzike kakve su se uželeli ljudi na ovim prostorima

Pre izvesnog vremena, kada su mnogi u Srbiji poverovali kako je melanholična muzika sa američkog juga ovde odavno zaboravljena i prevaziđena stvar, iz Njujorka se u rodni grad vratio jedan vrsni mladi umetnik i rešio da svira upravo – džez. Svojom originalnošću i talentom Vasil Hadžimanov osvojio je i one koji nikad nisu slušali taj žanr, jer na interesantan način spaja moderne džez izraze, fank i elemente balkanske tradicije. U stvari, on to radi – savršeno. Pored velikana naše scene, oca Zafira, majke Senke i tetke Bisere Veletanlić, od malih nogu je bio okružen dobrim zvukom, a istim putem nedavno je krenula i njegova ćerka Marta. Uz dobre porodične muzičke temelje, Vasil se usavršavao na prestižnom koledžu Berkli u Bostonu. Pijanista, kompozitor i aranžer je sa svojim VH Bendom nastupao na mnogim svetskim festivalima i osvojio bezbroj priznanja, a poslednjih nedelja vredno se pripremao za koncerte sa Bojanom Zulfikarpašićem, još jednim blistavim predstavnikom mlađe generacije beogradskih džezera. Na svojevrsno muzičko putovanje Vasil i Bojan će prvo povesti publiku na Kolarcu 10. oktobra, a dan kasnije slušaće ih i Novosađani.

Nesvakidašnje, originalno, vrhunski… Da li je autentičnost najbolji recept za opstanak i šta uopšte danas određuje kvalitet u ovakvom društvu i uslovima u kojima živimo?
Ono što mogu da kažem za sebe i za muzičare sa kojima radim jeste da se definitivno prepoznaju i razlikuju od ostalih upravo po kvalitetu i ogromnoj posvećenosti muzici kojom se bave. To, nažalost, danas nije nikakvo merilo za uspeh i podršku, pogotovo u zemlji Srbiji. Međutim, da ostanemo pozitivni, prava publika i dalje postoji. Uz svu propagandu koja radi protiv nas, ljudi su željni i voljni da čuju i vide nešto drugačije i prepoznaju tu autentičnost, koja je zaista najvažniji faktor u stvaranju svakog umetnika.

Sa još jednim vrsnim umetnikom, Bojanom Zulfikarpašićem, ponovo ćete ukrstiti prste za klavirima na koncertu na Kolarcu i u novosadskoj Sinagogi. Interesantno je da ste vas dvojica jedini na ovim prostorima koji su uspeli da u moderan džez ubace i malo balkanskog nasleđa, i tu vam nema ravnih. Kako je došlo do saradnje i do prvog zajedničkog nastupa u februaru?
– Bojan je bio taj koji predložio saradnju, a ja sam oduševljeno prihvatio. Trebalo nam je neko vreme da sinhronizujemo satove, ali na kraju smo uspeli, i rezultat je bio fenomenalan. Prezadovoljan sam tim koncertom i mogu samo da se nadam da će i ovi koji slede biti na istom nivou i što se tiče performansa i što se tiče publike, koja je sjajno primila sve naše poruke i emocije na tom nastupu. Poenta koncerata u Beogradu i Novom Sadu je da se program ne menja i da repriziramo ono što se desilo u februaru. No, ipak ćemo uvesti par novina. Jedna od najbitnijih je harmonikaš Jovan Pavlović, koji će nam biti specijalan gost u Beogradu. Izuzetan je muzičar i autor koji živi u Norveškoj, gde je veoma cenjen i uspešan. Vreme je da i srpska publika sazna nešto više o tom sjajnom muzicaru. Vizuelni doživljaji koncerata su takođe veoma bitni, tako da spremamo i posebnu garderobu. Ali, za to su zaslužne naše organizatorke, koje su nam i pr, i stilistkinje, i još mnogo toga – Nataša Hadžimanov i Barbara Garčević. Adidas patike su nezaobilazan detalj, to znam.

Muziku VH Benda vole sve generacije. U čemu nalazite inspiraciju? Da li je džez večan muzički žanr i da li je u Srbiji ikad zaživeo na pravi način?
– Svaka muzika je večna dok god ima onih koji su voljni da joj kreativno priđu i ne plaše se promena. Džez je možda i najpodobniji za metamorfozu, i ne vidim da će ikada postati žanr koji nema mesta da evoluira u nešto novo. Uvek će biti alternativa i u tom smislu nikad nije dobio ulogu popularne muzike, niti će se to dogoditi. Međutim, džez u Srbiji živi punim plućima. Gomila novih mladih muzičara preuzima stvar u svoje ruke, ne plašeći se niti jedne blokade ili stranputice, kojih ima pregršt u ovoj zemlji. Ljubav i posvećenost im daje snagu kakvu smo i mi imali kada smo počinjali, i ništa ih ne može zaustaviti. Milina ih je gledati i slušati. Za njih imam samo reči hvale i podrške.

Ne smatrate da se uspeh u poslu sastoji iz 90 posto rada i 10 posto talenta. Šta je, onda, presudno?
– Mnogo je faktora potrebno da bi neko isplivao iz gomile i uspeo da nađe svoje mesto pod suncem, pogotovu danas sa internetom kao istovremeno veoma korisnim sredstvom za promociju, ali i platformom za ogroman broj muzičara koji nemaju pojma i preplavljuju prostor svojim neuspelim projektima. Autentičnost, rad, talenat, sreća, upornost i pre svega ljubav, sve to i još nešto više ti je potrebno da zaista prodreš do ljudi i stvoriš publiku, koju tek onda treba da gajiš i paziš svojom muzikom čitavog zivota.

Neko vreme ste živeli i stvarali u Americi. S kim ste sve tamo sarađivali i kakvi su danas, generalno u svetu, uslovi za bavljenje džezom?
– Sarađivao sam sa mnogim talentovanim i danas veoma poznatim muzičarima iz sveta modernog džeza. Uslovi su svuda isti, nije nimalo lako i sve što poželiš moraćeš sam da stvoriš, svojim trudom i svojim rukama. Jedina razlika je da će tamo neko to brže da prepozna i veće su šanse da te naposletku i podrži u tvojoj borbi. Ovde si osuđen da ceo život sve sam smisljaš i realizuješ. Zato se i okupljamo u svojevrsne komune talentovanih umetnika i jedni drugima pomažemo u različitim projektima. Na taj način ne zavisimo od institucija, a i dalje stvaramo upravo ono što želimo i volimo.

Da li je boravak preko okeana promenio neke vaše poglede na svet i životnu filozofiju?
– Naravno. Svako putovanje, pa bilo to od Beograda do Pančeva, menja te i uči te o ljudima i svetu u kome živiš. Zato mi je i krivo sto naš narod ne putuje više. Posmatrali bi i sebe i svoju zemlju iz drugačije perspektive, pa bi se i promene u istoj toj zemlji možda brže i delotvornije odvijale.

U čemu su najveće razlike između Njujorka i Beograda, osim onih vidljivih, fizičkih?
– Sa jedne strane i nema mnogo razlike. I ovde se danas živi brzo i okrutno, i svako, pomalo bolesno, juri ambicije po svaku cenu i bez obzira na ostatak sveta sa kojim deli taj grad i život u njemu. Sa druge strane, Njujork je gradčina u kojoj ćete, ako se samo malo potrudite, naučiti svašta o najrazličitijim kulturama i ljudima sa svih meridijana. Čućete različite muzike, ješćete različitu hranu, izlazićete sa različitim devojkama i osetićete ceo svet u samo jednom gradu. To je poprilično daleko od Beograda danas, koji se otvara polako, ali nesigurno, i gde se i dalje bavimo temama koje su zastarele i passe, umesto da od našeg grada stvaramo pravu metropolu kako on to i zaslužuje.

Beograd je, pogotovo poslednjih godina, izgubio neka lepa mesta koja su negovala njegov duh. Kako da se uopšte sačuva, s obzirom na to da je sve manje prostora za slobodnu misao, kulturu i umetnost?
– Za početak treba zaustaviti ovu transformers priču sa kafanama, koja je počela odavno. Pizza hat umesto Pod lipom, i to. Ako je nešto autentično u ovom gradu, to su te kafane kojih ima sve manje, a ne splavovi! Drugo, iskoristiti spontane reakcije građana željnih novih alternativnih prostora i ono što su već sami stvorili, samo sve to malo pogurati i pomoći. Tipični primeri su Bigz i Savamala, organski stvoreni ni iz čega, poput oaza u pustinji, ali do danas nisu podržani niti prepoznati od strane gradskih vlasti, nego su čak dovedeni do ivice egsistencije mogućim rušenjem i uništavanjem.

Album Can you dig it? Objavljen je pre dve godine. Da li je u planu i nešto novo?
– Novi materijal je snimljen prošle godine na pet različitih nastupa u Srbiji. VH Bend je ovoga puta uključio i specijalnog gosta, zvezdu modernog džeza Dejvida Binija. Album će izaći početkom sledeće godine pod etiketom kuće MoonJune Records iz Njujorka. Ovo je moguća prekretnica u našem radu koja prvi put podrazumeva svetsku promociju i izloženost svim najvećim džez medijima, a samim tim i nastupima širom planete.

Da li je muzika bila vaš logičan, pa i jedini životni izbor, ako se u obzir uzme činjenica da ste odrastali u kući punoj muzike, pored roditelja vrsnih umetnika?
– Čini se da je tako, pošto se, evo, i sad istorija ponavlja sa našom ćerkom Martom. Izabrali smo najlepši posao koji, doduše, nikom ne bih preporučio. Zbog čega sam se odlučio baš za džez? Zaljubiti se u nekog ili nešto nikad nije lako objasniti. Jedino što znam sigurno je da me je džez privukao upravo zbog svoje slobode i otvorenosti, kako forme, tako i ideje koju zastupa. Upravo to saznanje da je svaki nastup drugačiji, da zavisi od tebe i od tvoje kreacije i mašte, i da greška praktično ne postoji, upravo to me osvojilo od samog starta i evo, drži me i danas.

Sada uživate u plodovima svog uspeha, bavite se onim što volite, ali to je imalo određenu cenu. Čega ste sve morali da se odreknete zbog ljubavi prema muzici?
– Nikad tako nisam postavljao stvari. Muzika je, pored naravno porodice, najvažnija stvar u mom životu, tako da dok god imam uslova da sviram, komponujem, aranžiram, predajem i tako dalje, sve ostalo nije bitno i samim tim se ne može nazvati odricanjem. Kada se opuštam i kada ne stvaram muziku, hranim dušu uz porodicu, drugare, sport, i opet muziku.

Verujete li da za muziku dolaze bolja vremena i da će se ljudi jednog dana prezasititi mediokriteta i svega lošeg što im se danas servira sa svih strana?
– Ne verujem. Za to je, kao i za mnoge druge, bitnije stvari u životu, kao što su prestanak ratova, mržnje, bolesti i siromaštva, potrebna promena kolektivne ljudske svesti. Ne vidim nijedan primer da se na najvišim instancama razmišlja na tu temu zaista posvećeno i ozbiljno, što i rezultira ovakvom opštom krizom u svetu. Kultura i umetnost su po meni jednako bitne, a kao što i sami vidimo – samo zahvaljujući ludim umetnicima i grupicama entuzijasta se nešto još uvek dešava, ali u malim komunama i kružocima gde jedino i možete nešto smisleno čuti i videti.To naravno, nikako ne znači da sam pesimista i da imam nameru da prestanem da se aktivno bavim upravo propagiranjem ove muzike. Naprotiv.

Da li nekad kažete sebi da vam je dosta svega i da li poželite da dignete ruke od svog izraza i pozabavite se nekom komercijalom?
– Srbija te često natera da pomisliš na najgore, ali to su jako kratki momenti u mojoj sada već 25 godina dugoj karijeri. Ne verujem da će iko uspeti da me natera da se prodam za šaku dolara i da uđem u neke muzičke vode koje mi ne prijaju.

Sećam se, iz jednog intervjua koji smo ranije radili, da ste voleli da odlazite u kafanu jer je to bilo posebno mesto. Pomenuli smo ih već u ovoj priči, ali, da li je i kafana postala komercijala i koliko je ostalo od tog simbola boemije?
– Kafana ima sve manje. Pravih kafana. Fensi kafići me ne interesuju, sa užasno glasnom i neprikladnom muzikom od koje ne možes ni da misliš, a kamoli da popričaš sa osobom sa kojom si seo da nešto popiješ. Žalosno je što se svi busaju u grudi kao velike patriote i nacionalisti, dok istovremeno uništavaju sve što zaista čini specifičnim ovaj narod i ovu zemlju, a kafana je jedan od bitnijih simbola našeg duha.

Intervju: Snežana Ilić

Fotografije: Ivana Čutura, www.vhband.com

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR