Rekla je ne životu koji je nije ispunjavao, uzela najosnovnije stvari i sela na bicikl rešena da osvoji planetu. Tokom protekle četiri godine, u želji da živi svoj san, Snežana Radojičić je iza sebe ostavila preko četrdeset hiljada kilometara, a svaki je obeležio neki uzbudljiv događaj

Pedalirajući okolo, ostavljam svoj trag na Zemljinoj kori. Točkovima bicikla opisujem rutu na njenom tlu, makar bila i oku nevidljiva… A njen trag je sve dublji. Ceo svet ostaje pod točkovima njenog bicikla. Pratim taj put još od startne pozicije jer, na svoje veliko zadovoljstvo, Snežanu Radojičić poznajem još iz prošle decenije. U međuvremenu je profesorka srpskog jezika i književnosti počela da živi svoj san. I da živi od svog sna. Beograd je zamenila planetom, komfor stana šatorom i vedrim nebom, a kancelariju – biciklom i bisagama. Na svoja dva točka do sada je prešla više od četrdeset hiljada kilometara, stigla je do istočne Azije i, između ostalog, tokom ove četiri godine shvatila da granice i strahovi postoje samo u našim glavama. Snežanini živopisni putopisi objavljeni u knjigama ili na blogu čitaju se u dahu, kao što se gledaju filmovi o Indijani Džonsu. Ali, koliko nas poznaje nekog ko je jednog jutra samo udario šakom o sto i rekao: Dosta mi je svega, idem na put oko sveta!, i stvarno to učinio? Da, zavidimo joj na hrabrosti, energiji i životnoj pustolovini koja, naprosto, nije predviđena za one sa slabim srcem i još slabijom petljom. I da, mnogi bi sve dali da su na njenom mestu, odnosno biciklu, ili da makar osete delić slobode u kojoj nesmetano uživa naša neustrašiva svetska putnica.

– Pre odlaska iz Beograda nisam bila svesna da je ova avantura veća od života. Mislim da to ne bi ni bilo moguće. Nisam, naime, pošla sa čvrstim planom i određenim rokom, niti sam svoju avanturu vezala za cilj. Od početka je naglasak bio na živeti slobodno i živeti od pisanja, kao nesvršene, ili trajne glagole. Okvirno sam razmišljala o možda tri, četiri godine. Ali već posle prve sam shvatila da sam nepovratno zaražena nomadskim sindromom. Za ovako nešto neophodna je čelična volja, odnosno beskrajna istrajnost, a pre svega hrabrost da se kaže ne životu koji nas ne ispunjava.

Kako se rodila ideja u putovanju, mora se priznati ne baš uobičajenom za jednu ženu? Šta te je potaklo na ostvarenje te zamisli i kada si konačno prelomila?

Ta seksistička ograda je tipična za naš balkanski patrijarhalni um. Da ne bude zabune, i sama sam tako razmišljala. To je bio moj najveći strah kada sam odlučila da ću, kako znam i umem, krenuti. Zbog straha sam dve godine tražila društvo. Na kraju sam ga našla preko najvećeg biciklističkog portala Crazy Guy on A Bike. Onda nam se desila ljubav i zajedno smo krenuli u avanturu. Odluku da ću to uraditi donela sam negde 2009. godine, a krenula 2011, u julu. Osam meseci kasnije, taj čovek me je ostavio usred Turske. Nikada ranije nisam putovala sama, teško da sam uopšte i putovala pre početka te pustolovine. Ali sam odlučila da nastavim dalje, jer ako sam ostala bez partnera, nisam htela da ostanem i bez svog sna. A san je zavisio samo od mene.

Vrlo brzo otkrila sam da je samoj ženi čak lakše da putuje nego samom muškarcu. To ne znači da je vreba manje opasnosti, da ne treba da zadrži zdrav oprez i da uvek, ali uvek, veruje instinktu. To, u stvari, znači da živimo u svetu muškaraca. Kada vide samu ženu, uglavnom žele da joj pomognu i da je zaštite. Molila sam ljude da me ne prate kolima kako bi me zaštitili ili da ne dežuraju ispred mog šatora, ubeđivala ih da mi se neće ništa desiti… Govorim o Aziji, prvenstveno jugoistočnom delu kontinenta, gde sam već tri godine. Ovde je nezamislivo da bilo ko bude sam. Prvo što te pitaju kad vide da si bez partnera, odnosno partnerke, jeste: A gde je on/ona? Pokažu kažiprst, što znači jedan (sam), i ne mogu čudom da se načude. Samo su zapadnjaci sami. Tek posle me pitaju da li se plašim zato što sam žensko. Sretala sam mnoge solo putnike muškarce i svi dele isto iskustvo. I njih prvo pitaju da li su i zašto su sami.

Jesi li se plašila, bar u početku?

Kako ne… Plašila sam se svega. Moje kampersko i cikloputničko iskustvo je bilo neznatno kada sam krenula. U početku sam učila od svog partnera. A i kad ste zaljubljeni, sve vam je lako. Ipak, već tada sam morala da odlučim da li ću se izboriti sa strahovima ili ću prekinuti putovanje i vratiti se kući. Bojala sam se da spavam na vlažnoj travi kada je kiša, bojala sam se zmija, nevremena, visokih prevoja… Kad sam ostala sama, moj najveći strah postalo je kampovanje. A u stvari, jedini pravi strah na putu jeste od ludih vozača i saobraćajnih nezgoda. Sa svim drugim može se izboriti. Jednostavno odlučiš da više nećeš da pridaješ značaja strahu, nećeš ni da misliš na njega. Kao kad odlučiš da budeš na dijeti. Jer, da bi ona uspela, moraš najpre da prestaneš da neprestano razmišljaš o hrani. Isti je princip za strahove. Kao i za sve ostale odluke u životu. Kad pobediš sebe u glavi, sve što dolazi posle je stvar tehničke realizacije.

Pamtim jedan trenutak te 2009. godine, kada sam se preslišala pred sobom jer sam se setila reci pokojnog oca da je u životu najvažnije da radiš ono što voliš i da slediš svoj san. Kao klinka, mislila sam da je glupo što mi to ponavlja, jer kako bi se drugačije moglo živeti. A onda sam jedne večeri shvatila da imam četrdeset godina i da sam promašila. Nisam uradila ništa od onoga o čemu sam maštala – nisam živela slobodno i nisam pisala. Jasno se sećam trenutka kada sam odlučila da to moram da pokušam da ostvarim, makar da pokušam, jer ako ne uradim sada, neću nikada. Tada sam zapravo krenula oko sveta i ostvarila svoj san.

Kako su izgledale pripreme za put? Da li se neko ponudio da ti pomogne, da bude sponzor?

Ne. Ja ni danas nemam sponzore. Kao što ni do danas nijedne novine, nijedan magazin ili revija nisu prihvatili da pišem za njih iako me prati nekoliko desetina hiljada ljudi preko gotovo svakodnevnih objava na Fejsbuku, mom blogu i portalu B92.

Za kratko vreme uspela si da nas sve zakotrljaš oko sveta, da nam približiš neke druge kulture i njihov način života sa lica mesta. Sećaš li se šta je bilo prvo što te je na ovom putu iznenadilo?

Prvo što me je iznenadilo i dalje ne prestaje da me iznenađuje – ljudska dobrota. Neverovatno je koliko su ljudi spremni da pomognu potpunom strancu, nekom prašnjavom putniku na biciklu. Svugde su me pozivali za trpezu i u svoje domove kada bi videli da postavljam šator, davali mi hranu, nekad i odeću, a doživela sam da mi i oni koje prvi put srećem daju besplatno hotelsku sobu, ključeve od kuće u kojoj ne žive (Turska), da mi nakon deset minuta razgovora čovek tek tako pruži 100 evra (Rusija) ili da me sponzoriše biciklističkom opremom ne tražeći ni da ga pomenem (Indonezija).

Gde si se najviše osećala kao kod svoje kuće?

Na mnogim mestima sam se osećala kao kod kuće. Bilo mi je mnogo lepo u Turskoj, zbog neverovatne ljubaznosti. Veoma su nalik nama (ili mi njima), samo su još veseliji i druželjubiviji. Na Tajlandu bih mogla da živim bez problema. Ta zemlja je idealan miks istoka i zapada. Bilo mi je veoma lepo u Sibiru, ljudi su predivni a priroda neverovatna, i lako bih se uklopila. Vezala sam se za Nepal i Nepalce, jer sam tamo provela pola godine pišući prethodni roman. Ostrvo Borneo mi se čini kao raj na zemlji i ljudi su fenomenalni, toliko da sam poželela da ostanem duže, ali nisam mogla zbog viznih pravila.

Koliko si kilometara do sada ostavila iza sebe? Koliko zemalja nosi tragove guma tvog bicikla?

Nisam mnogo. Prešla sam 41.500 kilometara, što se računa kao ceo krug oko planete (40.000 kilometara je obim ekvatora). Prošla sam 32 države i ispunila jedan i po pasoš vizama i pečatima. U neke zemlje sam se vraćala više puta (Kazahstan, Kina, Tajland, Indonezija, Rusija, Vijetnam), a u nekima sam dugo ostajala ili pauzirajući zbog pisanja (Kambodža, Nepal, Indonezija i sad Vijetnam) ili zato što su ogromne, pa sam ih dugo obilazila (Kina, Indonezija, Tajland).

Toliko je doživljaja i raznih lepih, verovatno i onih manje lepih, situacija bilo na dosadašnjem putu. Šta ti se najjače urezalo u sećanje?

Kada svaki dan doživljavate intezivna iskustva i upoznajete nove predele, ljude i znamenitosti, prestajete da razmišljate u kategorijama naj. Zato ću reći ono što mi prvo pada na pamet. Najjače mi se urezao u sećanje pogled na grotlo aktivnog vulkana na koji sam se popela. To je Rinjani na ostrvu Lombok u Indoneziji, koji je visok 3726 metara. Najviši vrh do kojeg sam do sada stigla, i to biciklom, visok je 5614 metara – Thorung La u masivu Anapurna, u nepalskim Himalajima. O tome govori i moj novi putopis. Ali Rinjani je bio fizički najzahtevniji. Išla sam pešice, jer je nemoguće biciklom. Poslednja dva kilometra uspona bukvalno se pravi korak napred, a pet nazad, zbog vulkanskog šljunka i peska, a toliko je strmo da je teško održati ravnotežu. Ipak, pogled odozgo, na drugi manji vulkan u ovom velikom, okružen vulkanskim jezerom – tu sliku nikad neću zaboraviti.

Najružnije iskustvo dogodilo se prošle godine na obali Bajkalskog jezera u Sibiru. Kampovala sam zaklonjena iza jedne ograde, a ujutru su me probudili glasovi kod mog bicikla. Ustajući, obukla sam jaknu i u džep stavila paprika sprej, koji mi je inače jedina zaštita, pre svega od kučića. Ispred su stajala dva mladića i na moje pitanje šta hoće, rekli su: Novac. Nisam se premišljala ni sekund, nego sam ih naprašila i oni su pobegli. Zgrabila sam torbu sa dokumentima i novcem i pokušala da probudim vlasnicu kuće iza ograde, udarajući na kapiju. Jedan od momaka se vraćao, sav besan, i gađao me velikim kamenjem. Pokušala sam da uzvratim, ali sam odmah shvatila da, ukoliko se bude dovoljno primakao, neću imati šanse jer je sigurno jači. Tad sam zahvatila šaku kamenčića i sve ih hitnula u prozor kuće. Žena se pojavila i mladić je pobegao, a ja sam ušla unutra.

I još jedan doživljaj koji nikad neću zaboraviti. Bila sam na jugu Tajlanda, napolju je pržilo, pa sam se sklonila na neku benzinsku stanicu da sačekam da mine najveća žega. Sela sam na popločani pod u poluotvorenoj prostoriji namenjenoj za relaksaciju, sa baštenskom garniturom. Čista i uredna, a ni napolju nema nikakvog visokog žbunja. Zbog dužine kabla mog punjača spustila sam se na pod sa stolice. Da to nisam uradila, preko mojih bosih nogu bi prešao burmanski piton dugačak sigurno dva metra. Ovako sam, sedeći na podu i čitajući nešto na monitoru koji sam držala na kolenima, u svom vidnom polju s leve strane opazila da se nešto miče. Okrenula sam glavu i imala sam šta da vidim – zmijurina je išla pravo na mene. Prva pomisao je bila – šteta što mi je kamera na stolu, pa ne mogu da ga slikam. A odmah za njom, ili uporedo, misao da ne smem da napravim nikakav nagli pokret. Tada još nisam znala da nije otrovnica već udav. Polako sam se pomerila prema izlazu, a zmija je, naravno, osetila vibracije i skrenula dalje od mene. Izjurila sam napolje i pozvala zaposlene. Ali, dok su oni došli, piton je već pobegao.

Pretpostavljam da bi danima mogla da nabrajaš šta si sve doživela tokom prethodne četiri godine. Ipak, zakotrljaj nas bar na trenutak oko sveta koji si videla…

Ono čega se prvo sećam su fascinantni prevoji Transfagarašan i Transalpina u rumunskim Karpatima, bunkeri u Albaniji, prelazak preko ruskih i kazaških stepa, hodočašće na Mamaev Kurgan – spomenik žrtvama Staljingradske bitke bez kojih današnji svet ne bi izgledao isto, kapadokijski vilinski dimnjaci i podzemni gradovi, antička nalazišta i vrteći derviši. Bila sam u rodnom mestu i kući najvećeg pripovedača svih vremena, Antona Pavloviča Čehova, letela paraglajderom iznad Kavkaza preko kojeg sam prethodno prešla biciklom, opisala svojim točkovima krug oko drugog najvećeg slanog jezera u svetu Isik-Kul u Kirgiziji, vozila se Transibirskom železnicom i jela omolj (slatkovodna riba) na Bajkalu, u hramu Ivolginski Dancan dobila blagoslov od lame čije telo se nije raspalo ni nakon pola veka od njegove smrti, pila vodu iz sibirskih reka velikih poput naše Save koje su potpuno čiste… Kampovala sam pored polja smrti (minska polja) u Kambodži, obišla najveći religijski kompleks na svetu Angkor Vat, gledala apsara plesačice, pedalala Putem svile kroz Kinu, videla terakota ratnike u Šijanu, pela se na Kineski zid kao i na nezvanično najvišu zgradu na svetu u Šangaju, obišla bizarno Kraljevstvo patuljaka (ljudi patuljastog rasta) u kineskoj provinciji Junan, plovila sam Mekongom, hranila slatkovodne delfine, ušla u pećine Vijetkongovaca, videla živu reinkarnaciju hinduističke boginje, bila u rodnom mestu Bude, gledala spaljivanje mrtvih u Pašupatiju u Katmanduu, prešla nepalske Himalaje vozeći na 5.614 nadmorskih metara, kotrljala se putevima na kojima su slonovi ravnopravni učesnici u saobraćaju, igrala se sa tigrovima u tajlandskim hramovima, prešla legendarni most na reci Kvaj, vozila 1.000 kilometara kroz pustinju Gobi, doživela pustinjsku oluju i monsunske kiše, spavala u džunglama Burme i Indonezije, pela se na aktivne vulkane, približila se na nekoliko metara najvećim predatorima na svetu, komodo zmajevima… To je samo deo.

Ono što mnoge zanima je i način na koji finansiraš putovanje. Može li se bez sponzora, koliki su otprilike mesečni troškovi i šta je, u stvari, najskuplje?

Rasprodala sam sve što sam imala osim malog stana koji sam izdala. Taj novac mi je dugo bio jedini budžet. Oko šest evra dnevno, uključujući sve troškove (hranu, vize, popravke, odeću). U jednom trenutku, u leto 2012, ostala sam i bez toga pošto je podstanar pobegao ne plativši račune i ostavivši mi dug od 600 evra. Bila sam u Rusiji, u Čehovljevom rodnom mestu Taganrog, i počela sam da prodajem kvas na ulici. Tada sam valjda prvi put na svom blogu pomenula kako se finansiram i da ću morati da negde stanem da volontiram dok ne nađem novog podstanara i ne otplatim dug. A onda se desilo čudo: blogeri sa B92, koji su me pratili već godinu dana i uverili se da neću odustati, samoinicijativno su počeli da mi šalju donacije. Napravila sam akciju 1 km za 1 evro, i oni su kupili nekoliko stotina kilometara. To mi je pomoglo da vratim dug i nastavim dalje. Ubrzo nakon toga javila mi se Višnja Pokorni, takođe bloger na B92, u ime Milana Novakovića, veoma uspešnog softverskog stručnjaka koji živi u Londonu i koji je pokrenuo portal, i ponudila mi da pišem za njih. Honorisali su sve što im pošaljem, često i već objavljene tekstove sa mog bloga, od kojih mnogi nikada nisu ni postavljeni na Milanov portal. Zahvaljujući tome, naredne dve godine sam bezbrižno putovala.

U novembru 2013. portal je promenio vlasnike, ali Milan mi je donirao dve hiljade dolara kako me ta promena ne bi mnogo pogodila. Dovoljno novca da narednih šest meseci sedim u Pokhari u Nepalu, gde sam napisala roman Zakotrljaj me oko sveta o prvom delu putovanja. Potom sam preko Fejsbuka i bloga prikupila novac za štampanje knjige, prodajući je unapred, a u avgustu 2014. došla sam u Beograd i dva i po meseca je promovisala. Održala sam preko trideset prezentacija u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Od tada se finansiram od prodaje svojih knjiga. Prošlog novembra sam nastavila putovanje. Ovog leta objavila sam Vodič za putovanja biciklom i Kamperski priručnik, koji se prodaju preko mog bloga i Fejsbuka. U izdanju Lagune uskoro izlazi knjiga sa dva putopisa – Preko Himalaja i Gobija. Radim na novom rukopisu, što će potrajati verovatno do narednog leta.

A na pitanje koliki su troškovi odgovor je – trošite koliko imate. Evo, trenutno je u mojoj sobi cikloputnica iz Francuske koju sam ugostila. Ona dnevno troši pet evra i tako putuje već godinu i po. A sretala sam cikloputnike koji troše po 50 evra na dan. No, recimo da je neki prosečan budžet za većinu dugoprugaša deset dolara. To podrazumeva da uglavnom kampujete, da kuvate sebi hranu, da većinu kvarova sami popravljate, da nosite jedan par obuće dok se ne raspadne… Ali, zauzvrat imate slobodu.

Jednom prilikom rekla si da sebe smatraš večnim nomadom. Može li se, posle ovoliko hiljada pređenih kilometara, reći da si i građanin sveta? Gde bi volela da se trajno smestiš kad obiđeš celu planetu?

Ne vidim sebe na jednom mestu, bar ne za sada. Ja zapravo putujem dok se ne umorim, a onda stanem gde mi se dopada i ostanem koliko mogu u zavisnosti od vize i novca. Verovatno ću u nekoj daljoj, možda i bližoj budućnosti poželeti ili morati (zbog zdravlja i godina) da ostanem duže ili zauvek. Još uvek ne znam gde bi to moglo da bude. Trenutno sam u Hanoju, u Vijetnamu. Za dalje postoje dve opcije, koje će zavisiti od novca: da vozim na Tajvanu, u Koreji i Japanu, čime bih završila sa zemljama Azije i nakon toga prešla u Latinsku Ameriku. Druga opcija je da radim u Kini kao predavač engleskog jezika kako bih sakupila novac za dalje, ali bih svejedno kasnije posetila navedene zemlje. Dakle, pitanje je vremena, mada bih ja da što pre odem u Latinsku Ameriku, pošto sam se već zasitila Azije.

Imala si prilike da vidiš mesta koja su većini ljudi, ne samo ovde u Srbiji, nedostižan san. Kako tebi sada izgledaju sve te luksuzne destinacije, kao što je, na primer, Bali?

Treba definisati pojam luksuzno. Iz mog iskustva, luksuz je skup hotel, vozač, avionska karta, restoran, organizovano putovanje i organizovane ture, a to postoji i u najsiromašnijim delovima sveta. Ja sam na Baliju, u Ubudu, provela dva meseca pišući priručnike. Rentirala sam sobu (apartman od 20 kvadrata sa kuhinjicom i kupatilom) za 150 dolara. Hrana je jeftina i dnevno sam ostajala u budžetu od pet dolara za sve obroke. Neko drugi bi tu sumu od 600 dolara potrošio za nedelju dana. Pitanje je uvek šta je vama bitno: da imate room servis ili da vidite stvaran život kojim žive ljudi u nekoj zemlji.

Na svakom mestu u svetu, ma koliko ono bilo turističko i fensi, sretala sam budžet putnike koji spavaju u zajedničkim sobama za par dolara, koriste gradski prevoz, putuju autostopom, autobusom ili vozom, jedu hranu koju konzumiraju i lokalci na ulici, a ne tu istu u klimatizovanom restoranu, i samostalno obilaze znamenitosti umesto da ostave stotine dolara za agencijsko posredovanje. Budžet putovanja su svugde gotovo institucionalizovana pojava, postoje stotine knjiga o tome kako putovati jeftino ili besplatno, tribine na kojima ljudi prenose svoja iskustva, čak i sa nekadašnjih jugoslovenskih prostora, u svakom turističkom mestu ima hotela za budžet putnike, a prevoz se, uz malo pretraživanja na netu, može naći i za vrlo malo novca. Zabluda ljudi koji ne putuju je da putovanja moraju da budu skupa.

Jesi li na graničnim prelazima doživela više neprijatnosti ili komičnih situacija?

Imala sam možda dve neprijatnosti, a uglavnom sam prelazila bez problema. Ljudi, pa i oni u unifromama na granicama, većinom blagonaklono gledaju na cikloputnike. Teško je zamisliti da bi se terorista ili loš čovek maskirao na taj način i teglio šezdeset kilograma na biciklu. Ima mnogo elegantnijih i lakših načina za kriminalce i ostale. Neko je rekao: kad god vidim čoveka na biciklu, ja vidim nadu za ljudski rod. I graničari to mahom znaju, njima je posao da procenjuju ljude.

Da li je lepše na biciklu ili na nogama?

Srela sam nekoliko putnika koji obilaze svet peške. Ja to ne bih mogla. Najpre, lenja sam da hodam, iako volim da planinarim, a najbitnije je što hodajući uvek imaš istu brzinu, i uzbrdo i nizbrdo, dok na biciklu imaš napor da se uspenješ, ali potom sledi nagrada u vidu spusta kad se odmaraš. Za mene je brzina bicikla optimalna, jer se prelaze solidne kilometraže (nekad i preko 100 kilometara), a opet si dovoljno spor da učestvuješ u svemu što se dešava duž puta: možeš da odgovoriš ljudima na pozdrav, da virneš u njihove bašte ili kroz otvorena vrata, da uhvatiš osmehe i poglede, da osetiš mirise, da staneš kad te nešto privuče i fotografišeš ili da se naprosto odmoriš, da skreneš na neku stazu… Najbitnije kod putovanja biciklom je da ne postoji prazan hod, ono vreme koje se u drugim prevoznim sredstvima prekraćuje čitanjem knjige, gledanjem filma ili spavanjem. Kada se putuje na dva točka nije važan cilj, već sve ono na putu do njega. A tu je i nezamenljivi osećaj slobode, kao kad si bio dete.

Živeti slobodno, svetom se oriti… Ili, ako želiš da se obrazuješ – put pod noge, što bi rekao Gete. Jesi li tek sada osetila šta znači sreća u svom punom smislu?

Da. Otkad sam na ovom putovanju, ja sam srećna. Nikada ranije nisam bila toliko srećna u kontinuitetu. Dobro mi je, čak i kad imam probleme. Znam da je sve to deo mog Puta. Jednostavno, ovo je postalo moj način života. Ja sam ga izabrala, otkrila sam da mi odgovara i da volim da tako živim. To je podjednako legitiman izbor kao i bilo koji drugi. Trebalo bi da ljudi biraju život koji će ih činiti srećnima, a ne da im se dešava neki koji nisu želeli. U tome je suština.

A šta si naučila o sebi ostvarujući san o putu oko sveta? Da li je sva ta neizvesnost koja te čeka u stvari najizazovniji izazov?

Uh, naučila sam mnogo toga što mi se ne dopada, što sam i ranije znala, ali je putovanje, kao ekstremni način života, to samo pospešilo. Ćudljiva sam, ne umem da oćutim, i skačem na prvu loptu. Ali otkrila sam da imam energiju da okrenem svet ako poželim i da mogu sve samo ako ne odustanem. Jer, jednom se odustaje, a pobeđuje se svaki put kad ne odustaneš.

Neizvesnost nije ništa veći izazov na putovanju nego u sigurnom gradu ili selu. Sve što može da se desi meni, može da se desi bilo kome. Stvar je u tome što se mi bojimo nepoznatog, a nepoznato je doslovno ono mesto gde ranije nismo bili. Stvar sa tim stoji kao i sa svim drugim strahovima – granice se pomeraju. To najbolje ilustruje osvajanje sveta kako odrastamo. Dok smo mali, naša ulica čini nam se kao ogroman i neistražen svet pun opasnosti, a jedino se osećamo sigurno u svom dvorištu. Nešto kasnije, kad malo porastemo, osvajamo tu ulicu, i u njoj više nema nijednog kutka koji nas plaši. Ali zato nam se grad čini nedostižnim. Prvi put kad krenemo u grad (svi se sećaju svog prvog samostalnog odlaska) čini nam se ogromnim i pomalo zastrašujućim. Teško nam je da poverujemo da ćemo se za nekoliko meseci ili za godinu, dve kretati tim ulicama bez ikakve bojazni da ćemo se izgubiti ili da će nam se desiti nešto loše. A vremenom mnogima sopstveni grad postane i tesan.

Ista stvar je sa svetom. Sećam se četvrtog, petog meseca od početka putovanja. Moj saputnik i ja bili smo u Sarajevu, gde smo odseli kod jednog momka preko liste Warm shower za besplatno ugošćavanje cikloputnika. Moj partner je bio iz Kolorada i do početka ture proputovao je preko 40 zemalja što biciklom, što kao bekpeker. Čovek koji nas je ugostio je poreklom Poljak iz Australije, a obišao je celu Aziju i Afriku. U posetu su mu došle devojka iz Kanade, koja je tek pre godinu dana počela da putuje, kao i dve mlade bekpekerke iz Evrope. Počeli su da pričaju o svojim iskustvima, pominjali su neka mesta gde su bili i jedni i drugi i treći, čak iste hotele i ulice. Osećala sam se kao neki šegrt koji sluša razgovor majstora i nastoji da zapamti što više, da makar prepozna o čemu to pričaju, odnosno gde su destinacije koje pominju. Zavidela sam im na lakoći s kojom se kreću kroz sva ta imena, geografske pojmove, jezike, i zaklinjala se kao dete da ću biti kao oni (kad porastem). Tri i po godine kasnije bila sam zaglavljena u Ulan Batoru u Mongoliji, zbog snežnih oluja. Odsela sam u jednom domu u jurti. Moj cimer bio je Argentinac koji je putovao već pet godina kao bekpeker. Razmenjivali smo iskustva, pa se ispostavilo (a uvek se ispostavi) da smo ili odsedali kod istih ljudi, ili bili na istim mestima, ili imali iste utiske, ili sreli iste ljude u različito vreme. Preporučivali smo jedno drugom najjeftiniji smeštaj, dobru hranu, šta treba videti… I u jednom trenutku usred tog razgovora setila sam se one večeri iz Sarajeva i kako mi je tada izgledalo daleko i teško da osvojim sve to znanje i iskustvo, i da u priči skakućem iz zemlje u zemlju kao da govorim o ulici iza ugla, gde sam odrasla. Ali, što više putujemo, svet se smanjuje; što više toga doživimo, manje se bojimo novog i nepoznatog.

Da li je sada i ovde sve što imamo od života?

Ja to osećam vrlo često. Obično u trenucima ničim izazvanih napada sreće, kako ih zovem. Naprosto, vozim kroz neki lep predeo, osećam se dobro, ne pada kiša, nije hladno, sita sam, imam nešto malo novca, pisanje mi dobro ide, dobijam ljubav od mnogih ljudi i širim je dalje… I osetim kako sam ispunjena životom, da bih mogla tog časa umreti i da ne bih žalila. Mislim da upravo tu leži značenje tog sada i ovde trenutka.

Od čega se sastoji tvoj prtljag i kako izgleda kad ti ceo život stane na dva točka?

Nosim dosta stvari, pošto putujem i u toplom i u hladnijem klimatskom pojasu. Oprema za kampovanje – šator, podloge za spavanje, dve vreće (letnja i zimska), kamperski jastuk, potom garderoba za sva godišnja doba, pa kuhinja, gorionik, kampersko posuđe. Uvek imam zalihe hrane, obično rinfuzne: pirinač, paste, neki sos, konzerve. Tu su i alat i rezervni delovi, pa sredstva za higijenu, sada već četiri debele sveske ličnog dnevnika, a knjige ne nosim otkad imam e-čitač, što mi je značajno rasteretilo prtljag.

Šta sve možemo da pronađemo u Priručniku za kampovanje i Vodiču za putovanja biciklom?

Knjige su namenjene svima koji žele da se upuste u avanturu, a ne znaju odakle da počnu sa pripremama ili ne znaju dovoljno o svemu što bi trebalo i što ih može zadesiti na kampovanju ili ciklo-putovanju. U prvom delu nalaze se tehničke informacije o opremi, dok su u drugom praktični saveti. Neka od poglavlja kamperskog priručnika sa mini-kuvarom su kako izabrati odgovarajući šator, koji gorionik je funkcionalniji, kako se zaštititi od opasnosti i nepogoda, kako zakrpiti pocepanu podlogu ili šator, kako se okupati sa malo vode, kako se snaći kad se izgubite, šta treba da znate ako putujete sami…

Sigurna sam da si kampovala i na mestima na kojima većini ljudi ne bi ni na pamet palo da podignu šator i provedu noć. Gde je bilo najstrašnije, odnosno najinteresantnije, i koliko su besanih noći prouzrokovali razni zvukovi koji su dopirali sa one strane platna?

Najstrašnija mi je bila jedna noć na Krfu. Bila sam sama, nakon prvog od nekoliko raskida sa tadašnjim partnerom. Kampovala sam u maslinjaku blizu puta, od kojeg me je odvajala neka šupa, tako da se sa druma nije video šator. Bila je to moja druga solo kamperska noć u životu. Negde oko ponoći sam se probudila i začula korake oko šatora. Prepala sam se. Zvučalo je kao da neko opisuje polukrug hodajući oko kampa. Na volanu se sušila majica i bila sam ljuta na sebe što sam je ostavila pošto je pink boje, pa će taj napolju znati da je u šatoru žensko, i to samo, jer vidi jedan bicikl. Mahinalno, počela sam da podražavam muško hrkanje. Onaj zvuk je tada nestao, kao da je šmugnuo preko mekane trave. Kasnije, kada sam priču o tome objavila na blogu, iskusni kamperi rekli su mi da je to po svoj prilici bio jež čije disanje nalikuje ljudskom. I verovatno jeste, jer nisam videla svetlo lampe koju bi čovek morao da ima.

Bio je još jedan neprijatan doživljaj, u centralnoj Kini, negde severno od Šijana. U Kini je inače teško naći komad pogodnog tla za podizanje šatora, jer se doslovno svaki komadić zemljišta obrađuje. Tako se desilo da sam vozila više od dvadeset kilometara tražeći dva kvadratna metra slobodne površine duž puta, a nije bilo sporednih. Na kraju sam ugledala jednu malu ledinu između njiva i probila se do nje uskom stazicom. Već su počeli mrazevi i bilo je jako hladno, pa sam spavala u dve vreće. Ujutru me je probudilo ljuljanje šatora koji je neko pokušavao da prevrne. Uplašila sam se. Kamperska noćna mora. Jedina utešna pomisao bila je da je dan i da sam blizu puta, te ne može biti toliko strašno. Potrajalo je dok sam se iskobeljala iz obe vreće. Kada sam otvorila šator, napolju je stajao besni farmer, vlasnik zemljišta. Pokazivao mi je da sam oštetila nešto. Od straha sam počela da plačem, govoreći mu da to nije razlog da me budi na takav način, jer me je gotovo šutirao. Nije bila stvar u buđenju, već u stresu koji sam preživela. Završilo se tako da je on povadio kočiće kojim je šator bio učvršćen i otišao, sav ljutit. Ne pamtim da sam imala besane noći zbog zvukova. Ja čak spavam sa čepićima za uši jer su zvuci prirode vrlo intezivni, pa u džungli ili šumi noću nije ni najmanje tiho. Ipak, sve dobro čujem i kroz njih, jer mi se sluh izoštrio otkako putujem, što je normalno. Sećam se kad je u jednoj emisiji Ultimate survival Bear rekao da je uvek fasciniran kako mu se sva čula izoštre čim se nađe u prirodi.

Ljudi iz celog sveta svakodnevno prate tvoje kretanje. Naravno, i cela bivša Jugoslavija kojoj si na sopstvenom primeru pokazala svu filozofiju života. Jedan od komentara na društvenim mrežama glasi: Svakodnevnica je jedinica mere za nesnađene. Kalup. Pravo izbora je mašta. Snežana je bez patuljaka iznedrila maštu i odškrinula vrata ostvarenja. Globus stavila pod noge. Obojila svoju jedinu egzistenciju spoznajom novog. Dala nam je lekciju. Hrabrost žene. Sa Balkana. Kako ta žena koji su mnogi s razlogom proglasili superheroinom objašnjava hrabrost?

Hrabrost je biti iskren pred sobom. Sa svačim se može živeti ako čovek ne laže sebe. Da sam one večeri, kada sam se setila očevog saveta i shvatila da sam promašila, naprosto potisnula to otkriće, kao što sam u prvom trenutku pokušala da uradim govoreći sebi da su snovi budalaština jer treba gledati od čega se živi, ja bih i dalje sedela nezadovoljna ili napola zadovoljna u svom stanu na Banovom brdu, radila neki posao koji angažuje tri odsto mojih sposobnosti, znanja i snaga, tavorila u vezi koja me ne ispunjava ili kukala što sam sama, i ne bih nikada saznala za šta sam sve sposobna. I šta sve mogu. A mogu sve, ako sam mogla da kažem: Promašila si. Imaš još samo jednu šansu, jer nikad nećeš biti mlađa ni zdravija nego sada. Drugi put, kada se svega ovoga ponovo setiš, nećeš više moći da to ostvariš. To je bilo hrabro. Sve nakon toga je samo stvar prilagođavanja na izbor koji sam napravila. Dakle, borite se za svoje snove i nikad ne odustajte, jer nema lako dostižnog sna.

Intervju: Snežana Ilić

Fotografije: Snežana Radojičić (Kupovinom Snežaninih knjiga direktno pomažete nastavak njenog putovanja. Roman Zakotrljaj me oko sveta i priručnike za kampovanje i putovanja biciklom možete naručiti preko njenog Facebook profila ili bloga http://www.snezanaradojicic.com)

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR