Doktor Miodrag Colić, priznati estetski hirurg, jedan je od retkih ljudi koji su imali sreće da posete svih 195 zemalja planete. U knjizi Moj put oko sveta otkriva nam čari tih destinacija i na poseban način objašnjava šta je sve naučio od ljudi koje je sretao obilazeći globus uzduž i popreko

Ljudi su tajnu smisla života pokušavali da otkriju na razne načine: roneći u dubine, kopajući po mračnim odajama podsvesti, meandrima Frojdovih smelosti, misticizmu Jungovog kolektivno nesvesnog… Neki su gledali zvezde, osvajali vrhove. Moj prijatelj dečačkog osmeha menjao je prostor usporavajući ili hiteći vreme, stalno izlazeći iz svoje egzistencije a osvajajući novu, napuštajući svlak profanog, dnevnog… Ovo je deo predgovora koji je Slobodan Nestorović napisao za knjigu Moj put oko sveta. A njen autor je neumorni putnik, veliki hedonista i pustolov, čovek širokih vidika koji u profesionalnim podvizima uživa jednako kao i u lepoti života, počasni konzul Perua, svetski poznati stručnjak i estetski hirurg Miodrag Colić.

Ispunio je svoj životni san i obišao 195 država sveta. Ipak, jedan kofer uvek je spakovan, čekajući na neku novu avanturu koja svakog časa može da iskrsne. Jer, uvek postoji neko mesto koje nismo stigli da vidimo. I dok je odgovarao na ova pitanja, doktor Colić se odmarao na Arubi u egzotičnom Karipskom arhipelagu, prikupljajući energiju za nove izazove. Planetarnu slagalicu nazvanu Moj put oko sveta sastavio je u obliku ličnog atlasa, stvorivši kapitalno delo za koje mnogi kažu da je knjiga kakve ovde nikad ranije nije bilo. Tačnije, reč je o dve knjige, velike, teške, dvojezične i nadasve zanimljive.

Počeo sam da pišem pre nekih osam godina na Mljetu, a ideju mi je dala moja supruga Angelina, koja se angažovala i oko same realizacije. Iznajmila je kuću na obali Velikog jezera, sa terasom u samom moru i stavila me pred laptop. Tu su nastala prva poglavlja knjige. Naviknutom na stalna putovanja, bilo mi je čudno da dve nedelje provedem na istom mestu, gledajući svakoga dana isti pejzaž. Ali, tada je krenulo jedno unutrašnje putovanje po mojim sećanjima, i slike su počele polako da se ređaju. Prva zemlja o kojoj sam pisao bila je Laos.

Jeste li možda vodili beleške tokom svojih pustolovina?

– Nisam ništa zapisivao, već sam pamtio detalje i slike sa putovanja, kao da sam znao da će se jednog dana pretvoriti u knjigu. Ideja se rodila spontano i potpuno neplanirano. Postojala je neko vreme samo želja da se kompletira misija, kako ju je nazvao jedan moj prijatelj, a zatim, zašto da ne, i da se objedini u nešto što niko nije napravio – da se opiše svaka zemlja pojedinačno.

Živite svoj san, ali i san većine ljudi na planeti koji nemaju prilike da je obiđu. Taj san traje već tri decenije. Neko bi rekao da je prilično skup. Čega ste sve morali da se odreknete kako biste uživali u toj velikoj strasti?

– Reklo bi se da su putovanja skupa i zahtevna. Ali, pogledajte na koliko samo nepotrebnih stvari bacamo novac. Ja sam se u početku svega odricao kako bih mogao da putujem. Dok sam bio student nisam odlazio u Italiju po garderobu koja me nije zanimala, vež sam sve vreme  radio kao demonstrator na predmetima hemija i fiziologija, i od ušteđenog novca jedva čekao da kupim inter-rail kartu koja je značila mesec dana putovanja po svim železnicama Evrope.

Obišli ste sve države sveta. Njih 193, koliko ih je na listi Ujedinjenih nacija. Sećate li se gde je počeo put?

– Tačnije 195, jer su tu i dve zemlje posmatrači, Vatikan i Palestina, mada je nedavno Palestina dobila punopravni status. Tu su i brojne kolonije i provincije, neke sa neregulisanim statusom kao Tajvan ili Zapadna Sahara, zatim Antarktik – kontinent koji pripada svima, pa Grenland, Tahiti, Aljaska, Havaji, Tibet, Hong Kong, Bajkonur, Sveta Gora, Kalinjingrad, mnoge teritorije i udaljena ostrva kao što je Uskršnje, koje pripada matičnoj zemlji Čileu, a ipak je od nje fizički odvojeno.

Šta je bilo prvo što vas je na tom dugom putu fasciniralo?

– Svako putovanje bilo je fascinacija za sebe jer mene nije bilo teško opčiniti. Ipak, izdvojio bih Indiju. Kaže se, a to i citiram u knjizi, da se u Indiju može ući na stotinu vrata, ali izlaza iz nje nema. Tako sam se i ja osećao kada sam prvi put otišao na duže putovanje u tu zemlju još daleke 1986. godine i doživeo skoro sve što ona može da pruži. Od tada za mene više nije bilo izlaska iz čarobne Indije. Više puta sam joj se vraćao, zaboravio na sve neprijatne scene i mirise, a ostalo je nešto duboko u meni što mi je govorilo da je to pravi osećaj u jednoj kolevci civilizacije.

Ljudi cele nedelje čekaju petak, cele godine – leto, celog života – sreću. A vi – putujete. Da li ste, tokom proteklih decenija, shvatili da je čekanje uzaludno i da život treba da uzmemo u svoje ruke ako želimo da ga zaista živimo?

– Da, to mi je bilo najveće i najznačajnije saznanje, jer iako je sreća lepa samo dok se čeka, kako kaže pesma, to možda važi za ljubavnu sreću, ali ona druga vas čeka da je sami otkrijete. Živeti život kroz otkrivanje novih predela znači ispuniti ga potpuno jer vam dosta pomaže u otkrivanju sebe samog, što je suština koju shvatite tek na nekom dalekom putovanju, daleko od doma, ali blizu sebi samom.

Za šta su sve uskraćeni oni koji ne putuju?

– Žao mi je kada danas vidim mlade čije su jedino interesovanje kafane i diskoteke, kako ispranih mozgova od svakodnevne politike razvijaju u sebi strah od novog i nepoznatog, za šta ostaju uskraćeni jer se jedino time upoznaje život i sva njegova iskušenja kroz koja moraju proći. Tada, pored novih stvari, ostaju uskraćeni i za lepotu koja se doživljava i mnogostruko umnožava sa svakim pređenim kilometrom, sa svakim vozom, avionom, biciklom ili drugim prevoznim sredstvom kojim se otkrivaju ta lepota i sreća. Svako iskustvo je korisno, i lepo i manje lepo. Tako sam ja shvatio, i zato mi se ništa loše nije dešavalo. Ili bar nisam to tako doživeo u svom ushićenju. Bile su mi lepe čak i vudu igre zapadne Afrike i haićanski zombiji.

Može li se, posle ovoliko stotina pređenih kilometara, reći da ste građanin sveta? Da li možda postoje krajevi u koje biste se vratili, u kojima biste možda jednog dana voleli da nastavite život?

– Sigurno se može reći da sam građanin sveta jer se zaista tako osećam. Za mene ne postoji ono pitanje kako li je tamo, jer ja to znam, uz strogo poštovanje lokalnih običaja i kulture, što je prvi i najvažniji preduslov da svuda budete prihvaćeni kao jedan od njih. Zato bih se svuda vratio, jer nikada ne možete sve otkriti. Uvek postoje novi ljudi i novi predeli koje treba istražiti.

Šta ste sve videli i doživeli, na primer, na Uskršnjem ostrvu? Jeste li osetili mistiku tog tajanstvenog mesta?

– Svako mesto za mene je tajanstveno, ima neku dozu mističnosti, bar u početku. Na Uskršnjem ostrvu je živeo neobičan narod koji je u kamenu klesao te ogromne likove, za koje je Deniken tvrdio da potiču iz druge galaksije. Imali su kamenolom, bavili su se izradom tih džinovskih lica i potom ih iz pomoć drveća ili palmi prevozili na druge krajeve ostrva. Problem je nastao kada su posekli svo drveće, pa je ostrvo ostalo potpuno ogoljeno. Tada su počeli da ratuju među sobom, skoro do istrebljenja. Skulpture su, naravno, ostale kao svedočanstvo jednog vremena koje je bilo samo njima posvećeno.

A kako je izgledao put na Antarktik? Da li je bila potrebna posebna dozvola da biste uopšte krenuli do Južnog pola? Šta vas je sve tamo dočekalo?

– Putovao sam do Antarktika sa juga Čilea, u malom avionu za svega šest putnika, a vreme polaska i povratka nije bilo strogo fiksirano zbog vremenskih prilika koje su vrlo nepredvidljive. Poslednje instrukcije pred put dobili smo u Šeklton baru, nazvanom tako po ser Ernestu Šekltonu, čuvenom engleskom istraživaču Severnog pola. Tek tu smo shvatili u kakvu se avanturu upuštamo. Većina mojih saputnika nije oka sklopila te noći, svi smo bili uzbuđeni što ćemo imati priliku da kročimo na nepristupačno tle na kome boravi tek neznatan broj ljudi. Moze se ići i brodom, što traje oko tri nedelje, i nikakve posebne dozvole nisu potrebne za takvo putovanje. To je jedina kontinentalna površina koja se za 20 odsto smanjuje u toku leta, kada se istope priobalni sneg i led. Oni se zadržavaju i u toplijim mesecima, kada je jedino moguća poseta i kada se mogu videti kolonije foka i pingvina, kao i brojni glečeri koji se nikada ne tope. Vreme se tamo za tren promeni i svakog časa se možete naći u snežnoj oluji. Postoje istraživačke stanice raznih zemalja, kao i malena drvena ruska crkva Svete trojice.

Da li je bilo trenutaka kada ste se plašili i kada ste zažalili što ste se našli na nekom mestu punom opasnosti?

– Izvesna doza straha od neizvesnosti uvek postoji i ona vas tera dalje, ali poštujući lokalne običaje, koji omogućavaju da se lako prilagodite stanovništvu i njegovim ritualima, on se ubrzo prevaziđe. Izbegavao sam veće opasnosti kojih, naravno, uvek i svuda ima, posebno u kriznim područjima kao što su Irak, Avganistan, Somalija, Zapadna Afrika, ali bilo gde možete nesmotreno uleteti u problem. Ljudi i situacije su zaista nepredvidljivi.

Šta ste sve naučili u neposrednom dodiru sa običnim svetom, sa ljudima koje ste sretali na drumu, u prepunom autobusu ili negde u džungli, daleko od civilizacije?

– Toleranciju pre svega, kako prema sebi, tako i prema drugima. Kada sam posetio sinagogu, doduše neupadljivu, u Isfahanu u Iranu, uverio sam se u to. Oni možda javno spaljuju zastavu Izraela kao svog zakletog neprijatelja, ali sa komšijama jevrejima, kao i hrišćanima, zaratustrijancima i drugima, žive u savršenom suživotu. To je ono što je i nama više nego potrebno u savremenom svetu, što se, ipak, može naučiti na putovanjima. Jedini način opstanka u drevnim sredinama, a negde i ključ preživljavanja.

A šta ste naučili o sebi ostvarujući san o putu oko sveta ? Da li je sva ta neizvesnost koja nas negde tamo čeka u stvari najveći izazov?

– Svi me pitaju da li je to bekstvo od samog sebe. Putovanja dosta pomažu da proniknete i uronite u svoje biće, jer kada se suočite sa sobom ne treba vam drugi neprijatelj, drugi izazov. Situacije u koje sebe postavljate ili koje vam se možda nametnu najveći su izazov, najdublja neizvesnost.

Kako biste opisali sebe? Kao znatiželjnog turistu, Indijanu Džonsa ili Željka Malnara?

– Svi zajedno u jednom čoveku. Znatiželja je najvažnija vodilja, a zatim dolazi avanturizam kome sam pomalo uvek bio sklon. Naravno, i duhovnost koja je uvek prisutna, posebno ona istočnjačka u zemljama kao što su Indija i Kina.

Koliko ljudski rod koštaju predrasude? Imamo ih svi, kako prema pripadnicima nekih naroda, tako i prema nama samima. Da li nas upravo one sprečavaju da uživamo u trenutku, u prirodi, drugim ljudima i novim saznanjima?

– Upravo tako. Nažalost, kroz istoriju se pokazalo da su nas predrasude vodile, i to uvek u pogrešnom pravcu. Sve naše zablude plaćaju generacije iznikle na njima, jer tim zabludama kupujemo svoj prividni mir, a propuštamo suštinu. Jedan od načina da prodremo dublje u nju jeste to lutanje po svetu koje nam omogućuje nove susrete i obogaćivanje sopstvene individue.

Da li ste se nekad našli u situaciji da primenite svoje bogato znanje iz oblasti medicine? Jesu li vas, možda negde u Africi kada biste posetili neko pleme, doživljavali kao božanstvo, kao čuvenu doktorku Kvin?

– Posetio sam mnoga plemena u Africi, na Papui, Dalekom Istoku, u Amazoniji i Centralnoj Aziji. Neka od njih su ostala izvorna, sa originalnom kulturom, tradicijom i običajima, kao na primer Pigmeji koje sam video u Centralnoafričkoj Republici ili neka plemena na Papui Novoj Gvineji kojih ima više stotina, dok su mnoga podlegla takozvanoj modernizaciji koja im je donela nove bolesti i alkoholizam. Ta plemena sa Papue su prvi put ugledala bele kolonizatore tek tridesetih godina prošlog veka i doživela ih kao božanstva.

S obzirom na to da ne postoji kutak globusa u koji niste zavirili, da li se velika avantura približava kraju ili možda planirate da sve uradite iz početka?

– Voleo bih da imam toliko vremena da sve krenem ispočetka. Detaljnije bih putovao kroz iste zemlje, posmatrao ih drugim očima i menjao vizuru, jedino se toj avanturi ne može odrediti kraj. Ali mislim da takvog kraja nema i da novi početak uvek menja sve.

Šta jedan već iskusni svetski putnik misli o večnoj tezi da ništa nije nemoguće?

– If there is a will – there is a way, rekli bi Englezi, stari istraživači, i nemamo razloga da im ne verujemo. Ništa nije nemoguće ako se zaista želi, pa i da se stigne na kraj sveta.

Intervju: Snežana Ilić

Fotografije: privatna arhiva dr Colića

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR