Srcem je Dejan Ćirić pisao snažno delo o životu i radu jedne od najvećih glumica ovih prostora, knjigu o legendarnoj Radi Savićević. Srcem je radio i sve svoje Bulevare kroz koje je šetao sa zanimljivim sagovornicima, a vodiće nas i u neke nove izazove, kroz nove knjige i nove emisije

Nema je, već odavno, ali i sada može da nas nasmeje. Lako, prirodno, iskreno, kako je to samo ona umela. Naša divna Radmila Savićević, žena tradicije i glumica jedne epohe, ovog februara bi proslavila 90. rođendan. Bila je, i ostala, jedna od najvećih zvezda jugoslovenskog i srpskog glumišta. Jedna od onih, kako je objasnila Mira Banjac, retkih jakih i žestokih. Autentična, rasna umetnica i predivan čovek, kako je se seća Milena Dravić. Bila je jača od svake svoje uloge, prava naslednica Žanke Stokić i Ljubinke Bobić, arhetip brižne majke i bake koja je otvarala sva srca. Smeh, toplina i jednostavnost – to je bila legendarna Rada Savićević, koja je u narodu ostala zauvek, u svakoj kući, kao omiljeni član porodice.

Ostvarila je niz nezaboravnih uloga, uglavnom dobronamernih i prostodušnih žena sa sela. Majka Vuka iz Pozorišta u kući, Violeta iz Kamiondžija, Šurdina baka u Vrućem vetru, Tomanija i Babino unuče, sekretarica Žarka iz Boljeg života čije prepirke sa šefom Gigom Popadićem još uvek zasmejavaju sve generacije, i naravno – Ja sam Riska od Ristane, a vriska će tek da nastane!. Ali, jednako je briljirala i na daskama koje život znače, kao prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta. Setimo se samo Nušićeve MinistarkeTog 8. novembra 2001. godine kada nas je napustila, još jednom smo shvatili kakva praznina ostaje kada smeh spusti zavesu.

Prva knjiga iz edicije Tragovima velikana, koja nosi naziv Prva i poslednja, posvećena je upravo ovoj neverovatoj ženi. Autor je moj dragi prijatelj Dejan Ćirić, koji je napisao upečatljivo,  snažno delo o životu i radu jedne od najvećih glumica svih vremena na ovim prostorima, divnu uspomenu na neizbrisiv trag koji je ostavila, na talenat i njeno veliko srce. U potrazi za zanimljivostima iz njenog života Dejan je više od godinu dana obilazio pozorišta i biblioteke, i razgovarao sa Radinim rođacima i kolegama koji je se sećaju sa osmehom. Pisac, novinar, voditelj, i moram ponovo da istaknem s ponosom – moj drug, delo o Radi pisao je, pre svega, srcem. Svetla nad Radom se ne gase. Nije zadnji čin, zavesa se ne spušta. Aplauz još traje. I nikad neće prestati. I zato ću vam, pre nego što počnemo razgovor, samo kratko reći da ovu knjigu, ovakvu zbirku emocija i uspomena, morate pročitati. Oplemeniće vam dušu.

– Rada je bila jedna od najvećih srpskih glumica iza koje nije ostalo ništa zabeleženo u ovakvom formatu. Njeni uspesi i tragovi su nekako ostali rasuti i skrajnuti, i vremenom su počeli da padaju u zaborav. Pamtimo je samo po legendarnim televizijskim ulogama, ali ona je imala toliko bogatu karijeru i bila je toliko značajna i autentična, da će čitaoci možda biti iznenađeni bogatstvom njenog pozorišnog repertoara za koji se malo zna, riznicom njenog vanserijskog talenta i vrednostima njene ličnosti o kojima se nije mnogo govorilo. Bila je velikan u pravom smislu te reči. Nažalost, nisam imao sreću da je upoznam, iako potičemo iz istog grada. Ipak, posle rada na ovoj knjizi doživljavam je kao nekog najbližeg. Zato je sada zovem moja Rada. Imam osećaj da sam je upoznao, razumeo, da sam stvorio nešto na šta bi ona bila ponosna. Kada su članovi Radine familije pročitali knjigu, rekli su mi da sam pisao kao da je bila moja baka. To mi je najveći kompliment i najveća nagrada.

Ova knjiga nas podseća da je Radmila bila neko uz koga su generacije odrastale, upoznavale život, uz koga su ljudi postajali malo bolji nego što su bili inače. Da ona odlazi među one naše uspomene, među one ljude koji su veoma uticali na nas, da je postala deo onoga što smo udahnuli u sebe kao atmosferu sopstvenog doma, miris sopstvenog grada, mirise majčine kuhinje, mirise zavičaja, sve ono zbog čega su nam taj zavičaj i ta zemlja u kojoj smo rođeni draži od drugih… (Siniša Pavić)

Šta si sve saznao o divi našeg glumišta dok si tragao za uspomenama na njen život i delo?

– Saznao sam niz neprocenjivih i vrednih stvari, ali da ostavimo čitaocima da sami otkriju tajnu Radine magije. Bila je fascinantna osoba i neverovatna glumica, a toliko jednostavna, plemenita i dobra žena, da je ponekad i meni bilo neshvatljivo kako je uspela da tako prirodno i nepretenciozno nosi svoj dar i tu ogromnu popularnost. Tvrdim da je bila jedna od najvoljenijih glumica ovog podneblja. Prva i poslednja u mnogo čemu. Simbol ovog naroda, simbol doma i toplog porodičnog okrilja, simbol jednog vremena i odnosa prema poslu, ljudima i životu, kakav danas više ne postoji. Žena tradicije, glumica jedne epohe kojoj su ljubav prema ljudima i umetnosti bili suština života. Ovo je legat o Radmili Savićević u vidu romansirane monografije uz koju će se čitaoci i smejati i plakati, naučiti kako se nosi iskonska radost života, kako treba slušati sebe i pratiti svoj put i koliko su iskustva i saveti starijih i mudrih zaista važni. Nadam se da će mnogi posle čitanja poželeti da prelistaju stare porodične albume, jer je Rada u sebi nosila upravo to – veliku mudrost i neizmernu ljubav prema porodici. Kako kaže naša koleginica Emina Ćirić u knjizi: Rada je imala taj zlatni prah dobijen odozgo i nosila ga je ne kao svoju krunu, nego kao deo svoje kože.

Gluma je posao kao i svaki drugi. Nekad je lakše, nekad teže. Nikad nisam umela da budem dama. Ni u svom repertoaru nisam igrala neke gospoje. Uvek sam imala uloge koje su zahtevale najkraći, ali zato najteži put do gledalaca… Mislim da ne bih ni mogla da igram neku lošu, zlu ili tako nekakvu žensku. Osmeh bi me izdao. Zaista mi je neobično, posle toliko godina igranja u pozorištu, što me sada ljudi presreću na ulicama. Kad god mogu, tvrdim da to na televiziji nisam ja, nego moja sestra na koju mnogo ličim. (Rada Savićević, početkom sedamdesetih)

Bila je glumica raskošnog talenta, ali čini se da nije imala prilike da se u svemu dokaže s obzirom na uloge po kojima je pamtimo. Da li je to na neki način i nepravda?

– Jeste, i to sam želeo da istaknem. Mnogi sagovornici, među koje spadaju neki od najvećih umetnika današnjice, potvrđuju tu činjenicu. Beograd joj nije pružio šansu da talenat iskaže do kraja, da pokaže šta sve može. Rada je bila velika pozorišna glumica koja je mogla da igra sve, ali je, nažalost, bila stavljena u kalup uloga žena iz naroda u kojima jeste bila neprikosnovena, i retko ko je rizikovao s njom u nekom drugom žanru. Iznenadili biste se šta je sve mogla, ali prosto joj nije bila pružena prilika. Bila je maestralna kao Živka Ministarka, tetka Doka u Zoni Zamfirovoj i svim ulogama takozvanog nacionalnog repertoara, ali je podjednako dobro igrala i Šekspira i Brehta i Čehova i mnoge druge uloge, dijametralno različite od onih u kojima smo navikli da je gledamo. Vrhunska karakterna glumica koju su mnogi smatrali samo komičarkom i to je velika nepravda koja joj je učinjena, jer je Beograd, kako kaže Svetlana Bojković, uzeo samo jedno njeno lice. Drugo, nije dobila gotovo nijedno značajno priznanje koje je bez dileme zaslužila, ali na kraju krajeva, nagrade ne određuju i ne definišu glumca, njegov put i trajanje. Bezrezervna ljubav publike je bila njena najveća nagrada. I ona je bila svesna toga. Malo je onih koji su je imali u tolikoj količini, a ljudi Radu i danas vole istim intenzitetom kao i pre dvadeset ili trideset godina. Treće, ali podjednako važno, želeo sam čitaocima da približim tu beskrajnu širinu, ljubav i toplinu Radinog srca i duše. Suština njenog bića je bila ljubav prema ljudima. Da ne govorim o smislu za humor, o talentu, o životu toliko slikovitom i autentičnom, a opet toliko jednostavnom i prizemnom. Bila je zvezda u pravom smislu te reči, a nikada se tako nije ponašala. Sve što sam naveo i još mnogo važnih i lepih saznanja čitaoci će pronaći u ovoj knjizi koju sam koncipirao kao roman u kome je Rada glavni lik. Ovo nisu samo priče drugih ljudi o njoj, Rada je u knjizi prisutna na jedan poseban način koji će čitaoce i zabaviti i nasmejati i rasplakati i izazvati mnogo emocija. I ono što želim da istaknem, ovo nije hvalospev u smislu o mrtvima sve najbolje, već objektivno i istinito svedočanstvo o jednoj izvanrednoj ženi.

Radmila – mila, od rada stvorena, da bude glumica sudbinom određena. Kolosalna. Zanesena. Veličanstvena. Silovita. Neočekivana… Pevala se Koštana u letnjim smirajima Morave, igrao se Đido u selima dalekim, slavile se slave Ivkove i prosile Zone Zamfirove. Orila se pesma nad Kruševcom, propela se umetnost iz sirotinje vazneseći se nad nemaštinom, istrajavajući, darujući ljudima bogatstvo duha i znanja. Igralo se za metar drva i šaku soli, za radosnu ciku deteta i plugom izbrazdanu ruku seljaka, pocrvenelu od jačine aplauza, za malo žita i grumen putera. Igrala se Živka Ministarka i Doka provodadžika na suvim, ispucalim daskama, sa ponjavama umesto kulisa i u starim haljinama. Glumila se Marija Martinova i Olga Pavlovna kao da je ceo svet u publici, kao da je gluma doprla do beskraja. Igralo se jer je to značilo život. Život na daskama, lepota i sreća u predstavama, ulogama. Mizanscen jednog vremena. U njemu Radmila, srca lavljeg i duše filigranske. Hrabra, svoja, neustrašiva. Meka kao pamuk, čvrsta kao kamen. Iskrena, nasmejana, setna, slobodna. Ne samo glumica. Ne samo žena. Ne samo prijatelj i koleginica. Nego simbol, tajna i trag. Narod i zemlja… (Dejan Ćirić, Prva i poslednja)

Promocija knjige traje, evo, već nekoliko meseci. Da li si iznenađen tolikim odzivom medija i pozitivnim reakcijama?

– Zaista nisam očekivao da će sve poprimiti ovakve razmere. Osećao sam da je knjiga dobra i važna, znao sam da sam uradio dobru stvar i da Radu Savićević ljudi mnogo vole, ali ovo je prevazišlo sva očekivanja. Prošla su skoro tri meseca od kada je knjiga objavljena, a interesovanje čitalaca i medija je i dalje veliko. To dokazuje da kvalitet uvek nađe svoj put i ne može da ostane neprimećen, čak i u današnje vreme kada je gotovo sve obezvređeno. Održane su dve veličanstvene promocije u Beogradu i Kruševcu, biće ih još, čitaoci se putem društvenih mreža svakodnevno javljaju sa sjajnim utiscima, zaustavljaju me na ulici, u prodavnici, i to mi mnogo znači. Godinama nisam čuo da ljudi rezervišu u knjižarama neko delo, a sa nekoliko mesta i iz različitih gradova sam dobio informaciju da se to desilo. Rada je, na jedan način, ponovo među svojim narodom, i to je moja najveća nagrada. Beskrajno sam zahvalan kolegama novinarima iz gotovo svih štampanih i elektronskih medija u zemlji, koji su od trenutka kada sam, 8. februara, na Fejsbuku objavio sliku naslovne strane knjige i najavio njen skori izlazak, pokrenuli lavinu objava ne bi li što više ljudi čulo za to. Mnogi su mi rekli da ne pamte da je neka knjiga imala ovakvu medijsku kampanju, što je svakako doprinelo i drugom izdanju koje će se uskoro štampati.

Njen glumački portret je, pre svega, oslikavala jedna malo skrivena blagost, koja možda odudara od prvog utiska koji je ostavljala, ali ste kroz tu njenu karakteristiku mogli da vidite jednu duboko emotivnu osobu, sposobnu da iznese i donese svaku vrstu osećajnosti koja se od nas traži. U ovoj profesiji retko smo u poziciji da biramo, uglavnom smo mi birani od strane drugih. Zato će zauvek ostati tajna da li je iščeprkano sve što je moglo da se dobije od Rade kao glumice. To je lepota, ali i prokletstvo našeg poziva. Uprkos svemu, ostala je značajan kamen međaš naše kulture, po kojem će se određivati i buduća dostignuća. (Bata Živojinović)

– Rada je bila fenomen. Možda i nisam bio svestan toga dok nisam priveo kraju rad na ovoj knjizi, i u jednom momentu napravio otklon tako što sam je ostavio neko vreme, a onda kao običan čitalac, a ne autor, pročitao sve intervjue koje sam uradio sa njenim kolegama, prijateljima, saradnicima i članovima porodice. Bila je zaista toliko posebna, da naslov Prva i poslednja koji se nekako sam po sebi rodio iz svih tih sećanja, priča i emocija, zaista opravdava svoju težinu i dostojno predstavlja jednu vanserijski talentovanu umetnicu i izuzetnu osobu. Tri meseca kasnije, sjajne reakcije čitalaca potvrđuju tu činjenicu. Bila je velikan kome se nismo odužili na pravi način, ali nadam se da je ova knjiga ispravila neke nepravde. Mnoge generacije nisu imale priliku da sagledaju raskoš njenog dara i njenog srca. Sve to se sada nalazi među koricama ove knjige i ostaje zauvek. Na to sam jako ponosan, posebno što oboje potičemo iz Kruševca, grada koji je dao toliko neprevaziđenih umetnika, o kojima se takođe mogu napisati sjajna dela, a nadam se da će biti prilike i za to.

Tri grada su mi u životu značila sve. Rodni Kruševac, sa svim ljubavima i počecima, gde sam prošla kroz najveću glumačku školu, zatim Niš, gde sam umetnički sazrela i provela najlepše godine, i Beograd, u koji sam došla da pokažem šta znam .Ja nisam ništa posebno stekla kao glumica, verujte. Živela sam kao da imam tri života, a to mi je vrednije od svega što bih kao materijalno dobro imala… Svodim te račune i ja, baš ovih poslednjih godina. Jedino što znam je da sam divno, intenzivno živela, da mi je život bio pun, lep. Godine koje su ostale iza mene protekle su u jednom za ponekog nedostižnom zadovoljstvu, a to je da radim ono što volim. To je, čini mi se, ono što ljudi nazivaju srećom. Ali, za mene je sreća i to što ja danas mogu da kažem da imam nemerljivu dragocenost. Imam prijatelje kojima mogu da se javim u pola noći i zatražim podršku, utehu možda. Bez njih, moj život bio bi promašen. (Rada Savićević)

Da li te je možda neko od Radinih kolega odbio dok si prikupljao materijal za delo koje je po svemu kapitalno?

– Bilo je i toga, ali samo iz razloga što nisu igrali sa njom i nisu je dobro poznavali. Ni u jednom trenutku nisam naišao na negativan komentar, emociju ili lošu reč. Mnogi veliki glumci koji nisu u ovoj knjizi, dali su maksimalnu podršku projektu jer su izuzetno cenili Radu, iako nisu igrali sa njom. Ne postoji osoba koja je odbila intervju iz nekog drugog razloga. Sagovornici svedoče da su nju obožavali velikani poput Milivoja Živanovića, Zorana Radmilovića i Pavla Vuisića kojima nije mogao baš svako da se približi i bude u njihovom društvu. Oni su čak birali i partnere, a zna se da su Pavle i Rada ostvarili antologijske uloge u Kamiondžijama. Bila je toliko veliko ime i toliko voljena i poštovana od strane svojih kolega da me je u zadivila svežina i jačina sećanja na nju. Prošlo je petnaest godina od njene smrti, ali je uspomena toliko živa da je to neverovatno. Mnogo suza smo proplakali moji sagovornici i ja. Te emocije čine njenu suštinu.

Napisao si i knjigu o još jednoj legendi ovih prostora, Tomi Zdravkoviću. Koliko je izdanja do sada imala?

– Iskreno, nisam se nadao da će i knjiga o Tomi postići veliki tiraž i značajan uspeh, jer, dok radim, nekako sam u svom svetu bez uticaja sa strane, prevelikih očekivanja i razmišljanja o tome da li će se nekome nešto svideti ili ne. Trudim se da pružim maksimum i stvorim nešto vredno, a kada knjiga zaživi i uđe među čitaoce, ja više ne mogu ni na šta da utičem. Oni daju poslednju reč i najbitniji su u svemu. Meni je važno da osetim da sam uradio dobru i kvalitetnu stvar, i ako s te strane postignem mir, onda sam spokojan. Tomina knjiga je i dalje među ljudima, iako je prošlo skoro dve godine od njenog objavljivanja, što je zaista velika čast.

Budući da si čovek iz medija, kako ti se čini trenutno stanje u toj oblasti?

Senzacionalizam se oteo kontroli, granice dobrog ukusa gotovo da su izbrisane, mera ne postoji. Ekrani i naslovne strane često su preplavljeni ljudima za koje se ne zna ko su, šta su i zbog čega su tu. Čini mi se da je pet minuta slave primarni životni cilj mladim generacijama. Gotovo sve je postalo instant, trenutno, ogoljeno, na momente i vulgarno. Sve se zaboravlja posle dva dana, zavisni smo od društvenih mreža, hiperprodukcija u skoro svim oblastima i pregršt svakodnevnih, mahom tragičnih i loših informacija ne dozvoljavaju čoveku da zastane, da razmisli i predahne. Kvalitet je zato u drugom ili petom planu. Mnogi koji se bave javnim poslom, bila to gluma, muzika ili nešto treće, a biraju teži, odnosno pravi put, posle nekog vremena bivaju prinuđeni da prave velike kompromise, i to je poražavajuće. Ali, mislim da je tako svuda u svetu, ne samo kod nas. Postoje bastioni koji odolevaju i publika to prepoznaje. Nije sve rijaliti, samo je problem što je tas na vagi teži na pogrešnoj strani. Jednom i tome mora doći kraj.

Da li mediji zaista imaju moć da formiraju svest ljudi, pogotovo na ovim prostorima, ili smo još uvek sposobni da razmišljamo svojom glavom?

Hleba i igara je oduvek bilo nepisano pravilo. S tim što su te igre nekada bile one fenomenalne Igre bez granica, a sada su postale igre bez smisla. Hleba nema, pa su nam i igre postale bez ukusa, isprazne, bljutave i površne. Mediji imaju najveću moć, ali oni prate ukus publike, ma koliko to možda paradoksalno zvučalo. Ne treba isključivo osuđivati medije. Njihova odgovornost je mnogo veća, ali ako bismo mi, kao konzumenti tih sadržaja, malo promenili sfere interesovanja, možda bi se emisije o kulturi emitovale bar u devet uveče, a ne u ponoć ili kasnije. Sve to je postalo haotično, i pitanje je koji stavovi su najispravniji, ali mislim da u današnje vreme ona fraza o jednom dugmetu na daljinskom ima smisla, jer nam pravo na izbor, bar u tom pogledu, niko ne može oduzeti. I dalje postoji puno odličnih sadržaja na inostranim kanalima, mada, bilo bi preterano reći da se i kod nas nema šta kvalitetno pogledati i pročitati, ali, kažem, tu je tas mnogo lakši.

Da li je naše društvo zaboravilo na stubove svoje kulture i umetnosti?

– Ne mogu da kažem da jeste u potpunosti, da sudim i upirem prstom, ali činjenica je da nam je kultura, nažalost, često na poslednjem mestu. Živimo stvarnost rijaliti programa, politika nam kroji svakodnevnicu i novčanike, samim tim i budućnost. Povukla se umetnost pred bajonetima svega i svačega. Narod je i duhovno i materijalno prazan i zato mu često ostaje samo mali ekran. Ipak, mislim da nije sve izgubljeno. Raduju me puna pozorišta, pune knjižare i bioskopi. Na kraju krajeva, i pune kafane. One prave, kao u stara vremena. Treba više o tome govoriti i pisati, biti glasniji, vratiti kvalitetne emisije u udarne termine. Pametne telefone zameniti pametnim knjigama. Tako ćemo, možda, skinuti prašinu i rđu sa tih stubova.

Dugo si radio emisiju Bulevar, po meni jednu od najboljih u našem televizijskom etru. Zašto je više nema?

– Posle punih jedanaest godina, u jednom momentu je došlo do prezasićenja. Izazovi su postali sve manji, gotovo da ih i nije bilo, i morao sam da se posvetim nekim drugim stvarima. Pisanje se nekako nadovezalo na to i u tome sam pronašao veliki izazov i inspiraciju. Nisam otišao od sebe, samo je forma postala drugačija, i to mi je otvorilo mnoge nove puteve i podstaklo u meni neke nove ciljeve za koje nisam bio siguran da li sam im dorastao. Pokazalo se kao dobro. Sa Bulevarom sam uradio sve što sam želeo, ta emisija je zaista bila posebna, i bez želje da zvučim pretenciozno postavila je neke standarde i pomerila granice u smislu da mala produkcija može da napravi ogromne stvari i da nije sve u nacionalnim frekvencijama. I danas, dve godine od kad ne snimam, gledaoci se javljaju sa svih strana i traže da vratimo emisiju. Vrlo je moguće da će se to od jeseni desiti, jer Bulevar je moja lična karta, nešto što sam zajedno sa kolegom Ivicom Lazovićem stvorio ni iz čega i napravio veliki uspeh, na šta sam jako ponosan. Klima u medijima je takođe uticala na to da napravimo pauzu, ali tačku nismo stavili. Radujem se novim knjigama i novim emisijama.

Jesi li u emisiju uspeo da dovedeš sve goste koje si želeo da vidiš? Ko je i zbog čega ostavio najjači utisak?

– Jesam. Više od decenije emisija se prikazivala svake nedelje na preko četrdeset stanica u Srbiji i regionu. Uradio sam više od pet stotina intervjua, mnogo sjajnih putopisa sa različitih evropskih i svetskih destinacija, bezbroj odličnih reportaža sa gotovo svih značajnih muzičkih i filmskih manifestacija… Iskustvo koje sam stekao je neprocenjivo. Bulevar mi je promenio i oplemenio život. Bio sam u prilici da upoznam izuzetne ljude, velika imena, i sa njima napravim odlične intervjue kakvi se do tada nisu videli. To je neprocenjivo bogatstvo. Imao sam privilegiju da biram goste i to je velika stvar. Zato ne mogu nikoga da izdvajam, ali tvrdim da nije fraza da su najuspešniji ljudi u javnom poslu ujedno i najprizemniji i najprirodniji. Mnogo sam od njih naučio. Svaki intervju pamtim i danas, čak i one snimane pre deset godina, jer je meni sam trenutak snimanja neprocenjiv. Tih sat vremena, kada sve prestane da postoji, a pred tobom se odmotava iskrena životna priča iz koje možeš mnogo da naučiš, i imaš mogućnost da je preneseš drugim ljudima. Da stvoriš nešto kreativno i vredno što nema rok trajanja, jer taj momenat, ta priča ostaje zauvek. Isto je i sa knjigama. Predivan osećaj, predivan rad i sreća.

Intervju: Snežana Ilić

Fotografije: privatna arhiva

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR