Vojvođanski tango, ženski bećarac ili samo njihov žanr – frajlizam? U svakom slučaju, muziku osećaju na isti način, što je bilo presudno kada su se pre skoro devet godina Marija, Nataša, Nevena i Jelena prvi put našle na istoj talasnoj i notnoj dužini. U međuvremenu su postale regionalna pop senzacija, totalno drukčija od drugih

Svirale su na visini od deset hiljada metara, u izlogu, Evropskom parlamentu, bolnici, manastiru, na brodu koji je plovio Senom, u bolnici, vrtiću, čak i hidroelektrani. Postoji i jedan snimak gde u šaragama aviona, na letu iz Tivta, tiho i uz zvuke Marijine gitare, pevaju Poetu Olivera Dragojevića. Osvojile su nas ne samo na prvo slušanje, već i na prvo gledanje, jer je njihovo dobro raspoloženje naprosto zarazno, jer su u ovdašnji muzički etar unele preko potrebnu autentičnost, prirodnost, dobre glasove. I to na štiklicama, šarmantno i onako vojvođanski neodoljivo, uz savršeno objašnjenje šta znači biti ultimativna bećaruša u iskonskom smislu.

Sada su, slobodno se može reći, već postale institucija. Prvorazredna regionalna pop atrakcija, poput Balaševića, Bajage ili Zdravka Čolića. Nedavno su rasprodale koncert u Centru Sava, treći u karijeri, bez velike pompe, medijskih zemljotresa i senzacionalističkih naslova. Nije im to ni potrebno, jer su bezbroj puta pokazale da su kompletni muzičari i vrhunski zabavljači. Majstorice svog zanata, bilo da nastupaju u klubu, dvorani ili pod vedrim nebom. Muziku osećaju na isti način, što je bilo presudno kada su se prvi put našle na istoj talasnoj i notnoj dužini. Pored sjajnih vokala od kojih se koža ježi i spremnosti na šalu, poznate su i po jedinstvenom stajlingu, a živopisni kostimi su, kažu, tu da pojačaju efekat. Svakoj pesmi daju poseban pečat, usvojen pod pojmom frajlizam, a kada se dohvate obrada starih hitova, oni u njihovom ruhu zvuče toliko drugačije i sveže, da vam se čini kao da ih prvi put čujete.
Novosadske The Frajle Marija Mirković, Nataša Mihajlović i sestre Jelena i Nevena Buča, svoju kreativnost, optimizam i vedrinu prenose i daleko van granica zemlje. Celog leta prašinu su dizale nastupima po regionu koji su uzduž i popreko prešle u svom frajlomobilu, promovišući aktuelni album Ljubav na dar. Ovo izdanje, kao vrhunac zajedničke karijere duge skoro devet godina, možda je i najbolji pokazatelj zbog zbog čega im se konkurencija ne nazire čak ni na horizontu. Zaista, u moru instant zvezdica, bezvredne muzike i trke za komercijalnim uspehom, Frajle su oaza u pustinji.

Prethodna dva koncerta u Sava centru, koje su održale 2013. i 2015. godine, bila su ispunjena do poslednjeg mesta, ali spektakl koji su priredile 24. novembra prevazišao je sva očekivanja i članica kvarteta i publike koja je jedva dočekala da ih ponovo vidi i čuje. Najpopularniji ženski sastav na ovim prostorima potpuno je opčinio Beograđane kojima nije bilo dovoljno ni gotovo tri sata sjajne muzike, upotpunjene zdravim humorom i lekcijom iz scenskog performansa.

Uz produkciju u maniru svetskih zvezda, Frajlere i gudački trio koji su ih pratili na sceni, šarmantne Novosađanke unele su u Plavu dvoranu boje čardaša, Mediterana, Vojvodine, ciganskih romansi, šansona, a pre svega dobro raspoloženje koje ni u jednom trenutku nije popuštalo. Nataša, Marija, Nevena i Jelena druženje sa publikom počele su naslovnom pesmom sa novog albuma, a nastavile spletom romantičnih melodija i izvrsnim obradama. Kada su otvorile plesni podijum, cela sala prevorila se u diskoteku čiji su glavni gosti bili – najmlađi. Atmosfera se usijavala sa svakom novom melodijom, dlanovi gledalaca nisu se štedeli, ali ni glasovi. Dok su četiri dame uglavnom sedele, publika je, kao i uvek na njihovim nastupima, uglavnom igrala. Nije baš uobičajeno da zapalite gledalište i držite ljudima pažnju toliko dugo, a da sve vreme samo sedite na pozornici na barskim stolicama, zar ne? E, pa – one to čine uz neopisivu lakoću, nepretenciozno, ali energično, duhovito i dostojanstveno. Stanite im na crtu, ako smete i umete ovako precizno, bećarski i zarazno.


Starinski lusteri, lampe, telefoni koji su svetleli u mraku, raskošni vokali… Jedan deo scene bio je pretvoren u dnevnu sobu. Kada su se Frajle nakratko tamo preselile, izvele su nekoliko kompozicija koje vole da pevaju za svoju dušu. Uz hitove Menjam dane, Ich liebe dich, Srce moje i druge, oživele su i jedan stari evrovizijski – Bandido, koji je, po mišljenju mnogih, zvučao bolje od originala. Uostalom, imali smo još ranije prilike da čujemo kako Nataša izvodi čuvenu šansonu Je suis malade, na način za koji su i neki renomirani francuski muzičari rekli da je emotivniji od prvobitnih i svetski možda poznatijih verzija.

Kada napunite Sava centar do plafona, pa se traži karta više – tu i ne mora mnogo da se objašnjava. Možda nije baš uobičajeno u današnjim muzičkim i uopšte kulturnim prilikama, ali pokazale su da je sve moguće. Pokazale su šta se i koliko može kada se udruže četiri impresivna glasa i na jednom mestu okupe sve generacije, pa se čak i balkon najveće beogradske koncertne dvorane pretvori u podijum za igru. Da, zamislite – može se i bez silikona, plastike, rijalitija, senzacionalizma, preskupih specijalnih efekata i vrtirepa na bini; može se fino i kulturno, može se prirodno i bez foliranja; može i vojvođanski tango, i rok, i disko, i klasika, i Toma Zdravković, i Selin Dion, i tambura, i gitara, i harmonika; može se do zvezda i sa fakulteta, a ne samo sa štajge. Frajle su, naprosto, iz godine u godinu sve bolje.

https://www.youtube.com/watch?v=1P_0ms2xG_Y&app=desktop

Burno je leto iza vas. Kao u dobra, stara vremena, kada su od početka juna do kraja septembra muzičari iz Srbije nastupali na gažama po celom Jadranu. Čini se da, od rata na ovamo, vas četiri nastupate na hrvatskoj obali više od ostalih?
Marija: Imale smo sreće da upoznamo dobru menadžerku koja nam je pomogla da dopremo do tamošnje publike. Zavoleli su nas od Vardara do Triglava i stvarno smo mnogo srećne zbog toga.
Nataša: Pored naših pesama i obrada, često izvodimo i melodije koje su tipične za podneblje u kojem nastupamo. Tako smo letos u Makedoniji, između ostalog, pevale narodnu Bitola, moj roden kraj. Ljudi u publici treba da osete koliko poštovanja imate prema njima.

Interesantno je da su mnogi mlađi slušaoci uvereni da ste vi vlasnice starih hitova koje često izvodite. Kako objašnjavate taj fenomen?
Marija: Skoro su neke devojke, koje su bile na koncertu Vlatka Stefanovskog, pitali kako im se dopalo, a one su odgovorile: Ma, super je Vlatko, ali ne razumemo zašto peva pesmu Frajli. To nam je bilo jako zabavno. Uopšte nisu poverovale da je Čukni vo drvo njegov hit. Malo se šalimo, ali zaista nam je drago ako na ovakav način pomažemo da dobra stara muzika stigne do mlađih generacija.
Nataša: Dešavalo se i da muzičarima u klubu kažu: Hajde onu Hit The Road, Jack od Frajli. Nema veze što su to pevali mnogi još pre nego što smo se mi rodile. Simpatično je i, što kaže Marija, dobro je da se mladi ljudi uz nas edukuju i saznaju kakva se muzika nekad slušala.
Nevena: A šalju nam i snimke kako nas imitiraju. Bio je skoro jedan maskenbal gde su četiri devojke bile Frajle. Sa sve gitarama. Toliko su se potrudile, da smo pomislile da smo to stvarno mi.

Nedavno ste upoznale još jednu veliku zvezdu, Jasnu Zlokić, čija je Skitnica vaša nezvanična himna.
Jelena: Da, bila je to privatna zabava na kojoj se Jasni svakako nismo nadale. Odjednom je Marija počela da vrišti i da gura Natu, jer nije verovala svojim očima. Prišle smo joj i otpevale Skitnicu. Žena je bila oduševljena, rekla je da prati naš rad i time nas propisno iznenadila.
Marija: Zagrlila nas je na kraju. To zaista jeste naša himna. Zapevamo je kad god uđemo u auto, avion, brod. Izgleda da nju najviše vežbamo.
Nataša: To su situacije kada shvatite koliko su vaši idoli veliki ljudi. I oni su, kao i mi, muzičari do srži. Moram da istaknem da smo od samog starta imale divnu podršku kolega, prijatelja, porodica.

Novi Sad, Dubrovnik, Ohrid, Korčula, Beograd… Da li vam teško pada život na točkovima? Bukvalno ste neuhvatljive.
Jelena: To kažu i naši roditelji.
Nataša: Ovo je, u suštini, jedan jako lep život. Jeste zahtevan i iziskuje mnogo energije i spremnosti za konstantno menjanje mesta, ali je, u isto vreme, i velika nagrada. Druga strana medalje je to što su nam koferi uvek spakovani. Izuzetno je važno da imamo mir na tom putu. Ipak je reč o specifičnom poslu. Normalno, nekada mi nije do putovanja, nekada me stigne umor… Ali, sve se to pobedi uz saznanje da nas upravo nova mesta i novi ljudi neprestano inspirišu. Ako želiš da što više saznaš, onda putuj što više.
Jelena: Još kao mala vežbala sam da potpisujem autograme. Rekla sam da ću biti pevačica, glumica ili princeza. Ostalo je još samo ovo treće. Mnogo sveta smo obišle, ne postoji mesto u regionu u kojem nismo bile. Sviđa mi se ovakav način života, lepo nam je. Samo neka traje što duže.

Nevena: Pre neki dan videla sam se sa drugaricom iz detinjstva. Setila se kako smo svi u kući uvek pevali i igrali, i kako sam kao mala svirala reket umesto gitare, a trzalica mi je bila štipaljka za veš. Rekla je da nam zavidi kad god nas ugleda na sceni, jer zna da radimo ono što volimo. Pitala me je da li sam srećna, i ja sam odgovorila potvrdno. Teško je svaki dan odlaziti na posao i raditi ono što vas ne čini srećnim. U suštini, kukam samo kada ne mogu da nađem espreso ili prženice. Možda bih nekad, na dugim trasama do odredišta, volela da mogu da se teleportujem, ali opet, to vreme je posebno i samo naše.
Marija: Uvek je neka gužva oko nas i ne osećamo se usamljenim. Uglavnom me iscrpljuju situacije kada se zaređaju putovanja, aerodromi i loše vreme. To me smara kao Turci na autoputevima preko leta. Šta se smejete, pa ko god je primoran da stalno koristi autoput zna kakve su oni kamikaze. Opasni su po život, ugrožavaju saobraćaj…
Nevena: Za ovih devet godina ne znam da li postoji koncert koji smo pomerile iz bilo kog razloga. Sve smo izdržale. Makica je imala groznu povredu, slomila je rame, ali već dan posle operacije počela je ponovo da vežba gitaru. Nastupila je na koncertu par nedelja kasnije. Ne postoji situacija koja se ne može prevazići.

Šta vas najbrže izbaci iz takta?
Jelena: Glupost, laž, licemerje.
Nataša: Ne nerviram se oko stvari na koje ne mogu da utičem, ali nekad sam mrzovoljna kada sam gladna i nenaspavana. Ipak sam ja glavni vozač, Makica me menja, i neophodno mi je da se dobro odmorim.
Nevena: Nervira me kada neko kasni, kada ja kasnim, nerviraju me radnici na šalteru koji ne umeju da se snađu sa papirima, bahati vozači, nevaspitani klinci u prodavnici, nevaspitane starije osobe u prodavnici, kada se neko ne javlja ne telefon i ne odgovara na poruke, hladna voda u bazenu…
Nataša: Ili kad uveče imamo nastup i sredimo frizure, a Nevena bi da roni…
Marija: Nervira me kada ljudi sebi daju za pravo da komentarišu i osuđuju druge. To apsolutno ne mogu da smislim.
Jelena: I Turke na autoputu.
Marija: Ja sa Turcima imam problem bezbednosne prirode.
Nevena: Makicu kad vidite da je ljuta i neraspoložena, znači da je gladna.

Četiri žene na jednom mestu – neko bi rekao da je to haos u najavi?
Jelena: Ne, nikako. Mi smo kao sestre. Govorimo jedna drugoj sve u lice, stvarno se ne svađamo. Nekada dođe do kreativnih prepirki oko posla, ali to su sitnice. To znači da nam je stalo do ovog što radimo.
Marija: Nemamo isti ukus ni za muškarce, pa ne možemo međusobno da se optužujemo za krađu momaka.
Nataša: Ili što je neka obula cipele koje sam ja htela… Srećom, nosimo različite brojeve. Čak ni kafe iste ne volimo.
Nevena: Jedino se slažemo oko hladne gazirane vode, jer je ne pijemo.

Šta svaka frajla danas treba da zna?
Marija: Da vozi auto. I da zna borilačke veštine. Ja treniram tekvondo. Važno je da žena ume da se odbrani, to uliva samopouzdanje. Moram priznati da sam bila mnogo borbenija dok nisam naučila bolje da se tučem.
Nataša: Mora da zna da se sama našminka i napravi frizuru.
Nevena: Pa dobro, ne mora baš sve da zna. Valjda treba neko da uradi i nešto umesto nje.

Studirale ste potpuno različite fakultete, među vama su pravnica, ekolog, psiholog i profesorka francuskog. Da li biste se time bavile da niste Frajle?
Nevena: Ja sam završila psihologiju. Volim da radim sa decom, a privlače me i produkcija, grafički dizajn, fotografija.
Marija: Kao klinka sam htela da budem olimpijski prvak u streljaštvu. Fino sam baratala tim vazdušnim pištoljem, Jasna Šekarić mi je bila idol. Onda je došlo drugo vreme, pa je mali pistolero postao romantična dušica.
Jelena: Ja sam ekolog, volim prirodu, laboratoriju i istraživanja, ali ne bih mogla da zamislim život bez muzike. Obožavam i da pišem, možda ću jednog dana objaviti knjigu o ovim našim anegdotama i uspomenama.
Nataša: Studirala sam francuski jezik. Sigurna sam da bih bila i dobar sportista, a možda bih postala i dizajner, jer volim modu.

Tekst: Snežana Ilić, Hello!
Foto: Nataša Kukić, Željka Dimić, Mare Milin

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR