U vremenu kada se granica dobrog ukusa znatno pomerila zajedno sa opštim padom društvenih i medijskih vrednosti, Aleksandar Filipović, autor kultnog Tabloida koji je proslavio dvadeseti rođendan, svoju emisiju i dalje vodi srcem, izbegavajući sve što bi moglo makar i da nasluti na primitivizam, vulgarnost ili nekulturu

Teško je proceniti šta je tabloidno u vremenu kada se granica dobrog ukusa drastično pomerila sa opštim padom društvenih vrednosti, čemu smo, na izvestan način, i sami doprineli jer smo to dopustili. Kako, u takvom životnom miljeu i medijskoj kataklizmi koja se posebno nameračila na ove prostore, ostati kulturan a ne biti dosadan, provokativan ali ne i vulgaran, i kako ponuditi dobru zabavu koja neće podilaziti najnižim strastima, opštoj agresivnosti i primitivizmu? Aleksandar Filipović pronašao je idealan recept, pravi vojvođanski – pomalo kič u finom lalinskom celofanu. Daleko od bilo kakvog senzacionalizma i jeftinih neproverenih vesti koje inače podrazumeva pojam tabloid.

06
Njegovu srčanost i strast prema poslu ne može da smiri nijedan poznati lek. Kao veliki rob uspomena, obožava sve svoje stare snimke, gramofonske ploče, video kasete, nekoliko hiljada fotografija, i ne veruje u medijske šarene laže, avione, kamione i loše kompromise, već u ono što se čuva u albumima za slike i lepim trenucima kojih ima za još pet života. U kreativnost, kažiprst kao zaštitni znak, u retro ton kojim boji svoje stvaralaštvo, u večitu spremnost na šalu, pesmu i ples… Upravo zbog toga je kultni Tabloid već dvadeset godina jedna od najpopularnijih zabavnih emisija u našem etru, i iz nedelje u nedelju s jednakim uspehom usijava piplmetre. Nije to nimalo lako u vreme kada od rejtinga zavise budućnost programa i radna knjižica, i kada je, u turbulentoj i svakodnevnoj trci za gledanost, sve na prodaju i sve je dozvoljeno.

Svojevrsni šou, koji se prikazivao na nekoliko kanala, a poslednje decenije emituje se iz studija RTV Vojvodina, ima svoju vernu publiku i vremenom je postao pravi brend koji je odavno izašao iz okruga Filipovićevog rodnog Novog Sada, stigavši do granica u čijim se okvirima nalazila nekadašnja Jugoslavija. A to i jeste najveća čast za nepopravljivog Jugoslovena kao što je šarmantni voditelj, moj dragi prijatelj i kolega s kojim sam u godini za nama imala prilike da se družim i na lepim putovanjima.

01

U današnje vreme malo koja emisija može da doživi drugi ili treći rođendan, a Tabloidu je uspelo da proslavi, evo, dvadeseti. U čemu je tajna dugovečnosti?
– Doslednost autora. Čvrsta uređivačka politika. To što urednik nema rezervnu profesiju, jer je diplomirani novinar. Prva emisija prikazana je u oktobru 1996. godine, a tema je bila Novinarska patka.

05
U savremenom društvu, pogotovo u našem, svaki segment života sveo se na tabloid. No, tvoja emisija, iako nosi taj naziv, u sebi nema ništa slično.
– Ne kajem se što se zove baš Tabloid. Pokazalo se da proročica Kleopatra nije bila u pravu kada mi je na početku karijere predvidela da neću biti nikakav voditelj. Naziv je emisiji obezbedio dugovečnost, ali su, s druge strane, mnogi gosti imali dilemu da li treba da dođu u program takvog imena. Na primer, Nikola Đuričko je dugo odbijao moj poziv, ali kad sam mu došao u Karaoke obračun da pevam Zdravka, rekao mi je: Čoveče, pa ti si šou, ja bih tebe stalno zvao na žurke!

07

S obzirom na to da cela zemlja liči na loš rijaliti, koja doza provokacije je idealna u ovdašnjim medijskim uslovima?
Dok su svi primitivni, ja sam kulturan. Dok su svi tabloidni, ja sam nostalgičan. Što bi rekao Zlatko Pejaković, Tabloid ne znači izmišljanje i laž, već da goste gledam na svoj, lud i uvrnut način.
Kako se držiš na sigurnom rastojanju od tačke gde počinje loš ukus?
Granica je dubina dekoltea. Moj standard je dekolte Silvane Armenulić. I karijera Lepe Lukić. Kod mene može da dođe samo onaj ko nije dosadan, ali i ko ima iza sebe i karijeru i pesme. To je nekad izuzetno teško. Kao i politička korektnost. U pravu je bio Robert Čoban kada je rekao da sam jedan od retkih voditelja na javnim servisima kojima polazi za rukom da ne budu dosadni.

Na šta su se sveli mediji i da li je, u eri interneta i raznih mediokriteta, televizija izgubila svoj smisao?
– Da, televizija u epohi Fejsbuka i Instagrama više nije tako uticajna. Opet, program se najbolje može reklamirati upravo preko društvenih mreža i mislim da sam u tome velemajstor. Tako i oni koji nemaju signal RTV Vojvodina uvek znaju ko će mi biti gosti i kakvu atmosferu spremamo.
Kroz Tabloid je tokom protekle dve decenije prošlo mnogo velikih muzičkih imena ovih prostora. Da li je bilo gostiju koji su te možda razočarali, a dugo si ih čekao?
– To su ljudi koji važe za legende u svom poslu, a više nisu među nama. Ja sam Vojvođanin, o pokojnima govorim sve najlepše. Jedan inače veoma harizmatični gost jako me je razočarao jer je previše pio i jer mu se više svidela boja kose moje koleginice nego moja pamet. Ali dobro, i to je život. Nismo svi svačija šolja čaja.

16

S kim si sarađivao sa uživanjem, a ko je bio težak kao crna zemlja?
– Aleksandar Stanković je izuzetno dobar i žestok novinar, a privatno je jednostavan i sjajan. Tanja Peternek Aleksić je prvo odbila moj poziv, a onda smo postali veliki drugari. Imam težak problem sa pevačicama u znaku raka. Jedna mi je kasnila dva sata, od druge me je bolela glava, treća izigrava divu, četvrta je namćor…

28

U čemu je najveća razlika između starih (večnih) i novih zvezda (padalica)?
Doris Dragović poseduje harizmu i toplinu. Plakala je kad sam joj doveo fanove. Ona je, jednostavno, divna žena. Jasna Zlokić me je oduševila duhovitošću i dalmatinskim šarmom. Čim je sletela u Beograd, Ljilja Nikolovska poželela je da dođe kod mene da pijemo kafu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Sanja Doležal takođe je bila vrhunac ležernosti. Jednom rečju, dive… Ovo danas je polusvet. Glume zvezde, ne javljaju se na poruke, izmislile su PR menadžere da bi nam zagorčavale život. Prave zvezde više ne postoje, a polusvet ne podnosim. Uspeo sam da postanem kućni prijatelj sa Nedom Ukraden. To je bila moja prva ploča u životu. Njena karijera traje tačno onoliko koliko ja imam godina. Počela je da peva kada sam se rodio. Njoj sve opraštam. I to što smo se sporili oko izbora pesama u emisiji… Veliki je čovek, sa svim vrlinama i manama. Ogromna mi je čast što sam postao urednik izbora njenih najlepših pesama u izdanju kuće Croatia Records – Jugoton, povodom čega sam napisao i jedan od svojih najlepših komentara i tekstova.

30 36

Pored ekonomske situacije koja je nekada svakako bila neuporedivo bolja, zbog čega nas još obuzima opšta jugonostalgija?
– Jugonostalgija je, pre svega, osećaj da smo živeli u jednoj divnoj zemlji u kojoj je postojala ne samo sjajna i normalna muzika, već i razne pogodnosti. Moji roditelji su, kao srednja i radnička klasa, imali sva prava. Samo u Jugoslaviji sam imao socijalnu sigurnost. Samo sa jugoslovenskim crvenim pasošem mogao sam da obiđem ceo svet i da imam dovoljno džeparca za ta putovanja. Poštujem sve države i osećanja njihovih gradjana, ali mora neko da poštuje i moje emocije, i to što mi je uvek toplo oko srca kad čujem pesmu Hej, Jugosloveni. Prošlo je više od dvadeset pet godina od raspada. Pitam se da li smo srećniji, da li smo pametniji, da li smo bogatiji, zasto su stradale nevine žrtve… Jer, kad-tad svi ćemo biti zajedno u toj Evropi, ali – da li je moralo sve onako da bude, da se unište tolike sudbine… Život je samo jedan, tužno je da se provede u siromaštvu i izbeglištvu. Jugonostalgija nije utopija. Ne, to je molba, jer je sve moglo da prođe bez stravičnog nasilja i rata. Đavo ne bira, izgleda.

Sećaš li se trenutka kada si se, prvi put posle tih burnih godina, vratio na Jadran?
– Apsolutno, jer je to bila moja najveća želja. Zašto bi mi politika branila da uživam u bilo čemu? Zar je toliko vredna? Apsurdno, dok su svi moji vršnjaci letovali u Dalmaciji, ja sam po inerciji najviše boravio na Crnogorskom primorju, u Meljinama. Kada je počeo rat, shvatio sam da su silne godine prošle, a da ja ništa nisam video. Budući da sam neverovatan hedonista, iskoristio sam ovu polovinu života da to nadoknadim. Dakle, stvar je jednostavna i svodi se na ono što je još davno otpevao Tozovac – Uzmi sve što ti život pruža.

Proteklu sezonu obeležila su i brojna lepa putovanja…
– Platonski sam zaljubljen u Makarsku. Idealno mesto za letovanje bili su i Brela i Brač. Obožavam taj miris čempresa. Korčula mi je neverovatno otkriće, Pelješac je čudesan. Otkrio sam i Ohrid, fenomenalan grad, možda i karmički za mene. Ispunilo mi se ponešto iz tog bunara želja… Stara Planina je fantastična, prvi put za ovih mojih četrdeset osam godina posetio sam taj deo Srbije. Nikad u životu nisam bio na Kopaoniku, ali ako me neko pozove – eto me! Obožavam Maribor i Vrnjačku banju, tamo sam napravio najlepše reportaže. Sjajno mi je bilo u Nei Poriju, plaža je ista kao u Omišu. Lutraki u Grčkoj takođe je divan, a već šest godina idem u Kemer. Zaljubljen sam u Antaliju. Eto, to je za mene život sa pet zvezdica.

37

Kako si se osećao prilikom susreta sa ljudima koji su ovde na neki način i dalje tabu tema ili su bar to bili donedavno? Upravo kod tebe su mnogi od njih prvi put gostovali posle raspada zemlje.
Posle emotivnog susreta sa Mišom Kovačem bilo mi je teško da gledam i montiram ono što sam snimio. To je tužna priča o našoj nesreći. Užasno me je nervirala grozna slika koja je bila stvorena oko Doris Dragović. Prosto ne znam kako iko sme da se drzne i da na takav način piše, na primer, o jednom Zvonku Bogdanu ili Đorđu Balaševiću. Oni su toliko veliki umetnici, da imaju prava na sve ljudske mane. Ali, gde može tabloidni duh opterećen silikonima i pimpecima da razmišlja o umetnosti i emociji? To je kao kad glupom čovekom pokušavaš nešto da objasniš. Možeš da uspostaviš razgovor samo sa osobom koja je na tvom nivou.

Da li se ovakve emisije vode srcem ili razumom?
– I dalje mi neke kolege priznaju da mi se dive zbog ogromne srčanosti. Pijem lekove za pritisak i aritmiju. Ipak, i dalje mislim da je to moja najbolja osobina, iako sam zbog nje mnogo propatio u životu.
Šta danas znači biti dobar voditelj i kako izlaziš na kraj sa dosadnim gostima?
– Dobar voditelj pre svega mora biti pripremljen. Ostanem u šoku kad vidim koliko se gosti iznenade kad shvate da sam jedan od retkih koji znaju da rade svoj posao. Danas se voditeljstvom bavi ko stigne. U prolazu, zbog udaje ili čega već. Dosadne, nadmene i arogantne ličnosti ne zovem i izbegavam ih, a neverovatno je koliko mi se nude.

02

Budući da te često proglašavaju kraljem lapsusa, sećaš li se nekih od najsimpatičnijih?
– Dva puta sam poneo titulu Mister lapsus. Tih emisija nema na YouTube kanalu, ali postoje u novinskim arhivama. Tako sam, na primer, Evu Ras pitao: Da li ste oduvek bili Mađarica?, Ivana Zeljkovića da li je želi da bude milicioner, umesto milioner… Izgovorio sam i: Vaša majka je kriva što je vaša zena u drugom stanju, a jednoj gošći sam pokušao da dam kompliment: Ti si uvek ista – nit’ se paraš, nit’ se porubljuješ.

Kako se pripremaš za emisije i da li imaš tremu, bez obzira na to što si ovoliko dugo pred kamerama?
– Jeste, iza mene je dugogodišnje iskustvo, ali i danas imam užasnu tremu. Čak i sada, dok radimo ovaj intervju. I kad gledam neku reprizu u dva ujutru… Moram da priznam da sam u međuvremenu dobio na samopouzdanju. Često klincima, koji su osamdeset neko godište i koji čine dobar deo moje publike, kažem: Deco, da sam znao da ćete me tako voleti, sad bih bio milioner kao Lari King. No, moj astrolog tvrdi da nikad nije kasno i da moje vreme tek dolazi.

35

Iako si imao mnogo ponuda, ostao si veran RTV Vojvodina. Šta je bilo presudno, lokalpatriotizam ili nešto drugo?
– Uvek je presudna autorska sloboda, kao i planetarni aspekti. Imao sam i mnogo iskušenja. Proslavio sam deset godina na RTV Vojvodina, što je najduži period koji sam proveo na jednoj televiziji u dosadašnjoj karijeri. Verujem da je to bio pravi izbor.
Može li novinar da živi kao sav normalan svet?
Živim više nego normalan svet. Vozim se autobusom, taksijem, često sam na Futoškoj pijaci, kupujem u marketima… Velika prednost je što me narod voli, a to podrazumeva i divnu vojvođansku karakteristiku da me ostave na miru kad vide da sam nadrndan.

Ko nikad nije bio u Tabloidu, a voleo bi da ga ugostiš?
– Đorđe Balašević. Znamo se privatno, ali mene sramota da ga pitam. Zvonko Bogdan, javio mi se na Tamburica festu, ali je toliko veliki da me je sramota da pitam. Zdravko Čolić mi je toliko drag da me je sramota da ga smaram. Oliver Mandić mi je rekao da voli da gleda emisiju i da sam super, ali me sramota da pitam. I tako, stidljiv sam kad su velike zvezde u pitanju. A moj problem je u tome što zovem samo tri puta. Posle toga se ne javljam. Zato sam valjda Lepu Brenu čekao osamnaest godina, Severinu deset, Kaliopi petnaest… To je moje lalinsko vaspitanje, koje je možda škodilo karijeri, ali mi je donelo trajanje. Lepo mi kaže saturn u prvoj kući: strpljen – spašen. Mojih pet minuta u životu tek stiže… Tako jednostavno piše u zvezdama.

Intervju: Snežana Ilić
Fotografije: arhiva Aleksandra Filipovića i emisije Tabloid

27

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR