Mihajlo Pupin pomerao je granice nauke, zaduživši nas izumima bez kojih bi svet kakav poznajemo bio nezamisliv. Kao vešt diplomata, zadužio je i Srbiju. Ali, mnogi ovde ni danas ne znaju gde je taj Idvor, iz kojeg se čuveni naučnik otisnuo na dugo putovanje među besmrtnike

Olimpijada Aleksić Pupin bila je žena heroj, čije su zasluge shvaćene tek mnogo decenija nakon što je napustila ovaj svet. Iako nepismena i u stalnim prepirkama sa patrijarhalno nastrojenim suprugom Konstantinom, knezom banatskog sela Idvora, svim silama se trudila da njena deca postanu obrazovani i učeni ljudi. Bila je toliko uporna u tim nastojanjima, da je sina Mihajla uspela da pošalje u Prag kako bi nastavio školovanje. Kasnije ga je nagovorila da ode i u Ameriku.
Dete moje, ne vraćaj se ovde u ovo blato. Nema tebi mesta među pašnjacima koje toliko voliš. Ja sam čula od mojih ljudi koji su prošli sveta (graničara i boraca za Austrougarsku) da je Amerika obećana zemlja. Treba da ideš u Ameriku. Snaći ćeš se tamo. I uči, jer samo tako ćeš stići do zvezda. Ali, ako želiš da odeš na sva ta mesta o kojima si slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu postoji mnogo stvari o kojima ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja obasjava naš put kroz ovaj svet i vodi nas u život budućnosti, pun neuvele slave.

Daleko je mogla da vidi ta nepismena žena iz banatskog blata, koja je na put izvela desetoro dece i s pravom nosila zvučno helensko ime. Slučajno ili ne, tako se zvala i majka Aleksandra Velikog, čuvenog vojskovođe koji je osvojio sav tada poznati svet. Nažalost, Mihajla Pupina, takođe Velikog, njegova zemlja nikada nije slavila ni mrvicu koliko je trebalo, iako je bio srčani patriota, vrstan diplomata, pronalazač i naučnik čijim se dostignućima i danas klanja celo čovečanstvo. Uzalud bi on čekao da se ispravi ta nepravda, jer do skoro nije imao nikakvo obeležje u Beogradu, osim naziva instituta i jednog bulevara. O našem odnosu prema geniju koji je obeležio čitavu jednu naučnu epohu izlišno je govoriti. Odlično znamo koliko (ne) umemo da poštujemo istinske vrednosti kojima treba večno da budemo zahvalni. A kazne za takvo ponašanje stižu nas sa svih strana.

Povodom 80 godina od smrti Mihajla Pupina, u njegovom rodnom Idvoru postavljen je spomen-putokaz ka 26 svetskih gradova u kojima je živeo i radio, ili ih je, zahvaljujući pronalasku poznatom kao Pupinov kalem, povezao u globalnu mrežu komunikacije. Putokaz se nalazi u Memorijalnom kompleksu koji čine njegova rodna kuća, osnovna škola koju je pohađao i zadužbina. Na stubu su napisana imena gradova uz oznaku razdaljine od Idvora, te nulte tačke iz koje se otisnuo na svoje dugo putovanje sve do Amerike, gde je stekao slavu najpre kao profesor na Kolumbija univerzitetu. Stigao je mnogo dalje. Do večnosti.
– Mnogi misle da se čitav moj pronalazak sastoji u otkriću Pupinovog kalema. Najveću zaslugu za to imaju inženjeri Američke telefonske i telegrafske kompanije i pastiri Idvora. Prvi su definisali problem čije je rešenje dovelo do otkrića, a drugi su me učili veštini dojavljivanja kroz zemlju, što me je navelo na fizičke principe na kojima se bazira pronalazak.
Paja-Jovanovic-Mihajlo-Pupin2

Put do svetlosti i večnosti

O životu i delu ovog uglednog naučnika pisali su mnogi, i znani i neznani, i domaći i strani, i stručnjaci poput fizičara, istoričara, sociologa. Rođen je 9. oktobra 1854. godine u selu Idvor, današnja opština Kovačica. Osnovno obrazovanje sticao je u rodnom mestu i nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Gimnaziju je završio u Pančevu. Već tada se isticao kao darovit učenik, a zahvaljujući odličnim uspesima dodeljena mu je stipendija. Zbog aktivnosti u omladinskom pokretu koji je u to vreme često upadao u sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Vojvodinu. Uskoro se našao u Pragu, gde ga je majka poslala da nastavi učenje. Nakon očeve iznenadne smrti, Pupin u svojoj dvadesetoj godini donosi odluku da prekine školovanje zbog finansijskih teškoća i da se uputi u obećanu zemlju, u potragu za odgovorom na pitanje šta je svetlost.
Kada sam se pre četrdeset i osam godina iskrcao u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto tih pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drugačija. Mladi doseljenik i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo. Pet centi sam odmah potrošio na jedan komad pite od šljiva, u kojoj je bilo više koštica nego šljiva! I da sam doneo pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih potrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare; za mladog čoveka uopšte nije nesreća da bude bez novaca, ako se odlučio da sam krči put prema samostalnom životu, pod uslovom da ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.

Narednih godina radio je teške fizičke poslove i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Pohađao je večernje kurseve kako bi položio prijemni ispit i upisao studije na univerzitetu Kolumbija. Kao primeran student bio je oslobođen plaćanja školarine. Kada je, kao jedan od najboljih u klasi, završio prestižni njujorški koledž, nastavio je studije matematike i fizike na britanskom Kembridžu. Doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije odbranio je u Berlinu. Karijeru profesora na Kolumbiji počeo je 1889. godine, i to je bio naredne četiri decenije. Pažnju mu je, kao predmet izučavanja, privukla i električna rezonanca. Kao rezultat tog interesovanja, Pupin je izumeo električno strujno kolo koje je našlo primenu u radio vezama. Otkrio je sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče umetne fluorescentni ekran, čime je vreme ekspozicije sa jednog časa bilo skraćeno na svega nekoliko sekundi. Taj metod se i danas primenjuje.

98394

Pupinizacija nauke

Njegov najznačajniji pronalazak u svetu je poznat pod imenom Pupinova teorija, kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. Ti induktivni kalemovi kasnije su u njegovu čast nazvani Pupinovim, a proces uključivanja u liniju – pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo, jer su telefonska kompanija Bel i nemačka firma Simens kupile pravo korišćenja kalemova. Zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Američki nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, naučnik je pronalazio nove solucije u oblasti primene naizmeničnih struja. Razvio je teoriju veštačkih linija, sugerisao ideju negativne otpornosti i prvi napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom elektronske cevi triode. Koristeći ovaj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika.

Pre nego što je Amerika ušla u rat, predsednik Vilson je pozvao Pupina da proveri da li može da se komunicira između dve podmornice u okeanu. Naučnik je odgovorio da je to moguće, pošto se glas u vodi bolje prenosi nego vazduhom, i da samo treba da se konstruiše aparat. Objavom neograničenog podmorničkog rata Nemci su stavili sve na tu kartu i tako prisilili Sjedinjene Države da zarate sa njima. Pupin je rekao da bi Nemci trebalo da znaju da će inventivni genije koji im je dao u ruke podmornicu naći način da im je iz njih izbije. Taj genije bio je on sam. Sa svojim timom usavršio je ono što se zove sonar. Tokom tri decenije intenzivnog rada objavio je ukupno 34 patenta, više desetina naučnih rasprava i nekoliko književnih dela, među kojima posebno mesto zauzima autobiografija From immigrant to inventor, kod nas prevedena pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka, za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu, kao prvi od trojice Srba koji su osvojili ovo prestižno priznanje za književnost i novinarstvo.

Kraljevina Srbija je 1912. godine imenovala Pupina za počasnog konzula u Americi. Sa te pozicije mnogo je doprineo uspostavljanju društvenih odnosa između Srbije i SAD. Po završetku Prvog svetskog rata, kao već poznati i priznati naučnik, ali i političar, uticao je i na konačne odluke pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

30
– Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo u blizini glavnog puta u Banatu, koji je nekad pripadao Austrougarskoj. Ovaj deo pokrajine su na mirovnoj konferenciji u Parizu tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan, jer nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata pretežno srpsko. Predsednik Vilson i gospodin Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.

pupoin

Prema londonskom ugovoru bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Engleska, Francuska i Rusija tada su zatražile od Srbije da načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima o granicama Jugoslavije Pupin je uputio memorandum američkom predsedniku Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu njegovih podataka o istorijskim i etničkim karakteristikama područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međumurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju ugovora koji je potpisan u Londonu između saveznika. To znači da za svoje današnje granice Pupinu treba da budu zahvalni ne samo Srbi, već i Hrvati i Slovenci, priznali mu to ili ne.

Od Idvora do krova sveta

Majkl Idvorski Pupin je, dakle, uživao veliki ugled sa one strane Atlantika. Družio se sa najmoćnijim ljudima svog vremena, od američkih predsednika poput Ruzvelta i Kulidža, do Edgara Huvera i mnogih drugih važnih imena. Te veze su, već smo rekli, mnogo pomogle da nove granice Evrope budu skrojene na način koji je odgovarao našim interesima po završetku Velikog rata. Kao emigrant koji je ostvario američki san, uzdižući se od siromašnog useljenika do uticajne ličnosti u američkom društvu, izazivao je zavist i mržnju onih koji u tome nisu uspeli. Za sebe je govorio da je Srbin po rođenju, a Amerikanac po obrazovanju. Prihvatio je američke vrednosti i shvatanja o demokratiji, ljudskim pravima, slobodi, sreći, što ga nije sprečavalo da čita srpske narodne pesme i pripovetke, da se poziva na Dositeja, Karađorđa, Vuka i druge velikane naše istorije. PupinBio je mason, iako nikada nije javno rekao da pripada Bratstvu slobodnih zidara. Njegova američka poslovnost, tačnost i insistiranje na ispunjenju preuzetih obaveza zbunjivali su mnoge. Srbima, mahom neukim, nepismenim, i ležernim, bio je nedokučiv, često dalek, a opet blizak jer je govorio njihovim jezikom, pominjao junake iz njihove prošlosti ili ukazivao na sjajnu budućnost. Raznovrsnost Pupinovih delatnosti otkriva jednu zanimljivu ličnost, nacionalnog pregaoca i stvaraoca, koji je objedinio vrednosti, poglede i shvatanja starog i novog sveta. Mnogo se polemisalo i o odnosu dva najveća naučnika ovih prostora, Nikole Tesle i Pupina. Navodno, nakon svađe koja je vrhunac dostigla početkom dvadesetog veka oni nisu razgovarali 30 godina, a pomirili su ih zajednički srpski koreni tek pred kraj Teslinog života.

Mada je pripadao intelektualnom kremu Amerike, Pupin je uvek insistirao da potiče iz jednog malog naroda i malog sela okruženog pitomim pašnjacima kraj Tamiša. Patriotizam je bezbroj puta potvrđivao delima. Celokupnu imovinu, a bio je milijarder, stavio je pod hipoteku kako bi obezbedio sredstva za Srbiju u Prvom svetskom ratu. Njegovim novcem finansiran je proboj Solunskog fronta. Kada su ga upitali zbog čega je, u tom teškom trenutku za našu vojsku, dao zajam, odgovorio je: Ako nestane Srbija, neka nestanem i ja.

Pupin je 1914. godine oformio fond Pijade Aleksić Pupin pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji. Zahvaljujući njegovim donacijama Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u selu. Preko okeana je osnovao jednu od naših najstarijih iseljeničkih organizacija koja je okupljala Srbe u dijaspori i organizovala pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje kulturnog nasleđa. Organizovao je Kolo srpskih sestara, koje su sarađivale sa Crvenim krstom, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca za ratne operacije u domovini. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane i bio na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pored brojnih titula na najprestižnijim univerzitetima sveta, bio je jedan od dvanaestorice osnivača Agencije za aeronautiku, koja je kasnije postala NASA, potom predsednik Njujorške akademije nauka i Univerzitetskog kluba. U tim institucijama postao je prvi direktor koji nije rođen na američkom tlu. A tamo ga i danas smatraju jednom od najznačajnijih ličnosti iz oblasti nauke. Pupinovo ime nalazi se u udžbenicima za strance koji žele da dobiju američko državljanstvo. Za njih su Ajnštajn, Bel i Pupin trojica najvećih naučnika koje je čovečanstvo ikad imalo. Univerzitet Kolumbija po njemu je nazvao svoju najznačajniju laboratoriju, iz koje su izašli mnogi brilijantni umovi 20. veka, među njima i nekoliko nobelovaca. Njegovo ime poneo je i jedan krater na Mesecu. Orden Mihajla Pupina u Americi se dodeljuje za izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke i tehnologije. Bio je počasni doktor na 18 univerziteta. I nema ovde dovoljno mesta da se nabroje sve njegove titule i zvanja, svi pronalasci koje je izumeo i sva dobra dela za koja je zaslužan ovaj inovator čija su dostignuća uticala na razvoj telegrafije i telefonije, rendgenologije i elektrotehnike. Takođe, UNESCO je 2015. proglasio Godinom Svetlosti i tehnologija, posvetivši je i našem velikanu.

Maštao je da poslednje dane života provede u Beogradu, u bašti kafane Kod tri lista duvana, odakle je imao pogled u daljinu ka svom Idvoru. Njegova velika želja nikad se nije ostvarila. Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je, po sopstvenoj želji, na masonskom groblju Vudlon u Bronksu. Na toj običnoj, maloj kamenoj ploči piše samo suprug, na engleskom, jer ga je podigla njegova žena Katarina Sara, sa kojom je imao kćerku Varvaru. Srbiju, posebno tadašnju Jugoslaviju, nije previše zanimao jedan istinski rodoljub, humanista i naučnik svetskog glasa čijim se rečima i mozgu verovalo. Skoro sva priznanja stekao je tamo negde, daleko. Istoričari tvrde da su i država Jugoslavija i Srpska pravoslavna crkva bojkotovale Pupina jer je bio mason, bez obzira na sva dobra dela koja je činio za domovinu. Informatička revolucija u Americi nezamisliva je bez otkrića Mihajla Pupina, rekao je svojevremeno Bil Gejts, osnivač Majkrosofta. Autobiografija Od pašnjaka do naučenjaka uvrštena je u lektiru u američkim školama. Velikan dobrote i nauke. A ovde se i dalje mnogi sa podsmehom pitaju gde je taj Idvor…

Tekst: Snežana Ilić (uz materijal i arhivske fotografije iz više različitih izvora)

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR