Otišao je Umberto Eko. Završena je cela jedna epoha. Filozof, profesor, esejista i jedan od vodećih svetskih intelektualaca svoje najbolje romane je pisao usput, a čitaoce je stvarao tragajući za granicama tumačenja i putujući zajedno s njima kroz vreme. Nedostajaće nam…

Kada počnemo da starimo, naša memorija počinje da raste. Nije istina da se, kako godine prolaze, sećamo sve manje. Naprotiv, ako smo u normalnom zdravstvenom stanju, sećamo se više. Ja se danas sećam stvari iz detinjstva koje ranije nisam pamtio. Raste nasleđe koje tvori naše sećanje. Uspomene iz prošlosti, koje su potpuno nestale sa površine svesti, ponovo se javljaju. Jedna od najčudnijih stvari koja mi se dogodila u vezi sa ovim je to što kao dete nikada nisam govorio dijalektom svojih roditelja. Oni su sa mnom razgovarali na italijanskom, a sa ostalima su govorili lokalnim narečjem. Sve sam odlično razumeo, ali nikada nisam mogao da govorim. Danas ga pričam perfektno. Sve se vratilo. Isto je sa mnogim drugim stvarima iz moje mladosti. Na dan moje smrti, sećaću se svega.

Rastužio me je odlazak Umberta Eka. Ta vest me je, kao i mnoge druge poštovaoce, zatekla nespremnu. Mislila sam da najmudriji čovek na ovom svetu, čovek zastrašujućeg znanja, ne može da umre. Da tako nešto u njegovom univerzumu ne postoji. Kako, uopšte, pisati o Umbertu Eku? Nisam toga čak ni dostojna. Ali, osećam potrebu da bar na ovaj način odam počast najvećem književniku našeg doba, jer ga tako doživljavam od trenutka kada sam stigla negde do polovine romana Ime ruže. Zbog njega sam onoliko lutala podzemljem Pariza u potrazi za templarskim blagom, zbog njega sam satima zurila u Fukoovo klatno koje se bez prestanka pomera u glavnom holu Panteona… Neko je već rekao, nedostajaće ovom sve lošijem društvu njegova britka misao, živost njegovog duha… Srećom, ostaju dela. Reči koje nijedno vreme neće izbrisati.

Sigurna sam da je već drastično porasla potražnja za njegovim knjigama i da će početi da ga čitaju i oni koji nikad nisu čuli za njega. To je u redu. Ko ne čita, kada napuni sedamdeset godina proživeo je samo jedan život – vlastiti. A ko čita proživeo je bar pet hiljada života – bio je prisutan kada je Kain ubio Avelja, kada se Nataša Rostova udala za Pjera Bezuhova, kada je Bodler kontemplirao o sudbini pesnika posmatrajući albatrosa… Jer, čitanje je besmrtnost koja seže unatrag, govorio je gorostas pisane reči koji je uvek isticao da je pre svega filozof i da romane piše usput – samo vikendima.

Postoje opsesivne ideje, one nikada nisu lične, knjige zapodevaju razgovore jedna s drugom, a u pravoj detektivskoj istrazi treba dokazati da smo krivci – mi sami. U savremenom svetu ne postoji pisac koji bi mogao da parira geniju Umberta Eka, bez obzira na to čitamo li njegove istorijsko-detektivske romane sa snažnim intelektualnim i edukativnim temeljima ili se, pak, bavimo brojnim esejima koje je izdao kao profesor semiotike. Pitanje je dana kada će postati i obavezan deo školske lektire.

Svih sedam Ekovih romana spadaju u bisere moderne književnosti i svi imaju iste elemente – omiljene piščeve citate, njegov karakteristični humor i ironiju, parafraziranje Prusta, Dikensa, Džojsa i sopstvenih prethodnih dela, kao i spiskove najrazličitijih enciklopedijskih pojmova. Svakim dominira njegov zaštitni znak – filter u vidu prvih pedeset ili sto strana koje neke odvraćaju od daljeg čitanja, dok druge nagrađuju sjajnim zapletom, obiljem neverovatnih podataka i neočekivanim krajem. I svaki put se trudio da se što više igra našim umom, zavodeći ga, između ostalih, i najzamršenijim svetskim misterijama, poput čuvene nepoznanice Et in Arcadia ego, koja stoji na Pusenovoj slici Pastiri iz Arkadije, a koju je slavni Italijan samo pomenuo na početku jednog od poglavlja Fukoovog klatna, gde može nešto da znači, ali i ne mora.

Umberto Eko rođen je 1932. godine u Pijemontu, kao jedno od trinaestoro dete u velikoj familiji. Njegov otac bio je službenik koji je, silom prilika, učestvovao u tri rata, a i sam Eko je detinjstvo proveo bežeći pred Musolinijevim bombama. Filozofiju je studirao u Torinu, mada su njegovi roditelji uložili silne napore da im sin postane advokat. Pre nego što je 1954. godine odbranio doktorat na temu o Tomi Akvinskom, u milanskim časopisima već je pisao televizijske kritike s puno cinizma i ironije, uređivao zbirke eseja u jednoj izdavačkoj kući, zabavljao se misterijama jezika i 1962. izdao svoje prvo, Otvoreno delo. Pripadao sam angažovanoj generaciji koja se palila na Sartra i Brehta, koga i dalje obožavam, iako je to davno izašlo iz mode. Kao redovnog profesora semiotike na univerzitetu u Bolonji, opsedala ga je želja da dokaže kako je ta nauka jedan od najznačajnijih oblika filozofskog razmišljanja, čvrsto se držeći teorije da je smeh ono što razlikuje ljude od životinja i anđela. U većini eseja pokušavao je da objasni masmedijski terorizam, insistirajući na razobličavanju ljudske gluposti i uveren da cela istorija čovečanstva nije ništa drugo do skup neverovatnih paradoksa.

Traktat o opštoj semiologiji, Lectro in fabula, Predgrađe imperije, Kako putovati s lososom, Šest promenada po šumama proze, Mali dnevnik, Spisi o moralu, Između laži i ironije, O lepoti, Granice tumačenja, Kultura informacija i komunikacija, O ružnoći tek su neka od Ekovih esejističkih dela, koja je pisao u slobodno vreme kada nije bio na fakultetu i kada sav normalan sredovečan svet igra golf. Na pitanje zašto je tek 1980. godine napisao prvi roman, Ime ruže, Eko je odgovorio: Zato što nisam bio sposoban da napišem ništa bolje. Spopala me je takva želja. Prohtelo mi se da otrujem nekog monaha. Prvu godinu rada na knjizi posvetio sam sazdavanju sveta zaključno sa srednjim vekom, vremenom u kojem se radnja odvija. Kao svaki ozbiljan pisac, bio sam ubeđen da ću postići uspeh Biblije. To se nije desilo i sada me razdire zavist. Eto šta čovek dobije kad napiše uspešnu knjigu. Mnogo glupih pitanja!

Ovo je jedna od onih knjiga koje nas preobražavaju, koje zamenjuju našu stvarnost sopstvenom… Ime ruže, sa doslovnim navodima iz tekstova 14. stoleća, suočava nas s jednim novim svetom, idući tragovima Rablea, Servantesa, Dostojevskog, Džojsa i Markesa – bila je prva reakcija Los Angeles Times-a pošto je prvi tiraž razgrabljen u roku od nekoliko časova. Roman, namerno smišljen tako da stvara tumačenja, sa nekim ponižavajućim istinama suočio je ne samo crkvu, već je sablaznio i brojne vernike. Sve počinje kao Biblija, sa U početku beše reč…, a nastavlja se bespućima inkvizicije, tim bezumljem srednjeg veka, homoseksualizmom među monasima zavetovanim na doživotni celibat, mržnjom u suprotnosti sa božijim zakonima koje propovedaju, krvavim ubistvima koja pokušavaju da reše glavni junaci Adso i Vilijem… Suvišno je reći da se svi problemi moderne Evrope, onakvi kako ih danas doživljavamo, obrazuju upravo u srednjem veku – od demokratije u utvrđenim gradovima do privrede, od novih tehnologija do buna siromašnih. Srednji vek je naše detinjstvo i treba mu se uvek vraćati da bi se sačinila anamneza, smatra pisac. Samo mi tadašnji monasi znamo istinu, ali, izreknemo li je, katkad završimo na lomači. Uostalom, i danas postoje knjige za koje neki veruju da su opasne i da bi ih trebalo uništiti.

Ponekad mi se čini da mrzim Ime ruže zato što mislim da su kasnije knjige bile bolje. Ali to se dešava mnogim piscima. Markes je mogao da napiše 50 knjiga, ali će uvek biti zapamćen po Sto godina samoće. Svaki put kada objavim novu knjigu prodaja romana Ime ruže poraste. Zašto? Ljudi kažu: Eko ima novu knjigu, ali nikada nisam čitao Ime ruže.

Fukoovo klatno sam pročitala za dva dana. I verovatno sam jedna od retkih kojima je to pošlo za rukom, jer su mnogi odustajali već posle prvog poglavlja. Meni je bio toliko interesantan da sam ga čitala još nekoliko puta iako sam ga već posle prvog znala gotovo napamet. Hvala vam, profesore Umberto, što ste ovo klatno postavili i na mom stolu. A ući u neki roman isto je što i otići na planinarenje, objašnjava Eko. Valja naučiti kako se diše, kako se ravnomerno korača, inače čovek odmah zastane. Zato volim da u svoje priče unosim duge, poučne odlomke, koji možda prvih sto strana čine napornim i zahtevnim, ali su tu s razlogom, kao inicijacija, da bi čitaocu pomogle da uhvati ritam s radnjom. Ako u tome ne uspe, nikada neće biti u stanju da pročita celu knjigu, jer nije dorastao stranama koje slede.

Kad u knjižari zatražite neko delo o templarima, odmah vas otpišu iz sveta razumnih ili vas, u najboljem slučaju, čudno pogledaju. To je zaključio i glavni junak Fukoovog klatna, najkontroverznijeg dela koji je posle Svete krvi, Svetog grala potreslo hrišćansko sveštenstvo. Templarsko blago, otkopano ispod ruševina nekadašnjeg Solomonovog hrama u Jerusalimu, još od krstaških ratova se poigrava s maštom avanturista, naučnika i pisaca. Neko tajanstveno podzemno društvo ga se dočepalo i pokušava da preuzme kontrolu nad zemljinom kuglom. Knjigom se, još od prve rečenice, provlače mirisi okultnog i mističnog, u tolikoj meri da su neki čitaoci, nezadovoljni krajem priče, Eka nazvali čudakom i egzibicionistom koji ismeva nepostojeće svetske teorije zavere, a svoj roman odvlači u Vrli novi svet. Pisac im je odgovorio jednom od rečenica iz svojih Granica tumačenja: Budimo realni – ništa nije bogatije značenjem od teksta koji tvrdi da se sa smislom razišao. Ipak, reč je o brilijantnom, uzbudljivom, pomalo satiričnom i intelektualno veoma moćnom delu koje je 1988. godine, čim je osvanulo u knjižarama, postalo obavezan ukras svake ozbiljnije kućne biblioteke. Moj roman, koji je proglašen detektivskom metafizikom, prvenstveno se bavi paranojom kao posledicom verovanja u teoriju zavere i fanatičnom potragom za istinom.

Pisac Da Vinčijevog koda Den Braun je lik iz Fukoovog klatna. Ja sam ga izmislio. On deli moju fascinaciju likovima – svetske zavere rozenkrojcera, masona i jezuita. Ulogom vitezova templara. Principom da je sve povezano. Sumnjam da Den Braun možda i ne postoji – rekao je Eko nakon planetarnog zemljotrea koji je izazvao Da Vinčijev kod, koji je mnoge s razlogom podsetio na Fukoovo klatno.

A jednog leta gospodnjeg, polovinom 17. veka, mladi italijanski plemić doživljava brodolom u južnim morima i ostaje sam na uništenom jedrenjaku. Ispred njega – ostrvo do koga ne može da stigne. Oko njega – naizgled gostoljubiv prostor, prepun čudestava i neobjašnjivih zamki. Sam, na nepoznatom moru, prvi put u svom životu vidi neba, zvezde, vode, biljke i životinje koje ne zna kako da nazove. Piše ljubavna pisma, kroz koja se naslućuje i njegova povest, na čijem kraju je stigao do jednog kosmosa u kome Zemlja više nije središte vasione. Roberto živi u baroku svoje samotne zbitije, satkane od varljive igre sećanja, nezadovoljenih strasti, špijunskih spletki, viteštva i iščekivanja da kroči na Ostrvo koje nije daleko samo u prostoru, već i u vremenu. A u tom Moru bezazlenosti ništa nije bezazleno. On to zna od samog početka, jer je stigao na Antipode, gde bi ljudi trebalo da hodaju naglavačke, kako bi pokušao da reši misteriju koja zadaje brige velikim evropskim silama toga doba. Ostrvo dana pređašnjeg predstavljeno je čitaocima 1994. godine. Kritičari su ga predstavili kao simbiozu dela Voltera i Svifta…

Posle velikih uspeha koji je postigao sa četiri prethodna romana sa istorijskom pozadinom (tu je i Baudolino), u petom – Tajanstveni plamen kraljice Loane, Eko se okrenuo sećanjima cele svoje generacije, protkanim autobiografskim elementima i godinama fašističke vladavine u Italiji. Glavni junak, šezdesetogodišnji knjižar, budi se iz kome u bolničkoj sobi nakon infarkta, izgubivši sopstveno ali ne i kolektivno sećanje. U očajničkoj potrazi za vlastitom prošlošću, odlazi u porodičnu kuću u Solari, u kojoj je proveo detinjstvo i mladost u burnim ratnim danima, i gde nalazi mnoštvo predmeta i dokumenata koji mu pomažu da rekonstruiše svoj život. Tu je ponovo otkrio i Mandraka, i Žozefinu Beker, i Hromog Dabu, i Sirana, i Igoa, i Fleša Gordona… Posebnu vrednost romana predstavljaju ilustracije koje je autor lično sakupio (korice dečijih knjiga, omoti ploča, filmski plakati, naslovne strane časopisa, stripovi).

Roman Praško groblje napisan je u formi feljtona kakvi su bili u modi u 19. veku. Sve vrvi od neočekivanih obrta, podlih i izopačenih opata, jezuita, masona, špijuna, kontrašpijuna, doušnika, falsifikatora, lažnih sveštenika, atentatora, bombaša, ubica, tu je i satanistkinja obolela od histerije – glavna junakinja orgijastične crne mise. Ukratko, ova knjiga ima sve elemente gotik stila, stoga se čita u jednom dahu. Samo što su, za razliku od feljtona, sve ličnosti i svi događaji u Praškom groblju istiniti. Izmišljen je jedino glavni junak (ili postoje dva glavna junaka?), ali je i on u stvari tek sažetak onoga što je određeni broj ljudi tokom tog burnog veka u Evropi činio i govorio. Eko je ovde rešio da istraži predistoriju ozloglašenog rukopisa Protokoli sionskih mudraca, koji su se kuvali desetlećima, falsifikovanog dokumenta koji je promenio istoriju i obmanuo milione ljudi u proteklih sto godina.

U poslednjem romanu Nulti broj, objavljenom prošle godine, Eko se pozabavio istinama i lažima masovnih medija. Rukovodeći se Hegelovom idejom da je čitanje novina dnevna molitva modernog čoveka, u jednom od nedavnih intervjua otkrio je da je član društva koje se bori protiv okultizma i teorija zavere, jer ga laž fascinira.

– Zbog toga skupljam knjige s lažima. Nemam Galilea u svojoj zbirci, nego Ptolomeja, zato jer nije bio u pravu. Semiotika – naša sposobnost stvaranja znakova i simbola – ne sastoji se toliko od načina na koji govorimo istinu, koliko od sposobnosti da lažemo. Pismo propovednika Juna, koje se proširilo u 12. stoleću, opisivalo je neverovatno kraljevstvo negde u središtu muslimanskog sveta kojim vlada hrišćanski kralj. Marko Polo ga je tražio tokom putovanja u Kinu. Velike laži stvaraju istoriju. Protokoli Sionskih mudraca – antisemitska prevara koja je imala za cilj da razotkrije jevrejski plan za svetskom dominacijom, nažalost je jedan od najpoznatijih primera. Teorije zavere nas lišavaju odgovornosti. Sociolog Georg Simel je rekao da snaga velikih tajni dolazi iz njihove praznine. Najbolje zavere su one koje niko ne može pobiti. Paranoja od univerzalne teorije zavere je moćna zato što je trajna. To je psihološko iskušenje naše vrste.

Umberto Eko postavio je nove postulate u svetskoj književnosti i zadao prilično komplikovane zadatke savremenicima i kolegama. Na pitanje s kim bi se od svojih junaka najradije upoznao i u stvarnosti – da li je to Vilijem iz Imena ruže, Roberto iz Ostrva dana pređašnjeg, Đanbatista iz Kraljice Loane, Baudolino, ili možda čak sveznajući kompjuter Abulafije iz Fukoovog klatna, slavni pisac i posvećeni internet surfer odgovorio je: Svi su oni svuda oko mene, i sa svakim četujem svakog dana.

Eko je preminuo 19. februara 2016. u Milanu. Iza sebe je ostavio suprugu, sina i ćerku, kućnu biblioteku sa 50.000 knjiga i grandiozno delo koje je obeležilo evropsku kulturu.

– Moguće je da pišem za mazohiste. Ali, smatram da samo neki izdavači i neki novinari misle da ljudi žele jednostavne stvari. Ljudi su umorni od jednostavnih stvari. Žele izazove.

Kako se osoba oseća kad gleda u nebo? Misli da nema dovoljno reči da opiše šta vidi. Ipak, ljudi nikad ne prestanu da opisuju nebo, jednostavno nabrajajući ono što vide. Imamo granicu, vrlo obeshrabrujuću i ponižavajuću: smrt. Zato nam se sviđaju sve stvari za koje mislimo da nemaju granice, a time ni kraj. To je način da pobegnemo mislima o smrti. Volimo liste, jer ne želimo da umremo.

Tekst: Snežana Ilić

Fotografije: Baltel/Sipa, SinCredito, Serđo Siano, Kristobal Manuel, Bet A. Kajzer, Gvido Harari, La Stampa, Vulkani, arhiva

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR