Ostali su iza nje nedovršeni valceri, prekinut put do doma gde živi on, pitanje što te nema na koje nikad nije stigao odgovor, anđeoski glas i lavlje srce. Borila se do poslednjeg zemaljskog trena, a onda je samo uzela svoju gitaru i tiho otišla. Nema mesta za tugu, nasvirala sam se…

Sve si mogla ti… A otišla si tiho i nenametljivo, kako si i živela. Da je duži bio dan, možda bi stigla da nam još nešto kažeš. Da smo našli za tebe malo vremena, možda se sve ovo ne bi ovako završilo… Jadranka Stojaković, čuvena kantautorka koja je jugoslovensku muzičku scenu oplemenila nezaboravnim pesmama, suptilnim glasom i toplim očima, nežni simbol jednog lepšeg vremena i voljena pesnikinja nesrećno zaljubljenih, zauvek je sklopila oči u staračkom domu u Banjaluci, gde je provela poslednje godine života. Pokupila je svoje note i boje, ostavivši nam nedovršena platna i nedovršene valcere, spakovala gitaru i – otišla. Nema mesta za tugu, nasvirala sam se…

Legende nikad ne umiru, znam, i smrt nije za besmrtnike. A ipak, zbog vesti koju sam prvu ugledala tog mutnog majskog jutra, kada se na drumovima Srema spremao novi dan, više nego ikad pre zaboleli su me stihovi: srce mi steže hladna košava, više se nikad ne vraćam… Tužna sam što je otišla takva duša. Znali smo koliko je bila bolesna, koliko se mučila, koliko dugo je sve to trajalo, pitali se zbog čega se najgore stvari dešavaju najboljima… Čak i u ovom hladnom i plastičnom tabloidnom vremenu, kada se i žal za nekim sveo na tužiće i rip-ove na društvenim mrežama, od ovakvih ljudi se ne možemo oprostiti. Ni lako ni bilo kako. Ako je za utehu nama ispod neba, neka bar posle svega malo odmori dušu, kako je glasio naslov jednog od njenih starih albuma.

Upoznala sam Jadranku kada je već bila gotovo nepokretna. U domu za stara lica. Mnogo godina posle njenog velikog hita Vjerujem da iza svake ljubavi jedna od zvijezda zadrhti i nebom plove tragovi, koji sam te 1987. neprestano slušala dok sam ležala u bolnici. Sećam se i njenog koncerta u Domu sindikata kada se vratila iz Japana… Bila je čast pružiti ruku velikoj umetnici, bar na neki način joj pružiti i podršku dok se kao lav borila, a borila se do poslednjeg trena. Slušati je kako lagano i uz osmeh priča, slušati muziku koja je izvirala iz svakog njenog pokreta, iako tad već više nije mogla da peva. Bolela me je duša kada sam izlazila iz sobe, pitajući se, onako rasejana, zbog čega je i kako sve to snašlo jednu od najblistavijih jugoslovenskih zvezda. Da li je moglo još nešto da se učini za nju…

Rođena je u Sarajevu 24. jula 1950. godine. Muzika ju je, još kao devojčurka zaljubljenog u Bitlse, Indekse i Rolingstonse, hipnotički privlačila. Pred veliku maturu oprobala se na konkursu za festival Mladi pevaju proleću. Pod uticajem tadašnjeg heroja američkog popa Boba Dilana, svirala je jedan od njegovih hitova, pa joj je rečeno da ode kući i spremi neku domaću kompoziciju. Sa Novkovićevim Starim Pjerom ušla je u užu konkurenciju, iako, kako je priznala, to i nije bio baš nastup za pamćenje. Muzika je svirala, a Jadranka je na Akademiji primenjenih umetnosti upisala slikarstvo, i kasnije diplomirala.

Naučila je da svira pre nego što je propevala. U džez orkestru svog ujaka, tromboniste Vukašina Radulovića, koji ju je odveo u Evropu, svirala je bas. Pegavi devojčurak, kovrdžave kose, u mini suknji, sa bas gitarom, i jedino žensko u orkestru – prisetila se jednom prilikom. Njen prvi hit bio je Ti ne znaš dom gdje živi on, pobednička kompozicija festivala u Subotici daleke 1973. godine. Na istom mestu, godinu dana kasnije, predstavlja pesmu Muzika je svirala. Iz tog perioda datiraju još dve sjajne kompozicije kao rezultat saradnje sa Goranom Bregovićem, legendarna Čekala sam, i Ima neka tajna veza, koju je Jadranka otpevala pre Bijelog dugmeta. A onda su joj se sva vrata otvorila večnom Sve smo mogli mi, koja će postati njen zaštitni znak, prvim albumom objavljenim 1976. godine i, kako je to lepo opisao Siniša Škarica, sevdahom obojenim baladama, posebno onom u koju su utkani Šantićevi stihovi Što te nema.

…I ja kao sjena sad lutam… Postala je zvezda akustičarskog žanra tadašnje jugoslovenske muzike. Na stihove Đorđa Balaševića snimila je singl Život je jednosmjerna cesta, a pevala je i Desanku Maksimović, Duška Trifunovića i druge pesnike. Kako je često objašnjavala, bila je interesantna umetnica jer je retko ko u to vreme i svirao i pevao. Sama je bila dovoljna za nastup, nije joj bio neophodan orkestar.

U njenom životu presudna je bila i Olimpijada u Sarajevu 1984, za koju je napisala nekoliko tema. Tada je jedan od producenata zbog nje stupio u kontakt sa komunističkom partijom Japana, gde je Jadranka otišla prvo kao gost, a onda i ostala, zaljubljena u Zemlju izlazećeg sunca. Trebalo je, govorila je, mnogo hrabrosti da u četrdesetim krene iz početka. Slikala je i izlagala u tamošnjim galerijama, a snimala je i tradicionalne pesme sa Balkana i predstavljala ih Japancima, koji su je zvali Jadoranka-san. Nesrećni pad na bini 2009. godine primorao ju je da odustane od nastupa. Od tada, bolest motornog neurona iz dana u dan joj je uzimala sve više snage. Vratila se u Bosnu nakon katastrofalnog zemljotresa koji je pogodio Japan. Zbog birokratskih propisa nije uspela da vrati stan u Sarajevu. Poslednje godine provela je u banjskom centru u Slatini i staračkom domu u Banjaluci. Počivaće u Aleji velikana u Vrbanji. Sa svojom vernom gitarom.

Najteže mi pada što sam izgubila glas. Kada sam shvatila da ne mogu više ni celu pesmu da otpevam, to je stvarno bila tuga. Šta da radim, napevala sam se valjda u životu, pa je i tome došao kraj… Čudan je osećaj da sam penzionerka. Ali, umetnici nikada ne odlaze u penziju. Telo mi jeste ozbiljno bolesno, ali moj mozak još uvek radi 120 odsto i imam osećaj da mi je um sve aktivniji što je telo slabije. Više ne mogu ni da crtam, pevam, a pogotovo da sviram. Moje naglašene vibracije uma usmerene su ka tome da preživim. I ja sam postala tipična penzionerska priča. Visina penzije neće pokrivati ni polovinu troškova za boravak u ovom domu, pa sam ja u šezdeset petoj na novom ozbiljnom početku kako da zaradim za osnovne potrebe – rekla je prošlog leta.

Onda je došao i taj trenutak kada više nije mogla ni da svira. Telo možda nije moglo da isprati njenu muzikalnost, ali duh Jadranke Stojaković je ipak mnogo jači od svega što ima rok trajanja.

Često sanjam muziku. Živim celog života s njom i kao da imam koncerte dok spavam. Još mogu da je osetim, još mogu da je čujem… Interesantno je to kada se čovek zapita šta je to sreća i koliko svesno utičemo na svoje pozitivne misli, na svoja dobra dela. Ako mene danas pitate šta bih želela, to bi se odnosilo na sve. Volela bih da ljudi razmisle o sebi i o svom životu.

Ako me ikada nađeš u nekoj stvari, u zvuku… Dok je još imala snage, diva anđeoskog glasa objavila je izvanrednu kompilaciju Boje zvuka, sačinjenu od tri diska. Tu je i istoimena knjiga o njenom životnom i stvaralačkom putu, a dokumentarni film Jadranka donosi neke manje poznate detalje koji je čine još intrigantnijom – da je volela žestoku gitaru, eksperimentalnu i ambijentalnu muziku, i da je sanjala na japanskom jeziku. Film Branka Lazića je zbirka fragmenata iz njenog života, ispričanih u bolesničkoj postelji tokom minule tri godine. Nema kolege iz stare Jugoslavije koji joj nije došao u posetu. Zdravko Čolić joj je poručivao: Ne daj se, generacijo!, organizovani su koncerti, sve što je moglo da se učini, ali leka, jednostavno, nije bilo. Bilo je jasno, nažalost, da je samo pitanje trenutka kada će stići do kraja svog puta. Kako je i sama davno otpevala, na drugu stranu ne možeš ići jer život je jednosmjerna cesta.

A kada se glas umorio, i ona se ugasila, iscrpljena dugom i teškom borbom. Ne, nije kraj… Pamtićemo te, Jadranka, kao esenciju dobrote. Pamtićemo te po snažnom talentu i nežnim melodijama koje su oplemenile jedno vreme i ljude. I, kao i veličanstveno delo koje si ostavila iza sebe, živećeš večno. Dok god postoji muzika. Zbog svega što si mogla ti, zbog dragog kog si čekala i čiji dom nisi pronašla, zbog Šantića, Desanke i Duška čije si stihove tako maestralno pretvarala u najlepše note, zbog drumova Srema i ponoćnih bulevara, zbog svih nedovršenih valcera, zbog svega onog lepog što si nam pružila, zbog svega što od nas nikad nisi dobila zauzvrat.

Sigurna sam da su mnogi već pročitali oproštajno pismo slavnoj umetnici zbog kojeg su zadrhtala sva srca od Vardara do Triglava, ali i dalekog Japana. Goran Lazović, pisac i scenarista, godinama je bio blizak prijatelj sa Jadrankom. Voleli su se kao brat i sestra, i nije želeo da veruje kada su mu javili da je njen glas zauvek utihnuo. Kad je čuo šta se desilo, odmah ju je pozvao telefonom. Ali, sa druge strane nije bilo odgovora.

Danas su mi javili da si umrla i ja sam hteo da proverim koliko me lažu, pa sam okrenuo onaj tvoj tajni broj koji se završava sa nula pet dva. Zvonilo je do kraja, zvonilo nekoliko puta tako i, zamisli, niko se nije oglašavao, niti još ikome verujem da te više nema.

Da je bilo sreće, umesto ovog pisma, danas bih ti možda bio u gostima. I sad mi žao što sam te poslušao, kad si rekla: ne dolazi, ne bi me prepoznao, gasim se, moj Gorane…

Ako si zaista umrla, dopusti da u tvoje ime proleću prvi izjavim saučešće. I svim bulevarima, i usamljenim platanima koje smo grlili posle ponoći. Znaš da te volim izistinski, onako kako može da voli brat koji nema sestru. Zato si ti bila moja telesna mana! Jer, sve smo mogli mi…

Čak i one noći kad si odlazila u Japan, govoreći: ne tuguj, bleso! Dopisivaćemo se preko sunca. Nismo se tada gledali u oči, kao što ni sad ne smem da se pogledam u ogledalo. Tamo bih ugledao tebe u mojim suzama, video te kako mašeš, i vičeš: budi bar malo muško!

Ako je sve ovo istina, i ako je smrt zaista došla po tvoje haljine, danas ti se najviše raduju Duško, Arsen, Kemo, Mika i Toma. Prvi put im zavidim, i psujem glasno, što su te prizvali, jer su znali šta si ti meni. Čuvam tvoja pisma i slike. I tvoje ruke, koje su još na mom skutu. Tršavo moje! Sav sam se u sveću pretvorio. I gorim za tvoju dušu, za tvoje oči, gorim tvojim glasom, koji šapće: moj golube…

Je li ovo dan otkad nas više nema? Ko će te sad zvati u ponoć? Šta će meni Banjaluka bez tebe, Sarajevo, Dom sindikata, i hotel Moskva? Odem li ikad više tamo, tražiću tišinu i ruže za tvoje ime. Za mene ne brini, snaći ću se, ali onaj komad duše koji si mi otkinula stavi negde ispod jastuka. Ja to govorim svima koje volim kad odu bez pozdrava. Hoću malo da te žuljam kad me nema.

Tekst: Snežana Ilić

Fotografije: Jugoton – Croatia Records, Facebook, Siniša Pašalić, Aleksandar Zec, Media Centar, arhivski snimci

1 KOMENTAR

OSTAVI KOMENTAR