…gde nas nije puno stiglo. Hrabrost, odlučnost i istrajnost odveli su našu sportsku heroinu na vrh atletskog Olimpa. Ali, put do uspeha nije uvek bio posut ružama. Iza Ivane Španović su kilometri upornog rada i čvrsta vera u sebe, koji su je doveli do krova Evrope, a još jednom i do visoke pozicije treće najbolje na planeti

Asosijacije na broj 7… Sa sedam godina sam počela da treniram atletiku. Od tada maštam o tituli svetskog broja jedan i o sedam metara.
Pre sedam godina bila sam svetska juniorska prvakinja.
Juče sam prvi put skočila sedam metara.
Sedam će godina sa mojim životnim saputnikom Vladimirom, najvažnijim delo mslagalice koji je nedostajao da se osećam ovako posebnom, voljenom i blagoslovenom.
Sedam je broj kojem sa svojom timom stremim u broju osvojenih medalja do kraja 2016. godine.
Ipak, 25 je broj godina na kojima sam zahvalna svojoj porodici koja me je naučila da poštujem sve ono što mi život donosi, za mudrost koju stičem, za ljubav koja je bezuslovna i beskrajna, prijateljima čija surovost i iskrenost čine da ostanem uvek svoja, visoka u skoku a čvrsto na zemlji, i svojim navijačima koji me podsečaju da neuspeh nije opcija.
Ponosna sam na svoj nastup u Pekingu i ne bih mogla da zamislim bolji način od jučerašnjeg da dokažem koliko sam rešena da budem najbolja na svetu. Hvala vam na svemu.

Hvala tebi, Ivana. Imali smo mi atletske zvezde i ranije, ali nikada i nijednu kao što si Ti.

Kada je, ne tako davno, osvojila bronzu u Moskvi i Srbiji donela prvu medalju sa jednog svetskog šampionata otkako postoji kao samostalna država, Ivana Španović krunisala je godine vrednog rada i mučnih borbi sa povredama, ali i sa dežurnim kritičarima, koji su svaku njenu krizu poistovećivali sa dužinom noktiju i promenom frizure. Nakon tog istorijskog skoka u dalj ime atraktivne atletičarke počelo je da se pojavljuje u završnicama svih važnih takmičenja, a kući se obavezno vraćala sa nekim od odličja. Tako je bilo i pre nekoliko dana, kada je naša sportska heroina ponovo skočila do bronze na Svetskom prvenstvu u Pekingu, još jednom potvrđujući da o njoj treba da se piše i priča isključivo u superlativu, i to ne samo zbog lepote.

Sećam se kada smo prvi put radile intervju, pre sedam godina kada je postala juniorska prvakinja planete. Već tada mi je bilo jasno da sa ovom malom nema šale. Jednostavno, imala je ono nešto – svoj stav, svoj imidž, svoje snove… Želju da postane najbolja i sjaj u oku koji je govorio koliko je odlučna u toj nameri. Imala je sve odlike jednog šampiona. A šampioni se ne rađaju, oni se stvaraju. Svakog dana, na terenu, na stadionu, u sali… I samo uz težak rad, bez ikakvih opravdanja i izgovora. Najbolja srpska atletičarka prošla je dug i trnovit put do ovih blještavih trenutaka u kojima uživa poslednjih meseci. A ako je verovati njenom temperamentu i odlučnosti, sigurna sam da je sve ovo tek početak. Još jedna veoma važna stvar – Ivana Španović ne mora više nikom da se dokazuje. I već je ušla u legendu. O ovakvim ljudima-herojima uvek je zadovoljstvo pisati.

Samo ona zna kakve su je sve prepreke čekale na putu do evropskog trona, a i do prestižne treće pozicije na planeti. Iako je postala nacionalna heroina, svesna je da je prethodnih godina bilo i onih koji nisu verovali u nju.

– Ja samo radim ono što volim, i sve dok u tome budem uživala neće mi biti važni ljudi koji na bilo koji način pokušavaju da ospore moje uspehe. Nikad nisam sumnjala u sebe, odlično znam koliko vredim i šta mogu, tako da sve ovo što se dešava za mene nije iznenađenje. Na stadionu, a i van njega, okružena sam osobama koje volim i do čijeg mišljenja mi je stalo. Poštujem svaku profesiju i nemam prava da komentarišem da li je neko obavlja dobro ili ne. To je razlog što se ne obazirem na ono što drugi pričaju. Zdravlju, pripremama za treninge i oporavku pridajem ogroman značaj. Pazim na sve. Zahvalna sam na svakom danu, jer su me brojne nevolje sa povredama i bolestima naučile da poštujem svoje telo. Ne mislim da sam bilo šta propustila ili izgubila, jer sport je takav, nepredvidiv. Uostalom, najvažnije bitke tek predstoje.

Sećamo se i suza koje nije mogla da zadrži prilikom intoniranja himne na pobedničkom postolju u Pragu, kada je nimalo lakoj konkurenciji mahala sa krova Evrope. Da nema tako jake konkurencije, sigurno da ne bih bila toliko motivisana… Ceo život je sanjala da se nađe baš na tom mestu. Kasnije je na društvenim mrežama sve objasnila citirajući kneza Lazara pred odlazak na Kosovo: Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome koja je sila koja mi preti, već po tome koliku svetinju branim. To junaštvo se ogleda i u Ivaninim očima, posebno kada stane na zaletište, spremna za skok. Svedočio je tome i ostatak sveta kada je pre neko veče konačno prešla famoznih sedam metara, oborivši nacionalni rekord koji je sama držala, i dobro ćemo upamtiti tih 7.01 kada su je centimetri delili od zlata. Ali, biće prilike… Ne plaši se ona ničega. Osim možda vremenskih uslova.

– Najviše se plašim hladnog vremena po kojem se takmičenja često održavaju, jer tada postoji velika opasnost od povreda. Međutim, ne klecaju mi kolena od izazova. Štaviše, uvek ih prihvatam širom otvorenih ruku i verovatno ne bih ni umela drugačije. Često ističem da hrabro srce ništa ne može da pokoleba. U trenutku kada skočim, razmišljam samo o tome da se što duže zadržim u vazduhu. To nije nimalo jednostavno, kao što možda deluje kada posmatrate sa strane. Držim se svog životnog mota da je samo nebo granica i ne vidim razlog zašto ne bih mogla da ostvarim ciljeve koje sam zacrtala. Neprestano se borim da budem ono što želim, da budem svoja…

Olujno je tamo gore, gde nas nije puno stiglo – tako glasi jedna od tetovaža na Ivaninom telu po kojem su mišići savršeno strateški raspoređeni. Zgodna atletičarka ima posebno objašnjenje za ove Balaševićeve stihove koji govore o teškom putu do Olimpa. I nevremenu koje tamo večito vlada.

Ne postoji idealna staza ka uspehu, jer uspeh nikome nije obećan. Čovek mora sam da pronađe način kako da dođe do njega, i zato do gore ne mogu svi da stignu. Naravno, nije uvek ostvarljivo, ali mene su problemi naučili da se borim, da istrajem. Verujem da se svaki naporan rad isplati, pre ili kasnije. Imam mnogo tetovaža koje obožavam i u kojima je urezano toliko emocija, da me svaki pogled na njih podseća koliko je bilo vredno ono što sam radila u trenucima kada su upisivane na moje telo.

Zahvaljujući lepoj Zrenjaninki, a i njenim kolegama poput Tatjane Jelače, Emira Bekrića, Mihaila Dudaša i ostalih, u našoj zemlji posle mnogo godina ponovo vlada veliko interesovanje za kraljicu sportova. Na atletskim stadionima viđamo sve više dece, među kojima su možda i neke buduće Ivane Španović. Srećom, klinci konačno imaju prave junake na koje mogu da se ugledaju.

Činjenica da sam postala uzor najmlađima je najveća čast koja je mogla da mi bude ukazana. Roditelji su meni i bratu pružili slobodu da se još kao mali pronađemo u stvarima koje su nas privlačile. Deca ne treba da imaju strah od nepoznatog, kao ni osećaj manje vrednosti. Treba ih učiti da nije bitno uvek biti najbolji sve dok ih ispunjava to što rade. Uslovi za treniranje atletike u Srbiji su sve bolji, a upravo najmlađima treba pokloniti najviše pažnje, jer verujem da se među njima nalaze budući veliki šampioni.

Kada ne hvata zalet na stazi, Ivana provodi vreme u fitnes centru She koji u Novom Sadu vodi sa svojim verenikom Vladom. Taj posao joj često pomaže da se psihički rastereti od napornih putovanja i treninga. Vizu za Rio 2016. overila je još na prvenstvu Evrope, ali do tada ima još izazova i za nju i za njenog trenera Gorana Obradovića. Prvi na redu je Cirih. Iako o našoj lepoj atletičarki danas pišu svi prestižni svetski sportski magazini, interesantno je da je kao devojčica želela da bude – stjuardesa.

– To je svakako najčudniji posao o kojem sam sanjala kad sam bila mala. Uopšte ne znam kako sam sebe u to ubedila, jer se panično plašim letenja. Naravno, sport je sada moja najveća preokupacija i do srži sam joj predana.

Tekst: Snežana Ilić

Fotografije: Marija Andrić, Fitnes centar She, arhiva, Facebook

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR