Rođena je pre 140 godina u bačkom selu Mošorinu. Bila je i Zemunka. I jedna od najumnijih ličnosti svog vremena. I prva žena akademik u srpskoj istoriji. Život je provela gotovo u tajnosti, puna energije i često neshvaćena, ali je ostavila dubok trag u našoj kulturi, učinivši je lepšom i bogatijom. Isidora Sekulić zaslužuje novo čitanje…

Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pre toga ne želim da me hvale... Na pomenu Isidori Sekulić, kada nas je 1958. godine napustila, izrečeno je, između ostalog, i da je ona literarno najkulturniji čovek našeg tla od Ćirila i Metodija do juče, do danas, možda do prekosutra.
Bila je apostol naše kulture, i svaki iole kulturan narod bio bi ponosan da je imao Isidoru Sekulić. Bila je jedan od prvih pisaca svetskog formata sa Balkana, kako su o njoj s divljenjem govorili Ivo Andrić i Miroslav Krleža. Ubraja se među naša nacionalna blaga od izuzetnog značaja, ali za života od svoje zemlje nije dobila tretman kakav je zaslužila za sve dobro što je učinila.

01

Prva Evropljanka srpske kulture bila je žena sa mnogostrukim životom i strasnim bićem. Ne samo ona koja je razmišljala širokih vidika, već je i živela u toj Evropi Remboa, Prusta, Frojda, Šoa… Isidora zaslužuje novo čitanje. Tim pre što je uvek predstavljana kao neka dosadna i siva silueta. A ona je bila emotivni pisac. Pre Virdžinije Vulf koristila je formu toka svesti i nije slučajno što Dučić kaže da je njena knjiga Saputnici jedna od najboljih u srpskoj i evropskoj književnosti.
Isidora je bila izvan svih književnih pokreta, ali je njen duh bio tako otvoren i radoznao, da se nije dao ograničiti bilo stvaralačkim tokom, bilo idejnim opredeljenjem, bilo poetičkim načelima. Dubinom svog intelekta zašla je u sve sfere ljudskog stvaranja, misaono uvek snažna i ubedljiva.

02

Rođena je 16. februara 1877. godine u bačkom selu Mošorinu, podno Titelskog brega. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se na novosadskoj Višoj devojačkoj školi, u Somboru na Srpskoj preparandiji (učiteljska škola), a studirala je u Budimpešti na Višem pedagogijumu, gde je diplomirala na Grupi za matematiku i prirodne nauke. Doktorirala je filozofiju u Berlinu. Bila je nastavnica Ženske škole u Pančevui profesorka gimnazije u Beogradu. U Prvom svetskom ratu učestvovala je kao bolničarka, pomažući srpskoj vojsci na frontu. U Londonu je drugovala sa Virdžinijom Vulf, a u Parizu sa Anais Nin. Jovan Deretić rekao je da je ona bila prva velika žena srpske književnosti.
Tokom pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja, objavila je mnoštvo dela, od romana i narativne proze do putopisa, eseja, kritika. Prvo među njima, Saputnike, izdala je 1913. godine. Ostali su iza nje i zbirka pripovedaka Kronika palanačkog groblja, Gospa Nola, putopis Pisma iz Norveške, ljubavni roman Đakon Bogorodičine crkve, Zapisi o mome narodu – da pomenemo tek najznačajnije naslove iz velikog i svestranog opusa.

03

Potrebu i inspiraciju da napiše Kroniku palanačkog groblja Isidora je pronašla na zemunskom groblju, gde su počivali njen otac i brat, pa je ovo tiho mesto često posećivala. Tako se sprijateljila sa grobarom Nikolom, koji je poznavao mnoge zemunske porodice i sudbine ljudi koji su počivali pod humkama, a svoje priče rado je delio sa slavnom književnicom. Ona ih je beležila u takozvanu crnu svesku, koju je spalila pred smrt. Prethodno je sve pripovetke pretočila u jedno od svojih najboljih ostvarenja.
Volela je da putuje. Upravo su na tim uzbudljivim putovanjima nastala i neka od njenih najvažnijih dela, a interesantno je da je u Maroko išla teretnim brodom jer je želela da putuje kao siromašni ljudi, kakva je i sama bila. Grobovi njenog oca i brata doživeli su tužnu sudbinu koja je kasnije zadesila nekadašnje stanovnike Zemuna, čiji je identitet uništavan zajedno sa dokazima njihovog života u tom gradu. Prekopani su.
Iako svoju nije imala, porodicu kao pojam poštovala je iznad svega. Paradoksalno je da je možemo posmatrati kao značajnu feminističku figuru koja je putovala, radila i pomakla mnoge granice, dok je, u isto vreme, tvrdila da je ženi bitno mesto u kući, da feminizam nema smisla i da svaka žena mora biti ili kuvarica ili spremačica, pri čemu je sebe svrstavala u drugu grupu. Bila je udata, kratko i nesrećno. Njen suprug, doktor poljskog porekla Emil Stremnicki, preminuo je od tuberkuloze. Ta zla kob pratila je Isidoru kroz ceo život, odnevši joj gotovo celu familiju.

06

Bila je članica brojnih ženskih organizacija i njihova predstavnica na mnogim skupovima. Družila se sa najviđenijim intelektualcima svog vremena i bila rado primana u razna društva. U njenoj kući na Topčideru svakog četvrtka su organizovana okupljanja koja su postala urbane legende, a na kojima se govorilo o književnosti, muzici, pozorištu, slikarstvu… Za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je u novembru 1950. godine, postavši prva žena akademik u našoj istoriji.
Živela je materijalno skromnim, ali duhovno veoma ispunjenim životom, ne znajući za predah i odmor. Na njenom otomanu uvek su ležali rastureni spisi, a police su bile pretrpane knjigama koje je kupovala novcem od penzije. Honorare je ili vraćala ili ih je poklanjala u dobrotvorne svrhe. Često je i noći provodila u pisanju, čitanju i prevođenju. Umrla je 5. aprila u 1958. godine u svom domu u ulici Vase Pelagića na Topčideru. Kao što je sama navela, nikome nije ostala dužna – otplatila je čak i svoju sahranu.

07

Posle Isidorine smrti, u skladu sa željom književnice koja je potvrđena sudskom odlukom, njena lična biblioteka, nameštaj, rukopisi i umetničke slike predati su Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković u Beogradu. Na elektronskoj adresi ustanove može se naći njena digitalizovana rukopisna zaostavština, a postavljena je i izložba ličnih predmeta – pisaće mašine, pera, naočare, fotografije…
Isidora Sekulić jedna je od ličnosti koje predstavljaju temelj naše kulture danas, kako zbog nemerljivog doprinosa, tako i zbog borbe za neku drugačiju i modernu srpsku kulturu, zbog čega je bila i napadana i osporavana – rekao je Nebojša Bradić na otvaranju Isidorine spomen sobe u Biblioteci.

04
Do kraja posvećena lepoti smislene reči i duboko promišljenom i istančanom umetničkom izrazu, Isidora Sekulić je za života stekla zvanje najobrazovanije i najumnije Srpkinje svog doba. Vrstan poznavalac više kultura, kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala je u samu suštinu srpskog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući jezik kulturnom smotrom naroda:
– Da li ste dovoljno razmišljali o čudovišnosti, o čudu, o veličanstvu jezika? Razvijen jezik, to je biće i krv naroda, to je maksimala onoga što jedna kultura ostavlja i daje. Jezici se menjaju, naravno, jer su produkti života, ali u tim promenama leži živa snaga i tendencija usavršavanja. Živ je i napredan narod koji jezik svoj usavršava. Sve što jedan narod ima i zna, inventarisano je i kategorisano u jeziku, sve konkretno i sve apstraktno. Razvijen jezik, moćan jezik, to je stihija; kao da on sam stvara, a mi kombinujemo njegove krupne i sitne tvorevine, njegove virtuoznosti.

Spomen-ploca-I-Sekulic

Izuzetan stilista širokog obrazovanja, tanani posmatrač ljudskih života i sudbina, pisac prefinjenog duha… Takva Isidora, takva umna žena daleko ispred svog vremena, mnogima se na ovim prostorima nije dopadala. Naročito kada bi se srpska Virdžinija Vulf našla u konfrontaciji sa braoniocima tadašnjih prilično antiženskih stavova. Ipak, poštovali su je i klanjali su joj se i oni koji je nisu voleli.
– Zašto smo meso bez krvi? Zašto u nacionalnoj i kulturnoj našoj mizeriji nema dostojanstva? Zašto naša književnost ima suviše saradnika, zašto naše knjige i listovi imaju suviše primeraka?… Mi imamo pesnika koji ne pevaju, pripovedača koji ne pripovedaju, naučnika koji ne ispituju, saradnika koji ne sarađuju, inteligenata koji ne čitaju i ne maštaju, bogataša koji ne kupuju – sav naš kulturni progres je bez oca i majke, svugde licitacija i aukcija. Mi smo kao onaj Ničeov užar koji pletući uže ide unatrag. U svojim stvarima slepi, u tuđima nemoćni, mlitavi smo i bez ljubavi i života, kao vodeni cvetovi pred zalazak sunca… Zašto jače ne volimo, zašto jače ne pomažemo svoju književnost, kad nju ne stvaraju geniji sami, nego ih stvaraju kulturne mogućnosti čitavog naroda… (Isidora, 1911.)

05

Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: Ima osamdeset godina, uskoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo… To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Treba ovo naše postojanje ispuniti sadržajem. Opravdati ga. Inače je apsurd.

Tekst: Snežana Ilić, uz arhivske fotografije i navode iz više izvora

08

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR