Kada je odlazio, uz Besmrtnu pesmu i Janikine tamburaše, njegova svetlost poput komete zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je, kao i ravnici u kojoj je rođen, teško sagledati kraj. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo, da za mnom ostane nešto kao lepršav trag… Mika Antić, kroz sva vremena, sve svemire, prostore i dimenzije. Pesnik života i vesnik proleća
Nikada u životu nisam napisao prvu pesmu, već drugu. Prvu sam prepisao od Desanke Maksimović. Danas, 14. marta, bila bi mu osamdeset i neka… I bio bi džangrizavi matori pesnik čupavih obrva koji agituje da se u mokrinskim kafanama opet pije vina na sat.
…tu Vojvodinu u soli, u hlebu i vinu…
Kada se pomene Vojvodina kakvu volim i koju nosim u sebi, Vojvodina iz ne tako daleke prošlosti, onda je to, nekako refleksivno, Vojvodina Mike Antića, Đoleta Balaševića ili Zvonka Bogdana, Vojvodina fijakera i konja koji jure, salaša koji tu i tamo upadaju u ravan pejzaž, čisto da ne bude monoton, švapskih kuća sa razigranim zabatima i dugačkim gonacima, Vojvodina bećara, čardaša, kitnikeza i kibic-fenstera, Vojvodina Jove Zmaja, Laze Kostića, Mire Banjac, Mihajla Pupina, Isidore Sekulić… Vojvodina koje sve manje ima. Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica, jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica večito će lepršati nad našim umornim glavama… Nema lepše ode tom jedinstvenom geografskom prostoru od one koju je napisao Miroslav Antić. Kao svoj džep je poznavao svaki grumen zemlje beskrajne ravnice u kojoj se vreme meri dužinom senke.

Bio sam poslednji živi besmisleni krajputaš na bespućima sveta, tu gde počinje nebo…
Još se živo sećam kako sam ga bez treptaja posmatrala dok je potpisivao Plavi čuperak kada je gostovao u našoj školi: Snežani, Miroslav Antić, 1983. Deca su čekala u redu, držeći knjigu i čekajući autogram, a on je sedeo za stolom – ozbiljan, pomalo smrknut, ogrnut tamnim somotskim sakoom. Ostala mi je pred očima zaleđena baš takva slika besmrtnika koji je dopunio mnoga detinjstva i dorekao mnoge živote. Koji je svoje stihove utkao u svakog od nas. Koji je posle smrti postao življi nego što je bio dok je hodao zemljom. Često sam pisala o njemu. Uvek sa strahopoštovanjem i tremom. Nikad dovoljno dobro. Uostalom, on je i sam sve lepo rekao, bilo bi bogohulno kvariti njegove misli.

– Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
I ako sebe celoga damo, tek tada možemo i biti celi…
– Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve Nevenove. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu. Nagradu oslobođenja Vojvodine… Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo, uređivao list Ritam ili Zmajev Neven. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi In memoriam. I u svim ostalim svojim pesmama.

U rodnom Mokrinu zauvek se zarazio mirisima Banata. Mirisom šorova kad u njima procvetaju bagrem i lipa, mirisom sveže pokošenog žita i jabuke petrovače, mirisom Đurđevdana u nekom garavom sokaku, mirisom prašine posle kratke letnje kiše, mirisom bundevare i toplog hleba sa malo masti i aleve paprike, mirisom prvog snega… Zbog njih je postao pesnik. Bio sam normalno dete, boksovao sam, za mene je poezija bila koještarija. Dugo sam mislio da to pišu samo oni koji su ćaknuti, udareni. U istoj klupi, u Kikindi, sedeo sam sa Jocom Ćirilovim. On je i tada pisao poeziju. Ja sam boksovao. A i on i ja smo dobijali petice iz pismenog iz srpskog. Dakle, i bokseri i pesnici su pisali odlične pismene zadatke – rekao je Drašku Ređepu u intervjuu iz 1985. godine.

Kad bi prostori ovako umeli da vole kao ja, već bi postali beskonačnost
I divni Vojvođanski magazin u rubrici Znameniti Vojvođani ima lepu priču o najživljem među živima: (…)Sledbenici su ga poslušali i zato on danas ima toliko raznih života koliko je o njemu zapamćeno priča i anegdota. I, naravno, opšte je mesto u njegovoj biografiji da je bio jedan od naših najveličanstvenijih savremenih pesnika, umetnika, romantika, boema. Najviše je učio od života i ljudi, a najmanje iz knjiga. Svoje stvaralaštvo doživljavao je kao iskazivanje nemira inspirisanog razgovorima i događajima. Doživeo je 54 ovozemaljske godine, uspešno se bavio poezijom, novinarstvom, filmom, slikarstvom… Svestrani umetnik je veći deo života proveo u Novom Sadu, odakle je kretao na putovanja, da sluša bluz u njujorškim predgrađima, da boravi u peterburškom hotelu u kom se ubio Jesenjin, da oseti Preverov Pariz, da stane na peskovitu letonsku obalu, da se oduševi Pradom u Madridu, obiđe decu naših iseljenika u Cirihu, vidi Bagdad, Skandinaviju, Australiju, Mongoliju… Mika Antić govorio je da ne priznaje vidljive biografije koje podsećaju na krštenicu, karakteristiku u vojnoj knjižici ili radni dosije – biografije koje sadrže precizne bibliografske podatke sa naslovima i datumima. Rado je recitovao svoje stihove u školama, kafanama, bibliotekama, domovima kulture, fabrikama, kasarnama, bolnicama – ponekad zamuckujući, jer je stihove pisao krvlju, sa mukom, teško. Mnoge je tekstove spalio, nezadovoljan – govorio je da porađa svoje pesme. Na njega su uticali svi: Milovan Glišić, Lao Ce, Boš, Brojgel, Sveto pismo, Tolstoj, Fokner, njegova majka Melanija… Interesovao ga je i film. Za ostvarenje Doručak sa đavolom, o Vojvođanima u vremenima posleratnog otkupa i velikih poplava, dobio je Zlatnu arenu za scenario na festivalu u Puli.

Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao, i osmeh jedini jezik koji na svetu razumem
Nenadmašni pesnik koji je pevao za proleća voleo je i da slika. Njegov moto glasio je: slikati dahom, a ne bojom – prolaziti kroz platno kao što se prolazi kroz svetlost, slikati beskraj u prostoru; slikati da bi bio čovek, ne da bi bio slikar. Tušem je crtao krokije, aktove, portrete. Umazan bojama, slikao je akvarele, retko ulja. Opčinjen svetlošću, često je slikao suncokrete. Umro je od neizlečive bolesti. Njegova poslednja volja, ispisana na parčetu papira, glasila je: Kada me budu izneli, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsviraju Pira mange korkoro. Niko ne sme da mi drži govor! Tako je i bilo na Novom novosadskom groblju, 26. juna 1986. godine. (Vojvođanski magazin)

Sad me, valjda, razumeš – ljubav je kad sebe umeš
Za života slavan, s vremenom sve čitaniji, Miroslav Antić i dalje nam ostaje zadivljujuće nepoznat, navodi izdavačka kuća Laguna koja je čitaocima svih generacija 2013. godine predstavila jedinstvenu zbirku pod nazivom Tako zamišljam nebo. Autor bezbroj antologijskih pesama ovom zbirkom ispisuje svoje pesničko zaveštanje. Poetska vizija postojanja okuplja neke od kultnih stihova među kojima su i oni najcitiraniji – fragmenti Besmrtne pesme. U međuvremenu je iz Lagunine štamparije izašlo još nekoliko kolekcija Antićevih dragulja. Tu je Horoskop, vodič za spoznaju sveta, priča o tome kako svet odlazi od nas i kako nam se vraća, o tome šta se sve može. A može se naučiti sve osim četiri stvari: vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja. Ko ne ume da izmisli, ne ume ni da opstane, govorio je Mika, što ćete bolje shvatiti uz zbirku Hodajući na rukama. Da bismo spoznali sebe, ponekad je važno posmatrati svet iz drugačije perspektive. Šta ako počnemo da hodamo na rukama? Tako ćemo nositi planetu. Laguna je objavila i Savršenstvo vatre, vrhunac Antićeve misaone poezije, sastavljen iz jedne monumentalne pesme, knjige mudrosti, ironije, gorčine i samospoznaje, od lirike koja isijava tamnu svetlost metafora izniklih iz sudbinskog razgovora koji pesnik vodi sa samim sobom.
I naravno – Plavi čuperak. Zvezdani priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Vanvremena zbirka za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo. O plavim čupercima koji se pamte do kraja života, o plavim zvezdama i strašno dugim nogama kojima odlazimo u svet… Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, koja čeka zatvorena da je neko oslobodi.

…to ja još uvek šašav letim i živim
Vojvođanski bard, govorili su savremenici, nije poetizovao svoj život, već je živeo svoju poeziju. I onda kada je zakoračio u punu stvaralačku zrelost, detinjstvo je predstavljalo izvor koji je napajao bogate stvaraočeve svetove. Najviše one koji su nadahnuti maštom. A bilo je i vrlo životnih događaja koji se i danas rado prepričavaju. Na primer, kako je jedne večeri na listu papira napisao, i potpisao: Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu, pred slavnom glumicom u koju je zaista bio zaljubljen. Pamtimo da je dao ime čuvenoj beogradskoj krčmi Poslednja šansa, da je sa najzanimljivijim ljudima svog doba voleo da druguje u kafani, da je sebe često zvao mokrim bratom iz Mokrina, da su anegdote o njemu postale urbane legende… Kako je pričala Mira Banjac, Mika koji je neko vreme živeo kod nje umeo je da nestane na par dana. Jednom prilikom, kada je tako nestao pa se vratio, pitali su ga gde je bio, a on je odgovorio: U Ljubljani, nosio sam jednoj devojci ljubičice.

A šta kaže još jedna panonska legenda, nenadmašni Đole Balašević: (…) Na mene je Mika Antić izvršio veliki uticaj. Žao mi je što nikad nije pokušao da peva. Govorio mi je: Mrzim te što te svoje pesme možeš da optevaš, a misleći na Neke nove klince rekao mi je: Nemaš pojma kako si dobru pesmu o prolaznosti napisao. A pesme su nam bile slične, čak su i neki govorili da mi on piše pesme, što je bio ogroman kompliment. Mika je uvek prvi koga pominjem kada se povede razgovor o nekim poređenjima sa mojih geografskih prostora.

Pesnik sa zlatnim prahom među prstima
Kako piše Milan Živanović, u svemu što je takao ili uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv. Zato je postao kultna ličnost. Živeo je više života, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Miki znali sve iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek u njegovim sabranim delima su dobili priliku da dotaknu autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov Rečnik Vojvodine. U njoj nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje… Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja. Voleo je da parafrazira Kandinskog i kaže kako je sve što umetnik izdahne umetnost. Činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao Pesma. I potpisivao kao Pesnik, krećući se u svim vremenima i prostorima. Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvezdanom jatu pokatkad namigne. Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio. Mudri svaštar i zaljubljenik u svaki atom života. Tom Antiću vredi se vraćati. Uvek.

Proročanstvo
Ne osećati hladnoću. Ni grudve koje grme o belo jelovo nebo sanduka. Otići mirno. Rastočiti se u vodu, u zemlju, u vazduh, u šume, ovakve jedne noći pod maglom neprozirnom.
I onda – živeti dalje. Biti do kraja sveta komadić nečega drugog, zalutao i mali.
Il’ samo miris boja. Samo svetlucavi vetar. I neka zvezda daleka koja se večito pali.
Posmrtni marš klovnova III
Kad umrem, bar sam siguran: niko se neće dovući da mi pljune u lice. Svi ćete mi odjednom biti prijatelji, i ko zna kakvo izmisliti priznanje. Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zločinci, nisu gadovi, nisu ubice. Smrt je – pomilovanje.
Smrt je najpristojniji način da se ode bez rukovanja, bez obećanja, na miru. Smrt je invalidnina herojima za odrezane lobanje, i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.
Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru.
I svako vas čita, čita, kao da ste odjednom postali važna izložba, koncert ili premijera u pozorištu.
Ako ti jave umro sam – ne veruj – to ne umem.
Tekst: Snežana Ilić, Vojvođanski magazin, Laguna, citati iz navedenih i nepoznatih izvora; arhivske fotografije

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR