Maj je mesec Ratova zvezda, najpopularnije svemirske sage koja je već nakon premijere 1977. godine postala fenomen pop kulture, obarajući sve rekorde i dimenzije fabrike snova

Obožavam filmove. Posebno holivudske. Nisam od onih koji smatraju da američka kinematografija nema nikakvu umetničku vrednost u odnosu na evropsku, i volim dobre specijalne efekte koji čak i u ovim mojim godinama mogu da učine da bukvalno bez treptaja pratim neki blokbaster od prve do poslednje scene. Među one koje znam napamet, ali ih i pored te činjenice uvek gledam sa istim ushićenjem kao prvi put, ubrajaju se i Ratovi zvezda. A pošto je maj proglašen za mesec jedne od najpopularnijih filmskih saga svih vremena, rešila sam da se ponovo malo osvrnem na to nenadmašno Lukasovo ostvarenje o intergalaktičkim ratovima i večitoj borbi između dobra i zla, koje je premijerno prikazano 25. maja pre 38 godina.

Kada je, u drugoj polovini sedamdesetih, Džordž Lukas osmislio koncept svoje naučnofantastične storije, nije mogao ni da nasluti kakav će ona rasplet doživeti i koliko će pomeriti granice sedme umetnosti. U martu 1977. godine, u svoj studio blizu San Franciska pozvao je grupu prijatelja, među njima i Stivena Spilberga i Brajana de Palmu, kako bi im pokazao radnu verziju filma oko kojeg se mučio mesecima unazad. Dok je projekcija trajala, skeptična publika vrtela se u stolicama. A kada su Ratovi zvezda stigli do kraja, zavladala je kosmička tišina koju je razbio tek glasni, ironični De Palmin smeh. Mnogi režiseri bi u takvom trenutku verovatno razmišljali o samoubistvu, ali Lukas je za to bio previše očajan, umoran od napornog snimanja u Tunisu, gde su njegovu ekipu snašle sve moguće nevolje. I pored toga, reditelj tad već kultnih Američkih grafita bio je ubeđen da je napravio pravu stvar i veliki hit. Kako se ubrzo ispostavilo, serijal o ratničkim lutanjima po univerzumu daleko je za sobom ostavio onu čuvenu etiketu za sva vremena.

Neka sila bude s tobom…

Zavirićemo malo i u pričice iza kamera, poznate tek najzagriženijim ovozemaljskim džedajima. Ako se stvari pogledaju u retrospektivi, čudo je što su direktori studija 20th Century Fox uopšte odobrili Lukasov projekat. On je, prvobitno, u glavi imao temu zasnovanu na avanturama Fleša Gordona, svog strip junaka iz detinjstva. Kada je saznao da je Dino de Laurentis već otkupio prava i za Fleša i za Ripa Kirbija, odlučio je da napiše scenario za sopstvenu svemirsku sagu i pozabavi se standardom intergalaktičkih superheroja u modernoj naučnofantastičnoj akciji. Nešto slično imao je na umu i Ridli Skot sa Osmim putnikom. Dva holivudska genijalca napravila su filmove koji su dugo suvereno vladali ovim žanrom. Lukas je svoju radnju smestio u 33. vek, a u do tada neviđenoj kombinaciji našlo se i malo legende o kralju Arturu, nešto krstaških ratova, nekoliko vestern i piratskih avantura, dodatak Kurosavinih samurajskih epopeja i sličnih filmskih đakonija. Posebnu aromu dali su klasična literatura, Lukasovo interesovanje za sve poznate religije i mitologiju, a majstorske prste upetljao je i kompozitor Džon Vilijams. Tako je dobijena ezoterična, futuristička mešavina različitih sastojaka, čija je mistika još više naglašena pompeznim naslovom – Ratovi zvezda.

Producenti studija Fox investirali su ne toliko u sam projekat, koliko u talenat Džordža Lukasa, dečka koji je definitivno obećavao. Ukazano poverenje se, kao što znamo, isplatilo van svih očekivanja. Pošto je, maja 1975, obezbedio studio u Londonu, reditelj je krenuo u potragu za odgovarajućim glumcima. Kako bi budžet ostao pod kontrolom, izabrani su relativno nepoznati ljudi, osim Harisona Forda koji je već na prvi pogled dobio ulogu ciničnog pustolova Hana Soloa. Bila mu je to idealna uvertira za još dva kultna ostvarenja koja je snimio nekoliko godina kasnije, Indijanu Džonsa i Blejdranera. Svemirska princeza postala je Keri Fišer, dok je lik Luka Skajvokera Marku Hamilu bio dovoljan za ceo život (ništa značajnije mu nije bilo ponuđeno ni pre, a ni posle). Ulogu njegovog učitelja i mentora, mudrog starog džedaja Obi-Van Kenobija Lukas je namenio najpoznatijem samuraju kinematografije, Toširu Mifuneu. Ali, njega na kraju nismo gledali u ovoj epskoj storiji. Igrom slučaja, u Holivudu se tada zadesio poznati britanski glumac Alek Ginis koji je, na zaprepašćenje ekipe, pokazao veliko interesovanje za sevanje laserskih mačeva.

Za ulogu pozlaćenog, nervoznog droida C-3PO, odabran je pozorišni glumac Entoni Denijels. On je kasnije priznao da je kostim Tripioa bio pravo mučenje, jer mu je bilo potrebno samo dva sata da ga obuče. Slatki mali brbljivi R2-D2, bio je, u stvari, najobičnija velika konzerva koju su sve vreme gurali dugačkom motkom ili drškom metle. Pored simpatičnog učitelja Jode, najznačajniji lik franšize bez sumnje je mračni Dart Vejder, vitez koji je prešao na mračnu stranu Sile i čija je sudbina objašnjena tek u jednom od novomilenijumskih nastavaka. A Joda, sintetička kreacija Frenka Oza visoka jedva sedamdeset santimetara, verovatno je, pored Spilbergovog ET-ja, najomiljenija lutka ikad skrpljena u holivudskom šnajderaju. U stopu je prati dlakavi stvor Vuki vrste, Čubaka, Solova desna ruka, a u istom društvu su i evoksi, beli vojnici Imperije, vanzemaljci u svim mogućim oblicima, mamutski snežni šetači i ostali droidi.

Kako su džedaji promenili lice industrije zabave

Snimanje budućeg blokbastera u koji će se zaklinjati generacije obožavalaca počelo je marta 1976. godine na lokaciji u Tunisu, u pravoj pustinji koja je trebalo da dočara Tatuin, Skajvokerovu rodnu planetu. Uprkos Lukasovim (i meteorološkim) predviđanjima, neprestano je pljuštala kiša kakvu sever Afrike nije video prethodnih pola veka. Kamioni sa opremom zaglavljivali su se u pustinjskom blatu, slana jezera nicala su preko noći svuda oko njih, a onda je počeo da duva i jak vetar koji je izazvao peščane oluje. Lukas se već našao u panici jer je projekat, vredan tada smešnih deset miliona dolara, umalo prohujao sa vihorom.

Stvari se nisu popravile ni po povratku u London, gde je ekipu zadesilo najtoplije leto u poslednje dve decenije. Specijalni efekti, na brzinu sklepani od štapića za sladolede i selotejpa, počeli su da se raspadaju od vrućine. Minijaturna Zvezda smrti bila je napravljena od šest spojenih stolova za ping-pong. Zbog sve veće razlike između njegovih snova i realnosti na snimanju, Lukas je počeo da gubi komunikaciju sa ostatkom posade koja se već pomirila s tim da će njihov brod doživeti totalnu havariju. Ali… Zvezdani ratovi snimani su pre ere kompjuterske animacije. Do tada neviđeni raskošni efekti, upotpunjeni odličnim Vilijamsovim zvukom, toliko su se dopali rukovodiocima studija da nisu hteli baš tako lako da dignu ruke. Posle silnih zapleta i skoro nemogućih raspleta, film je konačno bio namontiran. Iako je prekardašio i poslednji dozvoljeni rok, spreman je dočekao izlazak pred publiku. Sve što se dalje dešavalo i što je dovelo do planetarne opsednutosti pripada istoriji pokretnih slika.

Već je dugi muzički uvod, Jednom davno, u dalekoj galaksiji, učinio da gledaocima prođe jeza kroz vene. Kada je scena u kojoj princeza Leja beži od Dart Vejderovog razarača došla na red, svi su počeli oduševljeno da kliču. Taj trans nije prestao ni na premijeri u Los Anđelesu, ni na kasnijim projekcijama u ostatku sveta. Do kraja 1977. godine film je dospeo na vrh liste ostvarenja koja su najviše zaradila u svemu što se podrazumevalo pod pojmom šou biznisa. I svima je još tada bilo jasno da posle Ratova zvezda Holivud više nikad neće biti isti. Potražnja za svim proizvodima koji su imali bilo kakve dodirne tačke sa filmom graničila se sa histerijom. I danas se u roku od odmah rasproda sve što ima veze sa Vejderovim likom i delom, od tostera do zarezivača, a popularan je i R2-D2, posebno kao kanta za smeće ili poštansko sanduče.

Da li su nastavci razvodnili holivudski kult?

Lukas je u snimanje drugog poglavlja ušao sa većim entuzijazmom, ali i uz izvesnu dozu straha. Koliko je, uopšte, bilo moguće ponoviti takav uspeh i nadmašiti očekivanja publike, koja se bukvalno preko noći pretvorila u njegove verne svemirske trupe i sledbenike? Bilo je očigledno da će bar jedan nastavak morati da doživi. Čarobnjak je, ovog puta, imao potpunu kreativnu kontrolu, a i nešto više finansija. Kako je trauma od prethodnog mukotrpnog posla još bila sveža, odlučio je da dirigentsku palicu prepusti svom mentoru Irvinu Keršneru, čoveku koji nikad pre toga nije snimio visokobudžetni film. A onda je Imperija uzvratila udaracLukas je bio inspirisan klasičnim mitovima prilikom stvaranja Star wars franšize, pa je tako i Imperija puna sličnih crtica: David protiv Golijata, Kronos i njegova nesrećna deca, Herkules i lav, Mojsije, Sveti gral, Sila koja vodi poreklo iz zen budizma… Na kraju i džedaji, templari iz budućnosti. Neki su smrtno ozbiljno shvatili naučnu fantastiku, pa su danonoćno opsedali studio u pokušaju da se dočepaju i najmanje informacije o nastavku obožavanog filma. Svi dokumenti unutar prostora za snimanje čuvani su kao državne tajne, a po potrebi su čak i uništavani. Obezbeđenje je pratilo svaku stopu sedamdesetak ljudi koji su preko šest meseci radili na specijalnim efektima, toliko revolucionarnim i genijalnim da su morali da konstruišu potpuno nove naprave kako bi svoje vizije sproveli u delo.

Scene borbe na ledenoj planeti Hot snimane su u Norveškoj. Kako bogovi vremena nikad nisu bili na strani junaka iz svemira, i u Skandinaviji ih je dočekala jedna od najhladnijih zima, sa 20 stepeni ispod nule. Malo je nedostajalo da zimske čarolije preduhitre zvezdane, ali su im na put stale neverovatne improvizacije. Naime, veći deo materijala snimljen je iz helikoptera, a sneg je, zbog nemogućih uslova, u studiju bio zamenjen praškom za pecivo i smrvljenim kristalima, kako bi bilo postignuto karakteristično svetlucanje. Kadrovi nastali veštačkim putem bili su toliko uverljivi da je čak i stručnjacima bilo teško da ih odvoje od onih snimljenih na originalnoj lokaciji.

Premijera ostvarenja, bogatijeg i ozbiljnijeg u odnosu na prvobitno, u maju 1980. godine izazvala je pravi zemljotres u holivudskim brdima, ali i erupcije vulkana koji su bljuvali vatre fanatizma na svim stranama globusa. Pohod najvećeg filmskog serijala svih vremena više ništa nije moglo da zaustavi. Usledio je treći deo, Povratak džedaja, a s njim i konačni obračun uz sevanje svetlećih mačeva. I ja ću se ovde zaustaviti. Kraj sage iz daleke galaksije rastužio je brojne fanove, pa je petnaestak godina kasnije Lukas odlučio da nastavi ovu epsku svemirsku sapunicu, odnosno da snimi tri poglavlja o događajima koji su prethodili onim dobro nam poznatim. Tako je Povratak Džedaja iz 1983. u stvari šesti, poslednji nastavak. Međutim, već u decembru u bioskope stiže sedmi deo, pod nazivom Sila se budi, a 2017. godine biće prikazan i osmi. Ljubitelji filma i dalje vode polemike da li je slavni reditelj trebalo da oskrnavi kult, jer je priča razvodnjena i dovedena do besmisla, ili su te nove storije još više učvrstile mesto Ratova zvezda na skali najuspešnijih proizvoda fabrike snova. Slažem se sa prvom konstatacijom, sve i ako ću u sedmom nastavku gledati originalnu ekipu na čelu sa Hanom Solom. U svakom slučaju, džedaji su već skoro četiri decenije među nama. U prilog tome evo i zanimljivog podatka da je, prema poslednjem popisu stanovništva, u Srbiji registrovano oko 650 aktivnih džedaja. Dakle, ne morate da se uputite negde u daleku galaksiju.

Tekst: Snežana Ilić

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR