Tokom svog kratkog života Mali Zmaj je zapadnoj civilizaciji maestralno objasnio sve čari kung fua, detaljnije i ubedljivije nego što je to uspevalo starim učiteljima istočnjačkih veština. Snimio je samo pet filmova, ali i to mu je bilo dovoljno da se upiše u istoriju i Kine i pokretnih slika

Kažu da svaki treći Kinez ima neko Li u imenu, što otprilike čini petnaestinu stanovništva Zemlje. Međutim, samo je jedan Li naglašavao da jednostavnost čini poslednji korak ka umetnosti i da je lako udarati drvenu lutku kad daske ne uzvraćaju udarac. Bio je prvi kome je uspelo da, nakon vekovnih pokušaja istočnoazijske civilizacije, ubedi zapadnu da borilačke veštine, kao filozofija, duša i način života koje s kolena na koleno prenose generacije najmnogoljudnijeg dela planete, imaju daleko veću vrednost od samog pojma borbe ili umešnosti.

Bilo je, i pre i posle njega, kung fu majstora i boljih glumaca, ali Brus Li je, naprosto, imao lice u čiju se akciju verovalo. Uz do detalja prostudiranu veštinu, atraktivan izgled, drske grimase i dečački osmeh, ispostavilo se da je stigao upravo u trenutku kada je svetskoj pozornici bio potreban baš takav heroj i kada je, dobro zalivena holivudskim limunadama, tražila običnog smrtnika koji će brzinom svojih pesnica prokrčiti mesto pravdi. On, doduše, nije mogao da leti ili da jednim dahom zaledi jezero, ali je bio biće od krvi i mesa, takozvani junak malih ljudi. Džejms Din Istoka spretno je pokupio najbolje elemente iz različitih stilova kung fua i pretočio ih u mišiće u splet refleksa i reakcija. Imponovao je svima: Zapadu, jer je posedovao manire vesternizovanog mladog čoveka, dok je za Istok dovoljno učinio time što je ostatku sveta pokazao da Kinez može mnogo više od onog što mu se s lica može pročitati.

Zvezda, međutim, nije rođena negde na prostranstvu utvrđenom Kineskim zidom, već u blizini Zlatnih vrata San Franciska, 27.novembra 1940. godine, kao Li Džun Fan. Dok je Grejs Li ležala u porodilištu, a neko od bolničkog osoblja dečaku slučajno dodao i ime Brus, njegov otac nastupao je u Kineskoj operi u Njujorku i doneo odluku da se porodica vrati u Hong Kong. Pod takvim umetničkim okolnostima, Brus se već kao trogodišnjak našao na velikom platnu. Tokom rane karijere u gradu-mravinjaku, snimio je dvadesetak filmova kantonške produkcije i postao tinejdžerska senzacija Dalekog Istoka.

Li stariji nije bio oduševljen što iz njihove kuće izlazi još jedan glumac. Ali, Hong Kong, sa epitetom strašne metropole u punom smislu tih reči, sa nekoliko miliona duša spakovanih na 45 kvadratnih kilometara, bio je ring sa ultimativnom parolom radi da bi preživeo. A često i bori se da bi preživeo… Ukoliko su bili drski i bezobrazni, kriminal je mladim siledžijama nudio laku zaradu, pa je mašta često radila protiv vaspitanja.

Brus je počeo je da se bavi borilačkim veštinama da bi pobedio strah od huligana. Treninzima drevnog tai-či-čuana posvetio se svom snagom i svim srcem, a bojazan se transformisala u nepobedivu samouverenost, što je nekad rezultiralo i uličnim konfliktima. Kako je višak besa buntovnog pubertetlije trebalo usmeriti na put gde se negativna energija pretvara u pozitivni entuzijazam, Brusa je, u pravom trenu, stigla čvrsta ruka učitelja ving-čuna. Shvativši da pred njim stoji inteligentni, energični mladić, kojeg je luda želja progonila da u svemu bude lider i koji je još tada postao poznat pod nadimkom Mali Zmaj, stari majstor otkrio mu je i neke vekovima čuvane tehnike, pa je uporni Brus uskoro i sam postao ekspert jedne od bazičnih grana kung fua. Prastara kineska veština, mekih i sporih pokreta koji uspostavljaju ravnotežu između misli, duha i tela, pomogla mu je da bolje upozna sebe i okolinu. Bio je oduševljen samoodbranom koja mu je čeličila telo i činjenicom da svakog dana postaje sigurniji i snažniji. Živeo je za kung fu i grozničavo se plašio da će mu nešto promaći, da neće stići sve da nauči. I danas, zarobljen negde u kraljevstvu večnosti, verovatno misli isto.

Malo je poznato da je čuveni Kinez bio i šampion Hong Konga u plesu. Naime, već sa 14 godina mu je postalo jasno koliko veliku ulogu u životu igra ritam. Posle nekoliko sati posvećenih kung fuu, Brus bi svake večeri vežbao i komplikovane plesne zahvate. No, kako se ni pored dodatnih aktivnosti strast prema uličnim borbama nije stišavala, roditelji su odlučili da ga pošalju preko okeana, u Sietl. Dok je završavao gimnaziju, za džeparac je zarađivao radeći kao kondukter i konobar. Kada je upisao univerzitet u Vašingtonu, noćni rad u restoranu zamenio je davanjem časova kung fua. U međuvremenu je napisao knjigu Umetnost samoodbrane, u kojoj je opisao svoju apsolutnu posvećenost spiritualnom i fizičkom razvoju. Po sticanju diplome iz filozofije, venčao se sa plavokosom Šveđankom Lindom Emeri s kojom je počeo da se zabavlja još tokom prvih studentskih dana. Kada su se 1964. preselili u sunčanu Kaliforniju, svet je ugledao sin Brendon. Dve godine kasnije porodici se pridružila i ćerka Šeron.

Iako, polovinom šezdesetih, kosooki glumci nisu previše odgovarali rafiniranim holivudskim ukusima, Brus je uveliko igrao u Zelenom stršljenu, seriji a la Betmen, upoznavajući američki auditorijum sa lepotom, kreativnošću i moći borilačkih veština poreklom s druge strane Pacifika. Verovao je da će serijal biti njegov big break, ali je Stršljen ukinut već posle prve sezone. Li je morao da se zadovolji pomoćnim ulogama, koje su pretile da njegove ambicije odvedu u sunovrat. Odlučio je da do daljnjeg zamrzne holivudske snove i posveti se profesiji u kojoj mu nije bilo ravnog ni na jednom meridijanu. Otvorio je tri škole džit-kun-doa, nove praktične veštine prilagođene savremenim opasnostima. Među najrevnosnijim učenicima bili su Stiv MekKvin i košarkaš Karim Abdul Džabar, a lomljenje vazduha nunčaku palicama na kineski način kasnije se dopalo i karate šampionu Čaku Norisu.

Tajna uspeha filmova sa borilačkom tematikom verovatno se krila u tome što su bili ogledalo stvarnosti. Na asfaltu jugoistočne Azije bilo je, kao i u svim velikim gradovima sveta, previše neobuzdanog kriminala, ali i onih koji su, koliko god to zvučalo naivno, pokušavali da mu se odupru. Takvi akcioni poduhvati bili su zanimljivi jer su, u biti, predstavljali večitu borbu između dobra i zla, Davida protiv Golijata. Oduševljenje publike dostizalo je vrhunac kada su se pred njenim očima smenjivale scene sa borilačkim specijalitetima, pogotovo kada se, bez upotrebe ikakvog oružja, slabiji suprotstavljao čitavoj grupi snažnijih koristeći isključivo svoj razum, ruke i noge.

Lice tadašnje filmske industrije promenio je big boss studija Golden Harvest, Rejmond Čou. Brus Li, prijatan i duhovit lik elegantnih pokreta, dovoljno dobar majstor za nosioca glavne uloge, bio je idealan da Rejmondovu zamisao o kantonškim akcijama uzdigne do globalne prihvatljivosti. Tokom boravka u istočnjačkom Holivudu, američka zvezda domaćeg porekla stegla je pesnice i odlučila da prvi put pokaže svetu najveći ponos kineske tradicije.

Brus je snimio samo pet filmova o borilačkim veštinama. Već je prvi, Veliki gazda, napravio haos u bioskopima. Zbog nestašice sofisticiranosti Li dugo nije želeo da ga prikaže zapadnom tržištu, ali se ispostavilo da su harizma i savršenstvo u kung fu majstorijama bili dovoljni da od tog čoveka naprave mit. Besprekorne scene u narednom ostvarenju, Pesnica gneva, učinile su da jednostavnost i preciznost njegovog džit-kun-doa postave nedostižne standarde za sve slične filmove nastale u budućim decenijama. I čuvena borba sa Čakom Norisom u rimskom Koloseumu, nekadašnjoj gladijatorskoj areni u kojoj je snimljen najvažniji deo filma Na zmajevom putu, ušla je u anale pokretnih slika. Međutim, naj borilački film svih vremena bez sumnje je legendarni U zmajevom gnezdu u kojem se, prvi i poslednji put, čuo Brusov glas na engleskom jeziku. Polomljenu sobu ogledala, njegove izraze lica i ožiljke od čeličnih kandži na grudima pamte i oni čijim je ubeđenjima takva vrsta lomatanja sve samo ne bliska. Kruna Lijeve karijere trebalo je da bude Igra smrti. Nažalost, Mali Zmaj nije imao vremena da je dovede do kraja.

Seriju pogrešnih informacija o trenutku smrti legendarnog borca otvorio je Rejmond Čou. Saopštio je medijima da se Brus srušio na ulici dok je šetao sa suprugom. Okolnosti koje su pratile poslednji kadar njegovog života, te 20. julske večeri 1973. godine, verovatno će zauvek ostati pod velom tajne. S obzirom na činjenicu da je, u potrazi za savršenstvom, ekstremnim naporima i treninzima do besvesti iscrpljivao svaku ćeliju svog tela, nije toliko teško poverovati da je moždani udar bio uzrok preranog kraja u 33. godini. Brus se, navodno, kobnog dana našao sa Čouom u stanu glumice Beti Ting, gde su razgovarali o završnici snimanja Igre smrti. Uveče se požalio koleginici na neizdrživ bol u glavi i popio aspirin. Zaspao je, i više se nije budio. Uzalud su pokušavali da ga reanimiraju u kolima hitne pomoći.

Doktori su, kasnije, obelodanili da je, zbog urođene mane na mozgu ili posledice nekog udarca, živeo u pozajmljenom vremenu. Dva meseca pre nego što je izgubio u igri smrti, Brusa je potreslo nekoliko slabijih moždanih udara, a još 1970. godine su mu savetovali da se odrekne treninga jer bi, zbog ozbiljnih problema s kičmom, mogao zauvek da ostane vezan za invalidska kolica. Da ih je poslušao, danas ne bi bio legenda, već samo još jedan Li sa početka naše priče.

Jednog od najvećih filmskih starova svih vremena u večnost su ispratile stotine hiljada ljudi i prava posthumna histerija. Sahranjen je na brdu iznad Sietla. Na spomeniku piše samo Brus Li, osnivač džit-kun-doa. Tačno tri decenije kasnije, prokletstvo Malog Zmaja prenelo se i na njegovog sina Brendona, koji je, pod ništa manje čudnim okolnostima, tragično okončao život na snimanju filma Vrana.

Kako bi Brus Li danas izgledao? Da li bi i u svojoj 75. godini imao ono savršeno telo, šarmantan osmeh i preteći pogled? Bio je i ostao opsesija svih zaljubljenika u borilačke veštine i akcione filmove. Njegovi citati i dalje se neumorno citiraju, njegov grob i dalje je mesto važnog hodočašća… Prijatelji tvrde da je Brus Li bio brži i bolji od onog što smo videli na ekranu. Njegovi skokovi i udarci nisu bili trik, preterivalo se samo u slučajevima kada je trebalo da sam izmlati bandu od tridesetak članova. Kada je govorio, priču bi često ilustrovao pokretima, koji su bili toliko brzi da su manžetne na rukavima kao munje sevale pred našim očima…

Tekst: Snežana Ilić

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR