Najveća putnička luka Evrope vekovima važi za košnicu gigantskih razmera, koja danonoćno spaja brojna ostrva sa ostatkom Grčke, ali i ono što na prvi pogled deluje nespojivo – bogate brodovlasnike sa radničkom klasom i emigrante sa boljim sutra

Ako kojim slučajem nekom Atinjaninu kažete da ste se odlučili za boravak u hotelu u Pireju, makar on bio i najluksuzniji, verovatno će vas čudno pogledati i uz negodovanje odmahnuti glavom. Najveća putnička luka Evrope nije baš idealno mesto za miran i romantičan odmor, iako sa svih strana puca neverovatan pogled na široki Saronski zaliv na čijem istočnom delu leži. Ova šarena košnica, toliko prostrana da se jednim pogledom ne može obuhvatiti čak ni iz vazduha, predstavlja epicentar grčkog turizma i ekonomije. Budna je i usred podneva, i pred zoru, i u kasnim noćnim satima. Pirej nikad ne spava. Brodovi svih veličina, oblika i boja bez prestanka dolaze i odlaze, i u svako doba se čuje zvuk točkića kofera koje užurbani putnici vuku po pločnicima pokušavajući da se snađu u mreži krivudavih ulica ne bi li na vreme stigli do trajekta.

S obzirom na to da svaki trg i kvart grčke prestonice ima neku svoju priču, tradiciju i duh, tako je i Pirej atraktivan na poseban način. Iako je opevan u popularnim pesmama i strastveno opisan u mnogim knjigama i filmovima, nikako ne spada među najčistije delove metropole na Atici, što je i jedan od razloga zbog kojih bi Atinjani pomenuti u prvoj rečenici mogli da vam upute pogled pun neodobravanja kad čuju da ste rešili da tamo odsednete. Upravo tu, na dugačkim dokovima, u uskim ulicama i moru koje ih okružuje, ogleda se cela današnja Grčka. Njen sjaj, njena moć, ali i ona suprotna strana medalje. Taj ogromni prostor ne pripada samo brodovlasnicima, njihovim luksuznim jahtama i brodovima-kiklopima, višim od solitera i širokim kao nekoliko fudbalskih igrališta. Stolećima unazad dele ga bogovi sa ljudima i najsiromašniji sa najbogatijima, a poslednjih decenija i emigranti sa starosedeocima koji ih verovatno nikad neće prihvatiti kao sebi ravne. I dele ga Grci sa ostatkom sveta.

Od Lavlje kapije do Suniona

U periodu nakon Drugog svetskog rata, izmedu centralnog dela Atine i okolnih mesta nikle su kuće, zgrade, poslovni i turistički objekti, učinivši da se prestonica bukvalno spoji sa morem. Odnos između Atine i Pireja podseća na spoj Beograda i Zemuna, ali u razmeri jedan prema sto u korist prvog para. Od Akropolja do mora ima dvanaestak kilometara, no, ako rešite da do pristaništa krenete gradskim prevozom, imajte na umu da ćete izgubiti najmanje sat vremena u borbi sa opravdano izvikanim atinskim gužvama. Metro je daleko brže rešenje da na vreme dođete do treće najveće luke na planeti.

Pirej je drugi centar Atine, njeno drugo srce kroz koje godišnje prođe preko dvadeset miliona ljudi. Putnici, mornari, lučki radnici, emigranti sa papirima i bez njih… U obalskom delu smeštene su prodavnice, pijace, turističke agencije, restorani, hoteli, muzeji, crkve, pozorište. Kao i sve u Grčkoj, i najvažnija luka antičkog sveta ima bogatu istoriju. Nekada je na njenom ulazu stajao veliki mermerni lav, kojeg su u 17. veku, posle dugog grčko-turskog rata, u Veneciju odneli Mlečani. Danas sa istog porta na brodove budno motri kopija tog antičkog simbola Pireja. Sa takozvane Lavlje kapije je i Temistokle poslao brodove na Salaminu da poraze persijsku flotu. Mnogo vekova kasnije njegovi sunarodnici odužili su mu se statuom čiji je pogled uperen prema mestu na kojem je atinski general izvojevao pobedu.

images_putovanja_pirej_27

Pirej je toliko veliki da ga ne biste obišli ni za dva dana ako biste krenuli peške obalom od prvog do poslednjeg pristaništa. Zato je podeljen na više celina, od dokova pored brodogradilišta, predviđenih za ogromne tankere i ribarske koče, preko luke za kruzere i trajekte, do nekoliko manjih marina za jahte i manje brodove, koje se protežu gotovo do Glifade, letovališta na južnom obodu Atine prema Sunionu.

67

Deca Pireja…

Tokom turističke sezone, koja traje od početka maja do kraja oktobra, kroz ovaj biser Mediterana je gotovo nemoguće proći. Gužve su na trotoarima, na pešačkim prelazima i putevima, a naročito na ulazima u pristaništa, koja su od ostatka grada odvojena visokim ogradama. Ulice nije lako preći čak ni na pešačkom prelazu. Zato su nad onim najprometnijim postavljene moderne pasarele. Neke imaju konstrukcije u obliku jedara. Čisto da znate gde se nalazite, ako vas slučajno omami sva ta vreva i trka.

DSC_0038b

I dok autobusi često kasne, trajekti i hidrogliseri drže se svog reda vožnje, iako je i saobraćaj na moru prilično gust. Putnicima koji na gejtovima čekaju prevoz do ostrva vreme uglavnom krati pesma Deca Pireja, u buzuki verziji ili uz glas Nane Muskuri. Posle svake strofe prekidaju je brodske sirene, budeći iz sna turiste koji su zadremali pored prtljaga i opominjući ih da je vreme da se ukrcaju. Ali, nije tako strašno propustiti brod. Idu češće od autobusa, šale se Atinjani. Neradni dani ne postoje, a ono Nikad nedeljom važi samo u istoimenom filmu.

images_putovanja_pirej_18

Na pomen Pireja mnogima se pred očima stvori Aristotel Onazis sa svojim jatom luksuznih morskih krstarica. Danas u luku pristaju brodovi koji ne pripadaju samo Grcima, već i velikim svetskim kompanijama čija su predstavništva smeštena u modernim staklenim neboderima poređanih duž široke avenije iznad Lavljih vrata. Plovila stoje parkirana u pristanišnim peronima sa ogromnim svetlećim reklamama, na kojima piše gde odlaze i u koje vreme. Prizor kada u suton počnu da klize prema horizontu rečima se ne može opisati, kao ni one neverovatne nijanse crvene i ljubičaste boje koje u tim trenucima prekrivaju sve nedostatke velike mediteranske košnice. Tada svi zaborave na ne baš čiste ulice sa popucalim trotoarima, ne razmišljajući više ni o teškom mirisu nafte i užarenog asfalta kada leto pokaže svoje usijane zube, ni o neprekidnoj škripi brodske užadi praćenoj ostalim zvucima luke.

Odavno sam prestala da brojim posete Atini. Kad god se nađem u glavnom gradu Grčke, za Pirej odvojim bar jedan dan, putovala do nekog ostrva ili ne. Jednostavno, osećaj da makar na nekoliko časova pripadam tom prostranom mestu jači je od svega. Možda je za sve kriva pomenuta pesma Deca Pireja, jer sam zbog nje još od malih nogu maštala o ovoj luci… Ne znam. Obično odem dole do brodova i šetam u hladu koji prave, opčinjena njihovim dimenzijama i tonama čelika koji nose u svojim moćnim telima. Čak sam im zapamtila i imena i brojeve perona u koje pristaju. Pravim se da ne vidim otpravnike koji mi mašu uz upozorenje da se sklonim što dalje dok sa paluba do vezova padaju teški palamari koji drže brod na sigurnom, ili dok netremice posmatram kako trajekti u svoja dvospratna grotla usisavaju automobile i ostala vozila, koja, parkirana pored njih, izgledaju kao David pred Golijatom.

images_putovanja_pirej_12

Na ovim dokovima smenjuju se plovila kompanije Hellenic Seaways sa džinovskim kruzerima prispelim sa ko zna kog kraja sveta, ali i sa Krita, Rodosa, Krfa. Poslednjih godina moja pažnja usmerena je na ogromne katamarane koji polako preuzimaju posao od hidroglisera. Uprkos veličini od koje zastaju i dah i srce, ovi brodovi novije generacije čak i po najžešćim olujama seku talase vrtoglavim brzinama, spajajući Atinu sa ostrvima rasutim po Egejskom, Jonskom i ostalim morima u blizini.

Ako iz glavnog pristaništa krenete ka jugu, dugom avenijom Temistokleos, u kojoj vas očekuje najlepši pogled na otvoreno more, posle nekih sat vremena hoda stići ćete do mondenske marine Zeas. To je mala uvala rezervisana za luksuzne jahte sa zastavama iz svih krajeva sveta. U parku je nautički muzej ispred kojeg su izložene podmornice i krstarice iz Drugog svetskog rata. Ali, čim pređete na drugu stranu ulice, dočekaće vas stvarnost Pireja, koja je sve samo ne luksuzna i glamurozna. Glamur ostaje na moru. Kamen i asfalt pripadaju radničkoj klasi.

images_putovanja_pirej_25

Iz marine Zeas put dalje vodi u Mikrolimano, ili Malu luku. Iznad nje je uzvišenje Kastela, načičkano manjim zgradama koje izgledaju kao da jedna drugoj stoje na krovu. Tu treba obratiti pažnju na prvoklasne riblje restorane na samoj obali, koji u vreme plime deluju kao da izranjaju iz vode. Mikrolimano je i centar pirejskog noćnog života, sa mnoštvom klubova iz kojih buka dopire do rane zore. Posebno je zanimljivo kada lokalni tim Olimpijakos igra sa najvećim gradskim rivalom Panatinaikosom. Sa šetališta se vide Stadion mira i prijateljstva, na kojem su 2004. godine otvorene letnje Olimpijske igre, a pored njega su još neki sportski objekti sa potpisom poznatog španskog arhitekte Santjaga Kalatrave, koji, zarasli u korov i optočeni rđom, polako pišu testament. Kriza je, nažalost, zakucala i na vrata sporta, gotovo bacivši u zaborav spektakularne ceremonije povodom početka i završetka prve Olimpijade ovog veka.

images_putovanja_pirej_20

No, olimpijsko selo nije zadesila ista sudbina. Pretvoreno je u mondenski kvart, koji predstavlja možda i najlepši deo Pireja – Paleo Faliro i marinu Flisvos. Radnički deo distrikta bukvalno se uliva u ovaj elitni kraj, a razlike su drastične. Ekskluzivni stanovi, raskošne vile, uređeni parkovi puni mediteranskog rastinja i cveća, sve čisto i umiveno… Ko god je mogao, napustio je bučni centar Atine i doselio se u Faliro. U suprotnom smeru je Pireiki sa mnoštvom vrhunskih restorana i jedinstvenim pogledom na  koji poseban doživljaj nudi u vreme kada sunce zalazi iza Salamine, a siluete brodova prošaraju pozlaćenu panoramu.

images_putovanja_pirej_14

Distrikt obuhvata i širi obalski deo, Keratsini, Ikonio i Peramu, sve do Aspropirgosa i Elefsine, što ukupno iznosi nekih četrdeset kilometara. Na jugu se nadovezuje na Glifadu, letovalište u kojem svaki dobrostojeći Atinjanin ima vikendicu. Tu su uređene privatne plaže, vile po uzoru na one sa Beverli Hilsa, kafići i restorani na obali. A kad ste se već našli u ovom kraju, iskoristite priliku da posetite rt Sunion, na čijem se vrhu nalaze ostaci Posejdonovog hrama. Po mogućstvu pred zalazak sunca. Odatle se mitski atinski kralj Egej bacio u more misleći da je njegov sin Tezej poginuo u borbi sa Minotaurom na Kritu. A hrabri Tezej, opčinjen lepom Arijadnom, samo je zaboravio da crna jedra zameni belim.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić
(objavljeno i u Politikinom nedeljnom Magazinu, grčkom nautičkom časopisu More i još nekim grčkim medijima)
ZABRANJENO preuzimanje teksta i fotografija bez odobrenja autora!

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR