U raskošnom sarkofagu ispod oltara monumentalne kapele u srcu Pariza, koja pripada kompleksu poznatom kao Dom invalida, počiva harizmatični francuski gospodar rata – Napoleon Bonaparta

Dok nisam prošla kroz masivna vrata svojevrsnog mesta hodočašća za sve poštovaoce Napoleonovog lika i dela, ali i francuske istorije, nisam mogla ni da pojmim o kakvom je impresivnom zdanju reč. I verujte mi, kroz njega ne biste mogli tek tako da protrčite, sve i da upravo to planirate pre nego što krenete Parizu u pohode. Ne postoje reči kojima se može opisati raskoš kapele koja je pre 165 godina postala Napoleonov večni dom. Za prenošenje utisaka nisu dovoljne čak ni ove fotografije, jer unutrašnjost kupole koja se nad sarkofagom uzdiže u visinu od preko sto metara i grandiozni pozlaćeni oltar naprosto ne mogu da stanu u kadar.

Palata invalida je barokno-klasicističko zdanje u sedmom arondismanu Pariza, koje je počelo da se gradi 1671. godine, mnogo pre nego što je preko obližnje Sene nikao prelepi most Aleksandra III. U vreme kada je Luj XIV naložio da se podigne L’Hotel des Invalides nije bilo ni Ajfelove kule, ni mnogih drugih znamenitosti grada svetlosti kakvog danas poznajemo. Sa one strane reke, u parku Tiljeri, Luvr se tek pripremao da jednog dana postane muzej, ustupajući zvanje kraljevske palate novom kompleksu u Versaju. Nije bilo ni Trijumfalne kapije na drugom kraju Jelisejskih polja. Ali, zato je tu bio svemoćni Kralj Sunce, koji se na tronu zadržao čak 72 godine.

Apsolutistički vladar, kojem se pripisuje čuvena fraza Država – to sam ja i koji je od rascepkane feudalne monarhije stvorio modernu zemlju, poverio je arhitekti Žilu Ardenu Mansaru nimalo lak zadatak – da na širokom polju pored Sene stvori građevine čija će primarna funkcija biti zbrinjavanje ranjenih vojnika. Mansaru je za taj posao bilo potrebno sedam godina. Već krajem tog veka ovde je bilo smešteno više od šest hiljada veterana, invalida i udovica. No, Luj XIV imao je viziju da mesto postane monumentalni spomenik herojima svih ratova. U međuvremenu je u centralnom delu pored bolničkih objekata nikla i crkva Svetog Luja. Njena pozlaćena kupola, koja se ubraja među najimpresivnije u svetskoj arhitekturi, visoka je 107 metara, i svojim sjajem se na poseban način ističe u panorami Pariza. Ispod te glavne građevine, čiji pun naziv glasi Kraljevska kapela invalida, vek i po kasnije smešten je sarkofag sa posmrtnim ostacima Napoleona Bonaparte.

Čuveni vojskovođa, koji je 1804. godine sebe proglasio carem, godinama je poražavao silne evropske vojske, stigavši do Rusije i Egipta, ali je naposletku kod Vaterloa izgubio i carstvo, i krunu, i ličnu slobodu. Pošto su mu nakon kapitulacije pred čeličnim vojvodom Velingtonom pariski političari uskratili podršku, pobednici Britanci su ga prognali na ostrvce Sveta Jelena, izgubljeno u pustoši južnog Atlantika. Tu je, usamljen i razočaran, proveo poslednje dane života pod strogim nadzorom engleskog guvernera.

20a

Napoleon je umro 1821, u svojoj pedeset drugoj godini. Englezi su ga sahranili u skromnom grobu na ostrvu. Prema zvaničnim podacima, uzrok smrti bio je rak želuca, ali su Evropom ubrzo počele da se šire glasine kako je slavni zarobljenik zapravo otrovan. U svakom slučaju, nije tajna da je još u vreme svojih najvećih vojnih uspeha imao sijaset zdravstvenih problema. Mnogi smatraju da je upravo zbog stomačnih tegoba uvek držao ruku u poznatoj pozi, u kakvoj je prikazan na gotovo svim portretima.

01

Dugo je trajala Napoleonova posmrtna odiseja. Njegovo telo vraćeno je u domovinu dve decenije kasnije, posle mukotrpnih sedmogodišnjih pregovora sa Londonom. Uz veliku svečanost kojoj je prisustvovao i tadašnji kralj Luj Filip, slavni Korzikanac sahranjen je u Domu invalida. Tako je, konačno, ispunjena njegova poslednja želja: Želim da počivam na obalama Sene, u srcu francuskog naroda koji sam toliko voleo.

Jednom od najpoznatijih arhitekata tog doba, Ludoviku Viskontiju, ukazana je čast da osmisli izgled Napoleonove večne kuće. Današnji oblik mauzolej je dobio 1861. godine, kada je Viskonti dovršio okruglu kriptu u koju je smešten sarkofag sa Bonapartinim posmrtnim ostacima. Izrađen je od crvenog porfira iz Rusije. Stoji na zelenoj granitnoj osnovi, oko koje se nalazi dvanaest mermernih statua, a na podu su ispisani nazivi najvećih pobeda koje je imperator izvojevao. Grobu se ne može prići, ali se dobro vidi sa svih strana. Oko njega je kružni mermerni hodnik ukrašen reljefima, a masivni sarkofag, smešten ispod oltara kapele, može se posmatrati i iz galerije odozgo. U kripti vlada počasni mir. Poštovanje prema jednoj od najznačajnih ličnosti poznatih istoriji prisutno je na svakom koraku i u svakom pokretu.

03

Kada je, početkom Drugog svetskog rata, Francuska pala u ruke nacista, prvo što je Hitler uradio po dolasku u osvojeni Pariz bila je poseta Domu invalida. Tu se poklonio velikom osvajaču, ubeđen kako će ga uskoro nadmašiti. Tako bar kažu hroničari. Upravo je Hitler naredio da se iz Beča u Pariz prenese telo Napoleona II, koji je potom sahranjen pored čuvenog oca. Bio je to gest dobre volje prema potčinjenom francuskom narodu.

A veliki sarkofag sastoji se od pet kovčega naređanih jedan u drugi. U ogromnom sanduku od hrastovine nalazi se kovčeg od ebanovine, u njemu je treći od olova, u četvrtom, takođe olovnom, smešten je peti od mahagonija, a u njemu šesti, od gvožđa. U tom poslednjem leži Napoleon. Posle rata su neki istoričari tražili da se njegovo telo ekshumira i podvrgne DNK analizi jer su bili uvereni da su Englezi umesto cara podvalili telo njegovog sobara Siprijanija, koji je takođe bio prognan na Svetu Jelenu sa ostalom svitom. Ponovo je postala aktuelna i priča o trovanju, jer su u uvojcima Napoleonove kose otkrivene značajne količine arsena. Interesantno je da je francusko ministarstvo odbrane tek nedavno odbilo zahtev za ekshumaciju, uz kratko obrazloženje da sumnje o identitetu nemaju odgovarajuću težinu.

Pored Napoleonovog sina, u kripti kapele sahranjena su njegova braća Žozef i Žerom, a među ostalim znamenitim generalima i vojnim stručnjacima ovde počivaju i Lasal, Tiren, Durok, Voban, Anri Gretjen, Ferdinand Foš, autor Marseljeze Klod Ruže de Lisl. Palata i danas ima funkciju koju joj je u XVII stoleću namenio Kralj Sunce. U najvažnijim objektima zbrinuti su ratni veterani, dok su u ostalim zdanjima koja čine pravi lavirint smeštene kancelarije, vojni muzej i galerije. Kompleks pretvoren u turističku atrakciju Parižani jednostavno zovu Invalidi, kako piše i na stanici metroa i u mapama grada. Svratite do impozantnog zdanja, možda vam čuveni vojskovođa otkrije još koju neispričanu dogodovštinu iz neke od svojih istorijskih bitaka.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić
(objavljeno i u Politikinom nedeljnom Magazinu)
ZABRANJENO preuzimanje teksta i fotografija bez dozvole autora!

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR