U novom Muzeju Akropolja počasna mesta zauzimaju reljef friza Partenona, karijatide, masivni blokovi i mnogi drugi vredni eksponati. Ipak, nešto nedostaje – ostatak mermernih delova sa velikog hrama posvećenog boginji Atini

Sve što je moderno u našem životu dugujemo Grcima. Sve što je anahrono dugujemo srednjem veku, rekao je Oskar Vajld krajem 19. stoleća, ali je njegov zaključak više nego jasan i savremenom čoveku. Jer, svet kakav poznajemo možda ne bi ni postojao bez prve karike u lancu zapadne civilizacije.

Ako biste bili u mogućnosti da sebi rezevišete mesto u nekakvoj vremenskoj mašini i provirite u praskozorje istorije, kada je Herodot tek počeo zvanično da je piše, pre Rimljana i Hrista, gde biste prvo svratili? Da li biste se uputili u Mesopotamiju da vidite kako su Sumeri utiskivali svoje klinasto pismo u glinene pločice, ili biste se popeli na vrh Vavilonske kule da čujete šta bog ima da vam šapne pre nego što zbuni ljude različitim jezicima? Možda bi vam bila interesantnija dolina Nila, gde biste konačno našli odgovor na pitanje staro koliko i Egipat – kakvim je to nepoznatim mašinama, in the middle of nowhere, civilizacija koja je nestala u pesku severne Afrike podigla te grandiozne piramide? Ili bi vam maštu ipak zagolicali junaci i polubožanstva sa Atike i Peloponeza koji su, ako je verovati Homeru, nekih hiljadu i dvesta godina pre one nulte poveli Trojanski rat zbog jedne lepe Jelene?

Svi smo mi Grci…

Pretpostavimo da biste izabrali šetnju Atinom tokom 5. veka pre naše ere. I to Gornjim gradom, poznatijim kao Akropolis. Nad vama bi se uzdizali večno sunce i kolonade visokih dorskih stubova, nepomičnih svedoka jedne po svemu izuzetne epohe, koji i danas podupiru ono što je ostalo od Partenona, hrama sagrađenog u čast boginje Atine, zaštitnice grada koji ponosno nosi njeno ime. Na agori u centru polisa, među običnim građanima koji su imali pravo glasa, verovatno ćete sresti Platona, Sokrata, Sofokla, Eshila, Tukidida, Perikla i mnoge druge znamenite ljude tog vremena. Možda neki nisu bili rođeni Atinjani, ali je na sve njih delovala ogromna energija koja je izbijala iz tog žarišta kulture i politike, ognja čiju su vatru kasnije i sami rasplamsali. Zajedničkim snagama postavili su temelje filozofije, demokratije, umetnosti, obrazovanja, nauke i istorije, na kojima će nići zapadni svet.

images_putovanja_muzej_akropolja_27 images_putovanja_muzej_akropolja_28

I sam Platon je slavnu Atinu svoje mladosti nazivao prestonicom mudrosti, ljubičicama krunisanoj, na čijem je svetom kamenu nikao mermerni prkos koji je odoleo svim vremenskim neprilikama, zavojevačima, pa i dužničkim krizama. Po nekoj čudnoj volji bogova, koji su se svojski potrudili da ih smeste na nevidljivu granicu između tri kontinenta i na večitu vetrometinu istorije, Grci su tokom celog postojanja bili prinuđeni da istrpe svakakve muke. Čini se da izazovima kraja nema, posebno kada se u obzir uzmu i problemi sa kojima se suočavaju poslednjih godina. To je već neka druga priča. Ali, svi smo mi Grci, svojevremeno je tvrdio Persi Šeli, engleski pesnik i strastveni helenofil, stavljajući Evropi do znanja kakav značaj ima antička Grčka, u mnogo širem kontekstu od puke istorijske perspektive.

images_putovanja_muzej_akropolja_01a

Teška borba za povratak kulturne zaostavštine

Kad sam prvi put posetila Atinu, što je sad već takođe davna istorija, muzej Akropolja nalazio se tik do Partenona, gore na brdu. Mala zgrada nije bila dovoljna za sve eksponate, a turisti su se toliko tiskali i navirali sa svih strana, da je bilo gotovo nemoguće videti sve što treba, a kamoli napraviti dobre fotografije. Toga je bila svesna i Melina Merkuri, čuvena grčka glumica, pevačica i političarka, koja je još pre 35 godina povela kampanju da skulpture iz zlatne epohe atinske demokratije dobiju novi dom. Nije doživela da vidi moderno zdanje u podnožju Akropolja, čija je izgradnja koštala preko 130 miliona evra i čija su vrata konačno otvorena u junu 2009. godine. Podignuto je iznad arheološkog nalazišta Makrijani koje se može posmatrati sa prostrane ulazne galerije. Ipak, i novi muzej ostao je bez takozvanog Elginovog mermera, dela dve i po hiljade godina starog friza iz Partenona, koji se već gotovo dva veka nalazi u Londonu, gde ga je odneo engleski lord po kojem je dobio ime iako mu nikako ne pripada.

images_putovanja_muzej_akropolja_14

Dok su moji koraci odzvanjali širokim hodnicima muzeja, kroz glavu mi je, po ko zna koji put, prolazila nečija mudra misao da je istorija umetnosti zapravo najrečitiji pokazatelj tragične sudbine čovečanstva. Nismo u stanju da sačuvamo lepotu samo zato što nas neka loša navika, preostala iz vremena dok smo se još zvanično smatrali životinjama, nagoni da uništavamo, razaramo, rušimo, ubijamo… A tragovi udaraca tih slepih sila destrukcije nigde nisu toliko bolni i vidljivi kao na tkivu tvorevina sazdanih u slavu upravo ljudskih dostignuća. Ljudi stvorili, podigli, divili se, a potom došli neki drugi i, zaglupljeni mržnjom i neznanjem, rešili da unište, obesmisle, obesprave. Kao da upravo o toj mračnoj strani ljudskog roda govori i cela duga istorija Partenona, čiji su delovi ili nestali u slepilu prošlosti obojene ratovima ili završili daleko od Akropolja. Neki su još tu ispod brda, u veličanstvenom novom domu. Sačuvani od otimača izgubljenih kovčega i ostalih vrednih artefakata.

Još dok sam prilazila centralnom holu na međuspratu, čitav horizont pred mojim očima ispunjavala je kopija reljefa zapadnog friza Partenona. Izgrađena je od veštačkog mermera u 19. veku, kao reprodukcija dela koje je, kako se veruje, stvorio čuveni vajar Fidija, negde između 450. i 435. godine pre nove ere. Reljef prikazuje figure ljudi i životinja, konje, jahače, a napravljen je u slavu pobeda Atinjana u brojnim ratovima. Ali, čak ni kopija nije cela, jer se u Britanskom muzeju nalazi 75 metara od originalnih 160 metara friza koji je krasio veliki deo unutrašnjosti hrama posvećenog boginji Atini.

– Okrenite se oko sebe i recite mi šta vidite – uz osmeh mi je savetovala jedna od kustoskinja. Učinila sam kako mi je rekla. Pogledala sam taj ogromni prostor sastavljen od šljaštećeg mermera i stakla, koji su tek ponegde remetili kameni eksponati. – Veliko je, ali nekako prazno, zar ne? Nedostaje previše delova ove antičke slagalice. Uzeli su ih, oteli, i danas ih smatraju svojima. To je zaostavština naših predaka koja nema cenu. Neće nam je vratiti tako lako – objasnila je ljubazna gospođa ponovo otkrivajući jednu od bolnih tačaka ne samo Grka, već i mnogih koji se tako osećaju. Grčka se nada da će jednog dana ovde biti izložena cela kolekcija izneta iz hramova na Akropolju, odbijajući i samu ideju da joj Britanski muzej pozajmi nedostajuće skulpture. Vlada u Atini smatra da bi to značilo legalizaciju pljačke i varvarskog akta, kao i priznanje vlasničkog prava Londonu.

Novi hram u srcu Atine

Ono što Šekspirova dela predstavljaju za Britaniju, što Tadž Mahal znači za Indiju ili što su freske iz Sikstinske kapele za Italiju, to je mermer sa Akropolja za Grke. To je ne samo naš ponos, već i identitet – rekla je još pre mnogo decenija Melina Merkuri, ali nije dočekala povratak nacionalnog blaga tamo gde pripada. Ako je za utehu, Atina je pre šest godina dobila veličanstveni muzej kakav metropola u kojoj se prvi put zanjihala kolevka civilizacije i zaslužuje.

Stara zgrada, ona na vrhu Akropolja, otvorena je, verovali ili ne, još 1874. godine, a preuređena je posle Drugog svetskog rata. Međutim, u njoj nikad nije bilo dovoljno mesta za sve eksponate, tako da je u novom zadnju sa više nivoa i na čak 14.000 kvadratnih metara konačno izložen i deo baštine koji je ranije držan u skladištima zbog nedostatka izložbenog prostora. Među nekoliko stotina remek dela antike, skulptura i stubova, mogu se videti i blokovi hramova, od kojih najteži ima dve i po tone.

images_putovanja_muzej_akropolja_67

– Novi Muzej Akropolja je simbol moderne Grčke koja odaje počast precima, i predstavlja nacionalnu obavezu prema sopstvenoj kulturnoj baštini. Estetika logije, etika slobode i racionalizam lepote zauvek se nalaze u ovom kamenu. Njihovo jedinstveno utelovljenje ideja, ideala, moralnih standarda i estetskih vrednosti sada je potrebno više nego ikad. Muzej je grčki, jer je ekumenski. Naš je samo da bismo ga delili sa ostatkom sveta. I, molimo vas, zapamtite da ono što ćete otkriti nije samo deo naše istorije, već i deo naše duše, onoga što jesmo – poručuje grčko ministarstvo kulture.

I zaista, tokom tih nekoliko sati dok sam razgledala ovo impozantno zdanje i dok me je sa svih strana zračila belina mermera, podsećajući na neki antički hram u svoj svojoj lepoti i veličini, nisam mogla da se otmem utisku da svi mi zaista jesmo Grci. Na stranu to što prema ovoj zemlji gajim posebna osećanja koja su odavno prerasla pojam zaljubljenosti. Zato mi je, između ostalog, bilo važno da prisustvujem i prvim olimpijskim igrama u novom milenijumu, koje su 2004. održane u Atini, i ceremoniji otvaranja novog muzeja. Manifestacija je bila i prošla, ali ova veličanstvena kuća kulture i istorije će još dugo stajati i morate je posetiti ako se nađete u prestonici Grčke.

Melina Merkuri o povratku mermera sa Partenona:

Reljefi kao uklesani u duge zidove naspram onih zastakljenih koji otkrivaju Akropolj i ostale delove grada, karijatide sa Erehtejona, torzoi božanstava kojima su pre mnogo vekova osvajači odrubili kamene glave kako bi ponizili grčku kulturu, video projekcije gradnje stubova i hramova – reč divljenje je suviše slaba da bi izrazila stvarne osećaje koji obuzimaju na ovom mestu. Kao da je na nekom imaginarnom snimku pored mene proticala cela istorija Partenona. I kao da sam ušla u vremensku mašinu sa početka priče i u tren oka se vratila u 5. vek pre nove ere, kada je Perikle naredio da na svetom brdu nikne hram. Nisu ga ugrozili ni Rimljani kada su stigli do Atine, svesni da je reč o pravom čudu tada poznate arhitekture.

images_putovanja_muzej_akropolja_26

A kada je i Rimu došao kraj, na Akropolis su se popeli varvari Heruli i u 3. veku nove ere spalili mermerno svetilište vrhovne grčke boginje. U doba Vizantije građevina je služila kao hrišćanska crkva posvećena Bogorodici. Kada su Turci osvojili Balkan, već uveliko oštećeno drevno zdanje postalo je džamija. A onda sledi fatalna 1687. godina kada je, tokom mletačke opsade grada, jedan tobdžija usmerio top prema Partenonu koji su Turci koristili kao barutanu. U strašnoj eksploziji zauvek je nestala trećina hrama. Kasnije su ga Osmanlije zapalile. Uz njihovu saglasnost, lord Elgin je 1802. godine sa fasade poskidao preostale Fidijine statue i preselio ih u London. Tri decenije kasnije, posle sticanja nezavisnosti, obnovljena grčka država daje znak za početak radova na restauraciji unakažene Periklove zadužbine. No, o Partenonu ćete čitati posebnu priču.

images_putovanja_muzej_akropolja_38

Kopija friza, dakle, krasi centralni deo muzeja. Vidi se još sa ulaza i pored nje morate da prođete kada krenete na sprat. Jeste reprodukcija, ali predstavlja vrhunsko i nadasve realistično ostvarenje klasičnog stila. Prizori Fidijinih konjanika prosto vrve od života punog stvarnih detalja, i u delu ovog slavnog Grka jasno se vidi bliskost između dva gotovo nespojiva elementa – stvarnosti svojstvene čoveku, i onog božanskog u vidu idealne lepote koja se smatrala, a i danas se smatra, darom bogova.

images_putovanja_muzej_akropolja_00

I originalne karijatide stoje na počasnom mestu. One na Erehtejonu, hramu posvećenom mnogim božanstvima, od Atine i Hefesta do Posejdona i mitskog kralja Erehtusa, samo su savršene kopije. Elegantni stubovi ženskog oblika, nastali kao simbol teškog položaja žena pod vlašću Persijanaca i kasnije kopirani po palatama širom sveta, prvi put su postavljeni u Delfima. Naravno, najpoznatije su ove dame sa severne strane Akropolja, ali pravih šest je sklonjeno na sigurno mesto zbog pogubnog dejstva kiselih kiša, koje inače već odavno prete celom kompleksu.

Virtuelna šetnja antičkim svetom počinje čim uđete u hol muzeja, konstruisanog tako da podseća na uspon do vrha Akropolja. Pod je napravljen od posebnog stakla na kojem se reflektuju eksponati izloženi sa strane, a dok se mermernim stepeništem budete peli pravo prema frizu Partenona imaćete utisak da zaista stupate u vreme pre nove ere i veličanstveni hram koji je ponosno i dugo stolovao na svetom brdu u srcu Atine.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić
objavljeno i u časopisu Travel Greece
ZABRANJENO preuzimanje teksta i fotografija bez odobrenja autora!

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR