Ili kako se jedan bogati Rumun pre dvadesetak godina dosetio da usred Đerdapa napravi veliku turističku atrakciju za koju mnogi veruju da pripada spomenicima iz antičkog doba

Mogao je Dunav da bude tako veličanstven prolazeći i kroz neke druge predele Starog kontinenta, ali – nije. To vole da kažu svi koji žive pored ove čudesne reke, od njenog ulaska u našu zemlju na tromeđi između Srbije, Hrvatske i Mađarske, pa sve do Prahova, odakle duga plava magistrala nastavlja dalje, preko Rumunije. Posebno je interesantan tok Dunava kroz naš najveći nacionalni park. A geografski položaj Đerdapa uslovio je njegovu više nego burnu istoriju, koja i danas živi u arheološkim nalazištima, mitovima i anegdotama. Sve to skupa odavno je prevazišlo monotone udžbenike istorije, pa se često radije prenosi sa kolena na koleno i sa uživanjem prepričava među generacijama. Svaka od tih priča čini posebno poglavlje duge povesti ovog kraja, koja je počela još u kamenom dobu, sa civilizacijom Lepenskog vira, i traje, evo, do naših dana, kada na Dunavu niču i neke nove atrakcije.

Na krstarenje najlepšim delom Đerdapske klisure može se krenuti i iz Tekije, raja za sve pasionirane alase i nekad poznate turističke varošice dvadesetak kilometra uzvodno od Kladova. Odatle sam se i ja otisnula u posetu svim značajnim mestima kojih ovde ima na gotovo svakom koraku. Četiri sata lagane plovidbe mističnom rekom koja u svom toku kroz Srbiju otkriva (i sakriva) razne priče i izazove dovoljna su za obilazak Malog i Velikog kazana, tesnaca uokvirenih raznolikim pejzažima netaknute prirode koji se smenjuju u meandru Dunava. Prirodnu granicu koju on već milenijumima čini nisu mogle da pomere ni najmoćnije vojske, a ni hidroelektrana, koja ga je tek neznatno ukrotila.

Moćna voda, naravno, nije ni osetila pokušaje zauzdavanja, ali nas je zbog njih i te kako kaznila zauvek potopivši zaostavštinu kultura koje su pre mnogo vekova naseljavale njene doline. Ipak, čini se da je sve u Đerdapu nekako vezano za imperatora Trajana, jer klisura predstavlja i svojevrsno svedočanstvo o njegovom životu, putevima i pohodima. U vodi se ogleda njegova tabla, u reci i dalje stoje ostaci veličanstvenog mosta koji je on podigao… I glavnom junaku ove priče, čije belo lice vidite na fotografijama, glave je došao upravo čuveni rimski car.

Kao da je htela da pomrsi račune ćudljivom Dunavu i na trenutak zaustavi vreme koje protiče zajedno s njim, nad vodom se izdigla još jedna istorijska priča, upisana u kamenom izrazu lica kralja koji je ovim prostorima harao otprilike dva milenijuma ranije. Ali, najveća klesana skulptura na evropskom kontinentu i treća u svetu ne pripada toj antičkoj epohi. Pre nešto više od dve decenije, kontroverzni biznismen i ljubitelj starine po imenu Josif Konstantin Dragan rešio je da sa one strane reke napravi rumunski Maunt Rašmor. U pokušaju da, kao mnogi obrazovani i napredni ljudi svog vremena, utekne od totalitarnog režima ozloglašenog Čaušeskua, Dragan se na ilegalan način obreo u Srbiji, a potom prebegao u Ameriku. Tamo je stekao zavidno bogatstvo baveći se primenjenim dizajnom i hotelijerstvom.

35
Nakon pada rumunskog diktatora odlučio je da se vrati u domovinu. Od vlasti je kasnije dobio dozvolu da u Đerdapskoj klisuri, o svom trošku, iskleše glavu poslednjeg dačanskog kralja Decebala. Jedna krečnjačka litica koja se uzdiže iznad manastira Mrakonija, nedaleko od gradića Oršava, na izlazu iz Malog Kazana preko puta Trajanove table, učinila mu se kao idealno mesto za ostvarenje ideje. Ali, nju nije bilo lako spovesti u delo…

images_putovanja_dunavska_avantura_12

Cele naredne decenije, dvanaest klesara-alpinista su na nepristupačnoj steni, uz pomoć pneumatskih čekića i tona dinamita, ucrtavali konture Decebalovog lica. Najpre je trebalo očistiti od stabala visoku liticu do koje se može stići jedino lađom. Sve vreme su živeli na brodu, radeći u dve smene. O težini posla dovoljno govori podatak da se mašine nisu mogle koristiti i da su pored snage vajarima bile neophodne i spretnost i hrabrost, jer im je od baze na pontonu do gradilišta bilo potrebno pola sata. Ipak, napravili su delo za Ginisa – džinovsku skulpturu visoku 40 metara. Samo jedno oko ima 4,3 metra, dok dužina nosa iznosi sedam metara.

Decebal, ili Diurfaneus, čije bi ime trebalo da znači snaga Dačana, bio je poslednji kralj Dakije koji je vladao od 87. do 106. godine. Posle višedecenijske nesloge koja je vladala među njegovim narodom, raštrkanim po prostranstvima današnje Rumunije, uspeo je da ujedini sukobljena plemena. Dugo je odolevao Rimljanima, kojima je Dakija bila zanimljiva najviše zbog velikih rudnika zlata. A o njima su se u Carstvu prele razne legende. I pored sve upornosti, Decebal nije mogao da se odupre nadmoćnoj vojsci imperatora Trajana, rešenom da osvoji ceo Balkan. Trajan je podizao utvrđenja na Dunavu, na prirodnoj granici između rimskih teritorija i ostatka tada poznatog sveta, kako bi mogao da nastavi sa pohodima. Kao što znamo, taj limes je tekao između Mezije, današnje Srbije, i Dakije sa one strane reke.

images_putovanja_Decebal_05a

Trajan je dva puta poražavao moćno varvarsko carstvo na njegovom brdovitom tlu, da bi ga zatim sistematski izbrisao sa karte Evrope. Rat protiv Dačana bio je završni čin njegove devetnaest godina duge vladavine. Ako je verovati istoričarima, plen koji je doneo kući bio je zapanjujuć. Jedan hroničar hvalisao se kako je poslednji osvajački pohod uz potpuno uništenje Dakije doneo Rimu ne samo novu plodnu provinciju, već i preko 60 tona zlata i 120 tona srebra pretočenih u različite predmete iz riznice dačanskog kralja, koje je on decenijama skupljao i često koristio za plaćanje ratobornih plemena iz Male Azije kako bi branili njegove teritorije.

trajan

Bogat plen potpuno je promenio izgled Rima. U čast velike pobede Trajan je naredio da se izgradi forum sa prostranim trgom okruženim kolonadama, sa bibliotekama, hramom i javnim zgradama. Nad forumom je dominirao kameni stub visok 38 metara, na čijem je vrhu stajala bronzana statua osvajača. Te 113. godine elegantni mermerni spomenik važio je za pravi arhitektonski podvig. Majstorski isklesana priča koja izgleda kao neki antički strip. Na frizu se spiralno nižu narativni reljefi koji prikazuju pohod protiv Dačana. Ovi svojevrsni Trajanovi memoari, ili bolje reći – ratni dnevnik mudrog vojskovođe, smatraju se vizuelnom istorijom rimsko-dačkih ratova, koja se i danas može pročitati na stubu pored Vatikana, iako je već istrošen zubom vremena. No, na tom neverovatnom graditeljskom delu konstruktora Apolodora iz Damaska još od 16. veka ne stoji statua slavnog imperatora, već Svetog Petra.

images_putovanja_Decebal_08a

Među rimskim političarima Dačani su bili simbol za dvoličnost. Prekršili su mirovni sporazum, a ta poslednja prevara za Trajana je bila kap koja je prelila čašu. Posle njegovog drugog pohoda, dačka prestonica Sarmizegetuza bila je sravnjena sa zemljom. Borbe su bile žestoke i surove, a Rimljani su pokazali svu svoju nasilnost. Pošto je bio opkoljen, dostojanstveni Decebal je naposletku izvršio samoubistvo kako ne bi pao šaka rivalu, a njegova zemlja postala je još jedna u nizu rimskih provincija. Ponosni vladar poštedeo je sebe poniženja predaje. Klekao je ispod jednog hrasta i zario dugački krivi nož u vrat, bar kako je predstavljeno na jednoj od 153 scene na Trajanovom stubu.

DSC_0165

U obližnjem lokalitetu Diana pronađen je orden kojim je, kako se pretpostavlja, Trajan odlikovao generala Maksimusa kada mu je doneo Decebalovu glavu i desnu šaku kao dokaz da je sa Dačanima završeno. Maksimus je šutnuo glavu niz stepenište i trijumfalno uzviknuo da tako prolaze neprijatelji Rima. U čast pobede, Trajan je te 106. godine građane oslobodio plaćanja poreza. Jedan savremenik tvrdio je da je imperator zarobio pola miliona ljudi, od kojih je deset hiljada doveo u Rim da se bore u gladijatorskim igrama koje su trajale 123 dana, koliko i veliko slavlje.

23

Sve što znamo o kulturi Dačana potiče isključivo iz rimskih izvora. Međutim, iskopavanja na dačkim nalazištima otkrivaju tragove jedne civilizacije koja je bila daleko naprednija od varvarske, kako su je Rimljani sa omalovažavanjem nazivali. Obilje dokaza ukazuje na to da su vekovima bili velika regionalna sila, ali i da su bili veoma vešti u obradi metala. Kopali su rudu kojom je zemlja bila bogata, topili gvožđe i ispirali zlato, kako bi od njih pravili nakit, oružje i razne umetničke predmete. Politički i duhovni centar bila je Sarmizegetuza, visoko u brdima centralne Rumunije. Rimljani su demolirali sve redom, pa tako i Decebalovu prestonicu, a Trajan je novu provinciju kolonizovao ratnim veteranima, po kojima je današnja država i dobila naziv.

U Rumuniji, u kojoj se Dačani smatraju precima današnjih stanovnika, Decebal je zbog dugotrajne i uporne borbe protiv osvajača dobio status nacionalnog heroja, i posvećen mu je veliki broj književnih i umetničkih dela. Najmonumentalniji je, svakako, njegov lik u zalivu Mrakonije, simbolično isklesan baš preko puta Trajanove table na srpskoj strani, kako bi dva velika vladara starog sveta doveka prkosila jedan drugom. U podnožju statue koja je samo šest metara niža od njujorškog Kipa Slobode uklesano je  iime ktitora: Decebal rex – Dragan fecit (kralja Decebala napravio Dragan). Veruje se da je posao bio vredan milion i po dolara i da je idejni tvorac, koji je pre nekoliko godina preminuo u dubokoj starosti, ovim potezom želeo da pokaže rumunsko učešće u oblikovanju evropske kulture.

dsc_2313

Ispod skulpture stoji beli manastir Mrakonija, nedaleko od istoimene reke koja se upravo ovde uliva u Dunav. Podignut je na ostacima crkve iz 15. veka. Prema jednom prevodu, njegovo ime znači mračno mesto, a prema drugom glasi skrivena voda. Stenu na kojoj se nalazi Rumuni zovu mehur i još u davna vremena ta tačka je predstavljala važnu osmatračnicu, ali i svetionik koji je pokazivao put lađama, kako se ne bi sudarile sa okolnim liticama koje strmo uranjaju u vodu. Upravo je ovde Dunav najdublji u čitavom svom toku. Dubina iznosi 93 metra, virovi su izuzetno snažni i kapetanima brodova često nije lako da se izbore sa strujama.

DSC_1044

Ulazak u Kazan zahteva posebne nautičke i akrobatske veštine. Ovaj deo klisure opravdano je dobio ime koje potiče od turskog izraza za vodu koja vri. Plovidba kroz tesnac dramatično je uzbudljiva i zbog litica Miroča, koje se kao ogromna sečiva nadnose nad brodovima, a posmatračima sa odmorišta na okolnim putevima liči na ljusku oraha. Mrakonija je bezbroj puta uništavana i obnavljana. Rušili su je Turci, ali i Dunav. Nestala je u reci prilikom izgradnje hidroelektrane Đerdap, zbog koje su, još jednom ću ponoviti, potopljeni i mnogi drugi važni istorijski lokaliteti. Nisu uslišene molbe crkvenih velikodostojnika da bude premešten na bezbednije mesto, pa je dugo bio poznat i kao podvodni manastir. Od originalne crkve, koja je završila na dnu Dunava, ostala su samo glavna vrata i svećnjak. Beli manastir koji danas vidimo sagrađen je posle 1968. godine.

Bilo da mu prilazite sa reke ili kopna, Decebala ne možete da zaobiđete. Izletnički brodovi obavezno se zaustavljaju i pred njim i pred Trajanovom tablom, mada mnogi posetioci ne znaju priču, pa im možda nije jasno zbog čega su se dva monumentalna spomenika, koje deli razlika od čak dve hiljade godina, našla jedan preko puta drugog. Rimljanin i Dačanin, oči u oči. Za razliku od Trajanovog reljefa, Decebalov lik nekima deluje kao kič jer narušava lepotu jedinstvene prirode ovog kraja. No, čak i oni moraju odati priznanje njegovim graditeljima. Kada sam poslednjem kralju Dakije prišla sa Dunava vreme nije bilo baš sjajno, padala je kiša, a njegove oči samo su provirivale iz guste magle, opominjući me da se nalazim pred uvek budnim čuvarom Gvozdene kapije. Visoke litice kojima se ne nazire vrh i manastir koji, kada je vodostaj visok, izgleda kao da izranja iz reke, podsetile su me na prizore iz nordijskih saga i ruskih bajki. Sutradan, kada je sinulo sunce i kada sam slikala sa vrha planine sa koje se pružao bistriji pogled na veliku skulpturu, priča je bila potpuno drugačija. Đerdapska.

Tekst: Snežana Ilić
Fotografije: Snežana Ilić, Pixabay

dsc_0920

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR