Srednjovekovna katedrala Notr Dam je dragulj gotičke arhitekture. Tokom svoje burne istorije koja traje već gotovo devet vekova, simbol Pariza koji se uzdiže nad Senom bio je mnogo puta uništavan i oskrnavljen, a od rušenja ga je spasao čuveni zvonar Viktora Igoa

Čovečanstvo je doživljavao samo sa potisnutim sažaljenjem. Ali, žalio je ljude, ne sebe. Katedrala mu je bila sasvim dovoljna. Nastanjena je mermernim figurama kraljeva, svetaca i biskupa, koji mu se nisu smejali u lice, već su mu nemo darovali spokojstvo i dobrotu. Ostale statue, one koje su pripadale čudovištima i demonima, nisu ga plašile. Bilo je nečeg ljudskog u njima. Sveci su bili njegovi prijatelji, blagosiljali su ga. Mali kameni monstrumi su ga čuvali kao verni stražari. Sate je provodio u razgovorima s njima…

Nesrećni Kvazimodo je još pre mnogo godina učinio da se za sva vremena zaljubim u ovo neverovatno zdanje podignuto na malom ostrvu na Seni, iako sam katedralu tada mogla da vidim samo u čuvenom romanu mog omiljenog pisca. A kada su se pred mojim očima prvi put ukazali visoki tornjevi Notr Dama, kao hipnotisana sam hodala do najlepšeg, zapadnog pročelja, ne skidajući pogled sa raskošne rozete.

Međutim, nisam odmah krenula prema glavnim vratima koja su vodila u crkvu, već sam rešila da stanem u red i da čekam više od pola sata kako bih uskim stepeništem stigla do krovova sa gargojlima, odakle se pruža pogled na grad koji se toliko daleko prostire pod nebeskim svodom, da mu se ni kraj ne može ni nazreti. Arhitektura, Kvazimodo ili sve to zajedno, tek, Bogorodičina crkva mi je do dana današnjeg ostala prva stanica na kojoj obavezno silazim kad god se nađem u Parizu. I svaki put nasmejem portire pitanjem da nisu slučajno ugledali Igoovog zvonara kako se šunja kroz hodnike kada grad utone u san…

Duša srednjovekovnog Pariza

Katedrala teška kao slon, a laka kao leptir, kako ju je svojevremeno opisao Anatol Frans, pominje se u mnogim pesmama, predanjima i knjigama. Sa Parizom je prošla kroz sve njegove epohe, istorijske i umetničke, a jedan roman uspeo je da je spase od rušenja. Zbog lošeg stanja u kojem se nalazila tokom 19. veka, uništenu i oskrnavljenu posle revolucije, gradski čelnici planirali su da je sruše, ali je slavni pisac Viktor Igo, kojem je bila veoma draga, svojim večnim delom Zvonar Bogorodične crkve u Parizu podstakao savremenike da je ipak poštede i obnove. I danas je katedrala najpoznatija kao poprište imaginarne radnje tog romana.

Zbog grbavog zvonara Kvazimoda, lepe ciganke Esmeralde i kamenih kreatura koje stoje na krovovima, mnogi hrle na Il-de-Site, ili Gradsko ostrvo, kako bi se divili dragulju gotičke arhitekture koji se ponosno uzdiže nad Senom. Notr Dam, ili u prevodu sa francuskog Naša Gospa, bila je i velika inspiracija impresioniste Kloda Monea, koji ju je ovekovečio na slikama. Prikazivao je zdanje iz različitih uglova i tokom svih godišnjih doba, a njegova dela mogu se videti u obližnjem muzeju Orsej. Iako nisam talentovana kao Igo i Mone, pokušaću da vam pričom i fotografijama prenesem bar delić atmosfere i da vas povedem na dugo putovanje kroz burna stoleća koja u svojim starim nedrima krije najpoznatija katedrala na svetu.

Njena priča počela je da se piše mnogo pre romana, ali ja naprosto moram da krenem od te knjige. Radeći silovito i munjevito, Viktor Igo je za svega četiri i po meseca stvorio svoje najveće delo posle Jadnika. Prvog dana septembra 1830. godine kupio je, kažu hroničari, bocu mastila i veliki vuneni triko, odelo zaključao kako ne bi dolazio u iskušenje da izlazi, i sav se predao poslu.

Obuzet stvaralaštvom, nije osećao ni umor ni hladnoću, iako je usred zime radio pored otvorenog prozora. Poslednjim kapima mastila, polovinom januara 1831. godine, završio je priču o Kvazimodu, Esmeraldi, Frolu i ostalim likovima. Toliko se saživeo sa svojim junacima da je, ispisujući poslednje stranice, bio tužan kao da se rastajao od starih prijatelja.

Roman je objavljen u martu, usred napete političke atmosfere. Igo je oštro napadao novi poredak. Ali, Zvonar Bogorodičine crkve bio je previše vredan da bi mogao da prođe nezapaženo, pa je knjiga za godinu dana doživela čak sedam izdanja. Oduševljenje tim delom gotovo je zasenilo samu katedralu, inače izvanredno opisanu u priči koja se 1482. godine dešava i oko nje, i u njoj, i ispred nje. Slika starog Pariza, njegovih običaja, verovanja, predrasuda, umetnosti i civilizacije ne samo da je veoma živa i puna kolorita, već je i istorijski verodostojna. Arhitekte su kasnije tvrdile da su im Igoovi roman i genijalnost bili od velike pomoći prilikom obnove zdanja. Opisi slavnog pisca bili su toliko snažni i uverljivi da su i sami, čitajući knjigu, imali preciznu predstavu izgleda crkve, iako je ranije nisu videli u stvarnosti. Pariz s kraja 15. veka oživljavao je pred njihovim očima tri i po stoleća kasnije. Ono što je najlepše i najtrajnije u romanu je poetika u svim njenim oblicima: epska poezija u silovitom oživljavanju prošlosti i mrtvih stvari; topla lirika sa emotivnim opisima; dramska poezija u kojoj se smenjuju razni prizori, čas siloviti i svirepi, čas dirljivi i nežni, a svi se lako i prirodno odvijaju na prostranom platnu starog Pariza. Igo je bio čarobnjak pisane reči, a posedovao je i jedinstveni dar za slikarstvo, pa u ovom njegovom romanu stvari nekako žive dubljim životom nego ličnosti. Živopisnost je, objašnjavaju kritičari, potisnula analizu, a dekor je apsorbovao čoveka.

Teška kao slon, laka kao leptir

Izgradnja Notr Dama na Gradskom ostrvu na Seni počela je 1163. godine, u vreme biskupa Morisa de Silija. Povod je bilo proglašenje Pariza župom kraljeva Evrope. Biskup je smatrao da je tadašnja katedrala nedostojna novog statusa grada, a ako je verovati legendi, imao je i viziju kako bi ona buduća trebalo da izgleda. Odmah je dao nalog da se na mestu srušene crkve podigne veličanstveni hram posvećen Bogorodici Mariji, a njegove obrise je nacrtao u blatu gradilišta. Izgradnja je završena posle skoro dva veka, 1345. godine.

Katedrala je dugačka 149 metara i zauzima površinu od 6.650 kvadrata. Na njoj se nalazi 2.230 statua. Među njima su crkvena lica, sveci, kraljevi, gargojli. Izgradnja je, međutim, predstavljala opterećenje za građane, jer je finansirana od skupljenog poreza, a sveštenstvo je davalo oproštajnice svima koji su pomagali fondu. Revoltirani zbog nameta, Parižani su 1223. godine uleteli u biskupovu palatu, pa su se i on i njegova svita dali u beg. Slučaj je razrešen intervencijom pape i kralja koji su žestoko kaznili pobunjenike. S druge strane, ta situacija je izazvala dugu pauzu u gradnji.

U katedrali je do 1825. godine krunisano 25 kraljeva, a 1429. je krunisan i Šarl VII u prisustvu nacionalne heroine Jovanke Orleanke. Nakon što je oštećena tokom buržoaske revolucije, Bogorodičina crkva je na aukciji prodata jednom trgovcu građevinskih materijala. Međutim, kada je Napoleon došao na vlast, poništio je prodaju i naredio da se crkva ukrasi i da zablista u punom sjaju pred njegovo krunisanje 1804. godine. Kasnije je rekonstruisana po nalogu Luja Filipa. No, u vreme Pariske komune 1871. godine antihrišćanski raspoloženi revolucionari su nameravali da je zapale. I to nisu jedine nevolje koje su je zadesile.

Katedrala se ističe simetričnošću i uravnoteženošću arhitektonskih elemenata. Njena prostranost, elegancija i savršenstvo vitraža opravdavaju status najpopularnije crkve u Francuskoj, koju godišnje obiđe preko 16 miliona turista iz celog sveta. Dvostruki deambulatorijum hora nadovezuje se neposredno na bočne brodove, a kratki transept jedva prelazi širinu fasade i daje crkvi oblik latinskog krsta. Sistem potpornih stubova i lukova koji je okružuju nose glavni deo težine konstrukcije. Raspoređeni su kaskadno, zbog čega, kada se posmatra sa istočne strane, građevina deluje nedovršeno.

Zapadno pročelje je primer neponovljive elegancije gotičke arhitekture. Uokviruju ga dva zarubljena tornja, visoka 69 metara, a kule su prekrivene terasastim krovovima. Najveća rozeta, sa viražima iz 13. veka, ima prečnik od 10 metara. U unutrašnjosti ove trospratnice nalazi se čak šest hiljada sedišta, a ističu se tri veličanstvena prozora i ogromne orgulje.

dsc_0476bb

Sa suprotne strane od severnih vrata nalazi se galerija u kojoj je predstavljena istorija Notr Dama, dok je pod trgom podzemna prostorija u kojoj su smešteni njen arheološki muzej i riznica. Ispod crkve je i takozvana nulta tačka, prema kojoj se na francuskim putevima mere sve udaljenosti od prestonice. Ispred zapadnog pročelja stoji spomenik Karlu Velikom, čuvenom Šarlmanju, prvom caru franačke imperije i ocu Evrope. U parku u istočnoj porti nalazi se spomen ploča koja otkriva mesto na kojem je 1314. godine na lomači spaljen Žak de Mole, poslednji Veliki majstor vitezova templara.

Do zašiljenih gotičkih krovova, sa kojih se pruža neverovatan pogled na Pariz, vodi spiralno stepenište. Do najvišeg vrha možete stići posle 387 pređenih stepenika. Ako želite da uživate u panorami ili da se približite gargojlima, morate da se prođete kroz uske prolaze. Opasani su zaštitnom ogradom, ali nisam mogla da odolim, te sam, na očigled čuvara koji me je pratio, provukla ruku kroz žice i dotakla dva gargojla. Nisu se pomerili. Nastavili su da se smeju negde u daljinu i da svojim iskeženim licima teraju nevidljive demone, držeći ih na sigurnoj udaljenosti od ovog svetog mesta.

1956

Gargojli, mitološka bića koja noću lete, a danju se pretvaraju u kamen, u srednjovekovnoj arhitekturi bili su ukrasi na monumentalnim građevinama, koji su imali funkciju oluka. Ime su dobili po latinskom izrazu za grgotanje, jer kad pada kiša i kada se kroz njihova kamena tela sliva voda, proizvode zvuk koji podseća na gutanje. Obično imaju oblike legendarnih zveri, poput zmajeva. Bili su to, sećate se, najbolji prijatelji još jednog grotesknog, odnosno najpoznatijeg stanovnika katedrale, Igoovog Kvazimoda.

Emanuel i njegova braća

Zvona Notr Dama su posebna priča. Između ostalog, javila su Parižanima vest o pobedi hrišćanske vojske nakon boja na Kosovu 1389. godine. Nažalost, prerano su se oglasila. U katedrali danas postoji deset zvona, ali ne koriste se sva. Najveće se zove Emanuel, stoji u južnoj kuli, a izliveno je davne 1681. godine. Teško je preko 13 tona. Emanuel uvek zvoni prvi, pet sekundi pre ostalih. Donedavno su se oglašavala i četiri zvona iz 19. stoleća, koja su tada postavljena umesto onih uništenih tokom revolucije. Više od vek i po su budila Parižane, a onda su 2012, povodom proslave 850. rođendana najpoznatije ranogotičke katedrale, skinuta i zamenjena sa osam novih. Bila su, kažu, istrošena. Metal od kojih su napravljena je lošeg kvaliteta, pa je zbog toga njihov zvuk bio iskvaren i nisu zvonila u harmoniji.

34a copy

Nova zvona izlivena su u Normandiji i svako je teško po jednu tonu. Dobila su nazive po uglednim ličnostima iz francuske istorije. Organizatori akcije objasnili su da je cilj bio da se rekonstruiše zvuk iz 17. veka, odnosno da bude isti kakav je bio do 1686. godine, kada su izvorna zvona zauvek izgubljena. Naime, ona su krajem narednog stoleća u revoluciji doživela istu sudbinu kao i zvona iz mnogih drugih crkava – istopljena su. Taj masakr preživeo je samo stari Emanuel. A kako bi katedrala održala korak sa vremenom, restaurirane su i velike orgulje sa 7.800 cevi i instaliran je ekološki sistem osvetljenja, što baca neko novo svetlo na delove zdanja koji su ranije bili u mraku.

U unutrašnjosti crkve vlada dostojanstvena tišina, iako često ima više turista nego vernika koji prisustvuju službi. Vitraži, kipovi, lusteri, svodovi – sve je zaista impresivno. Pored Isusa, njegovih apostola i majke u čiju je čast podignuta katedrala, kao i nekoliko slavnih ličnosti koje su obeležile francusku istoriju, ovde se nalazi i statua Jovanke Orleanke. Sa strane su manje prostorije sa sakralnim predmetima, freskama i oltarima svih hrišćanskih crkava. Posebno je raskošan ruski deo. Interesantno je da na glavnom ulazu, na tabli sa natpisima na desetak jezika, stoji i jedan ćirilični, na srpskom.

Uz preporuku da se obavezno popnete na krov Notr Dama ako se zadesite u glavnom gradu Francuske, završiću ovu priču onako kako sam je i počela – citatom Viktora Igoa: najveća dela arhitekture više pripadaju društvu, nego pojedincima koji su ih stvorili. Ona predstavljaju potomstvo cele nacije, a ne samo proizvod inspiracije jednog genija. Da, upravo to je Bogorodičina crkva na Seni. Potomak Pariza kojeg više nema, kameni svedok najburnijih epoha francuskog društva i nemi pripovedač istorije koja traje već skoro devet vekova.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić

1 KOMENTAR

OSTAVI KOMENTAR