Tradicionalna manifestacija Grožđebal, kojom se slavi početak berbe grožđa u Sremskim Karlovcima, prvi put je održana 1930. godine, ali nezvanično traje mnogo duže, od davnih vremena kada je odlična vina sa Fruške Gore otkrio bečki dvor, a za njim i ceo svet

Vinogradi, zbogom umiljati, zbogom grožđe – neću te ja brati! Ao, berbo, tebe žalim kletu, ta šta lepše od tebe na svetu!, tugovao je Branko Radičević u svom Đačkom rastanku, napuštajući grad-muzej u kojem je odrastao. Jedna od prvih asocijacija kada se pomenu Sremski Karlovci, živopisna varoš između Fruške Gore i Dunava, svakako su vinogradi i odlično vino kojim se ceo kraj od davnina ponosi. U slavu tog božanskog nektara i slatkog voća od kojeg se pravi, 1930. godine počeo je da se praznuje Grožđebal. Međutim, svetkovine povodom karlovačke berbe traju mnogo duže. Moglo bi se reći – otkako je Fruškom Gorom prvi put poteklo vino. Kako kažu meštani, ničeg lepšeg nema na svetu, naročito ako ih zadesi i toplo miholjsko leto, pa onda do mile volje mogu da uživaju, svim čulima i iz sve snage.

Manifestacija je nastala iz običajno–narodne svečanosti kojom se u Karlovcima obeležavao početak berbe grožđa, poslednjeg vikenda septembra, odnosno prvog vikenda oktobra. Osnovni cilj Grožđebala je negovanje kulture i duha grada, unapređivanje turizma, ali i podsticaj vinogradarima da istraju u proizvodnji popularnog pića i na taj način nastave bogatu tradiciju svojih predaka, navode organizatori. Program uglavnom traje tri dana i sastoji se od privrednog dela u okviru kojeg se organizuje prodajna izložba vina i autentičnih suvenira, i kulturno-umetničkog segmenta koji uključuje koncerte, predstave, smotre folklora. Sve je, naravno, začinjeno tamburicom i autentičnim zvucima ovog kraja. Priredbe se odvijaju u jedinstvenom ambijentu centra grada, a godišnje ih poseti nekoliko desetina hiljada ljudi.

cam01795a

Karlovački Grožđebal dugo je bio jedina svetkovina takve vrste u u našoj zemlji. Međutim, ovog septembra biće ih još tri – u Vršcu, Župi i u okviru Pudarskih dana u Irigu. Dakle, dva usred fruškogorskog vinogorja. Izvrsna prilika da se malo osvrnem na istorijat vinskog Srema. Onako lokalpatriotski… Jer, da nije bilo vina, ne bi, kažu, bilo ni pesama, ni Brankove boemije, a ni ovakvih Karlovaca. Egzistencija ovdašnjeg stanovništva zavisila je od toga da li će vinograd roditi, da li će vino biti na ceni i da li će se moći prodati.

U vreme Brankovog školovanja berba je počinjala oko Krstovdana, a dan početka određivala je policija. (…) Već nedelju-dve dana pred berbu vlada velika užurbanost u vinogradarskim kućama. Sprema se podrum, pripremaju se prese i burad. Retko je koja kuća imala beračice i putundžije. U Karlovce su dolazili momci i devojke iz Kovilja, Kaća, Žablja i drugih bačkih sela, kod svojih rođaka i poznanika na mobu, i tu ostajali po nedelju i više dana, sve dok se ne oberu i susedski vinogradi. Brda se tresu od pesme, izveštava jedan dopisnik, opisujući berbu u nedrima Fruške Gore. Kad nestane uja zatreperi sitna tamburica i odmah se hvata kolo. Predveče se vraćaju beračice u Karlovce sa evenkama na obranicama, uz pesmu, svirku, ponekad i uz pucnjavu. Dnevni program ovim nije bio završen. Brzo se večera, preobuče i odlazi na rogalj. Za vreme berbe igralo je kolo na Belilu, u Gornjem i Donjem kraju i u radne dane. Veselje je počinjalo čim se smrkne. Rogljevi su bili osvetljeni fenjerima, na njima su se nadigravali Sremci i Bačvani, čule su se razne poskočice i pesme. Karlovački bogataši radili su i brali sa najmljenom radnom snagom, većinom Slovacima iz Stare Pazove. I u tim berbama bilo je svirke, pesme i igre, ali se sve odigravalo u dvorištima njihovih kuća. (…)

Iskusni podrumari i sovršeni vinodelci

Vinogradarstvo je na prostor Srema stiglo pre više od 17 vekova, a loza je počela da se grana još u vreme Rimljana. Bila je to jedna od prvih privrednih delatnosti s kojima su se Sloveni upoznali kada su u 7. stoleću došli na Balkan, ali vinski tragovi ostavljeni su mnogo pre njih. Rimski imperator Marko Aurelije Probus, rođen u blizini Sremske Mitrovice, antičkog Sirmiuma, zasadio je prve vinograde na Fruškoj Gori iznad Dunava. On je, dakle, osnivač loze. U srednjem veku, u vreme vladavine Nemanjića, vinogradarstvu se poklanjala velika pažnja, čemu je doprinela i činjenica da su paganska slovenska plemena tad već uveliko prihvatila hrišćanstvo, u kojem vino ima značajnu ulogu kao simbol Isusove krvi.

Razvoj vinogradarstva u tom periodu se vezuje za manastirska imanja i posede plemstva. Stefan Nemanja, rodonačelnik vladarske dinastije, manastirima Studenici i Hilandaru je u 12. veku darovao okolna vinogradarska sela. Istorijski izvori takođe beleže da je 1189. godine u Nišu sa vinom i medovinom dočekao nemačkog cara Fridriha I Barbarosu i njegove krstaše. Dakle, još tada su stvoreni temelji današnjih vinskih rejona. Ostalo je zabeleženo da se u vreme cara Dušana Silnog sredinom 14. stoleća vino do podruma transportovalo vinovodom dužine 25 kilometara, a veliki vladar doneo je i zakone koji su štitili geografsko poreklo i kvalitet pića.

Nakon dolaska Turaka, proizvodnja vina postepeno gubi značaj jer islam zabranjuje konzumiranje alkohola. U turskoj vojsci su postojali i posebni odredi konjanika koji su uništavali vinograde. Grožđe se koristilo uglavnom za jelo, tako da su u to vreme u Srbiju stigle stone sorte. Posle 1389. godine stanovništvo počinje da se seli na sever, dalje od Osmanlija. Srpski narod, sveštenstvo i plemstvo nastanili su se u Sremu, gde su osnovali manastire, podigli imanja, zasadili nove vinograde.

Ugarski kralj Bela IV još pre ove seobe na Frušku Goru je doveo najbolje stručnjake iz Francuske. Bila je to dobra baza, dovoljna da severno od Dunava i Save ponovo počne da cveta vinogradarstvo, doduše sa nešto izmenjenim izborom sorti grožđa. Tako, na primer, umesto do tada gajenog belog počinje da dominira crno. Karlovačkim mirom 1699. godine i ulaskom Srema i Banata u sastav Habzburške monarhije dolazi do naglog povećanja površina pod vinogradima. Vino je u to doba igralo značajnu ulogu i u politici, jer su karlovački mitropoliti prilikom zvaničnih poseta Beču često uz diskreciju poklanjali buriće bermeta i ausbruha uticajnim ljudima u imperiji kako bi ostvarili privilegije za domaće stanovništvo.

Za vreme vladavine Marije Terezije južni Banat je kolonizovan, a među doseljenim stanovništvom su najbrojniji bili Nemci i Srbi iz južnih krajeva koji su pobegli od Turaka. Veruje se da su Nemci sa sobom u Banat doneli sortu rizling. Vremenom je vršačko vinogorje zajedno sa fruškogorskim postalo najrodnije ne samo u Ugarskoj, već u čitavoj Evropi. Prema registru, 1875. godine je u Vršcu proizvedeno 56 miliona litara vina. I Dionis bi pozavideo… No, zlatno doba vršačkih vinograda zaustavila je filoksera. Ova bolest se u Sremu pojavila 1881. godine, i do kraja decenije svi stari fruškogorski vinogradi bili su uništeni. Obnova je trajala oko 30 godina, a sa proizvodnje pretežno crnih sorti grožđa opet se prešlo na bele. Najzastupljenije su postale crvena i bela slankamenka, italijanski i rajnski rizling, crvena ružica, šasla, frankovka. Prva srpska enciklopedija o vinu datira iz 1783. godine. Nju je napisao Zaharije Orfelin i u Beču objavio pod naslovom Iskusni podrumar. Knjiga je sabrala sve što se u to vreme znalo o pravljenju fruškogorskih vina, kao i francuskih, italijanskih i nemačkih. U receptima travnih vina Orfelin je opisao i kako nastaje čuveni karlovački bermet. Prokopije Bolić u svom Sovršenom vinodjelcu iz 1816. piše da na brdima karlovačkim vesma izredno i jako vino rađa, a i suškovo, kada su godine k tomu, vesma izredno praviti se može.

Vinski pokloni bečkom dvoru

Sremska vina imaju dugu i slavnu istoriju, a karlovačko je u svetu priznato još od davnina. Ostavilo je traga i u našoj književnosti. Dositej Obradović je bio veliki ljubitelj. U pismu Konstantinu Stojšiću iz godine 1806. on ište ni više ni manje od njegove ljubavi, nego samo jedan akov lepa, njim načinjena bermeta, a zahvalio je i jednom živopiscu karlovačkom za svu onoliku silu vina što su mu ga poklonili. U pismu uz 1808. piše Dositej kako je od Stojšića zaiskao tri buteljke vina, a dobio je tri puta tri, na svoje veliko uveselenije. Koliko je tek Branko Radičević voleo fruškogorske vinograde, berbu, vino i veselje, poznato je svakome. Njegov prijatelj piše o veselom društvu Sremaca koji su 1848. godine sedeli u pivari i pili dobro karlovačko vino, sve holbu za holbom, dogod u njemu nisu svu svoju muku utopili, a kada se među njih umešao i jedan ojađeni Bačvanin, popio je odmah pola ćupa, jer vino je jedino koje za njega ima sažaljenja… I Jovan Jovanović Zmaj pisao je poznaniku: Hvala vam što ste mi utrli puta do karlovačkih podruma ili laguma, a ja ću se za dalje direkte obratiti Paji Adamovu, jer i on valjda zna šta je žeđ.

Karlovčani su, dakle, odvajkada bili dobri vinogradari. S druge strane, zemljoradnja je u ovom ataru dugo bila nepoznata. Kroz ceo 18. vek i prvu polovinu 19. stoleća nije zaorano nijedno polje, nije bilo žita ili kukuruza. Na njima je uglavnom bila zasađena vinova loza, a ostalo su činili pašnjaci, livade i voćnjaci. A najbolji vinogradi i danas su, kažu, oni koji leže pored Dunava. U jesen, posle berbe, Karlovčani su zagrtali svoje vinograde, što u to doba nije bio običaj ni u najčuvenijim vinskim krajevima.

Lozu nisu puštali visoko da tera, a naročito su pazili na rezanje, u čemu su bili pravi majstori. Kod njih je važilo pravilo da rod zavisi od dobrog orezivanja čokota. Pazili su da ne prerodi, pa je zato bilo mnogo čokota starog pedeset, čak i sto godina, koje je još odlično rađalo. Rad se sastojao od ogrtanja, rezanja, tri kopanja, plevljenja, skrnjivanja i vezivanja. Vinograd se vezivao ševarom. Sadilo se uglavnom crno grožđe, jer je ono otpornije prema truljenju. Belog grožđa, samim tim i belog vina, bilo je veoma malo. U popisu ostavštine mitropolita Jovana Đorđevića nalazimo da ga je bilo samo petina od sve količine.

Naročiti glas među sremskim vinima stekla su ona pravljena od suvog grožđa (suška), naročito crnog, od kojeg nastaje ausbruh (samotok). Naravno, čuven je bio i karlovački bermet (Raizischer Wermut), kao i bermet kapljaš (Tropfwermut). Ova slatka vina bila su vrlo jaka, slatka i aromatična, te su ih merili sa najboljima iz Španije, Italije, Francuske, Mađarske. Hemijske analize potvrdile su da nimalo ne zaostaju za njima. Zahvaljujući tradicionalnom sremskom gostoprimstvu, putnici koji su prolazili kroz Karlovce bili su nuđeni vinom, a mnogi od njih su, opisujući predele koje su upoznali, hvalili i domaćine i njihove proizvode.

Najranija vinska beleška potiče iz 1567. godine, od jednog saputnika carskog izaslanika biskupa Antuna Vrančića. U 18. veku, posebno u prvoj polovini, u Austrougarskoj se nikakav posao nije mogao završiti bez mita, ili diskrecije. Najviši činovnici primali su mito javno, bez ikakvog zazora. Karlovački mitropoliti su često visokoj gospodi u dvorskim kancelarijama poklanjali buriće crnog vina, šilera i bermeta. U toj diskreciji prednjačio je mitropolit Nenadović, kako bi osigurao da se povoljno reši nekakva narodna stvar, piše u novosadskom Glasniku istorijskog društva. Postoje i brojne zahvalnice iz Beča. Ovi i drugi pokloni Karlovčana raznosili su slavu vina koje se sa uživanjem pilo u čitavoj Evropi. Danas u Austriji postoji zaštićeno ime vina ružice pod nazivom karlovački tovajn.

Karlovački bermet na Titaniku

Bermet je nacionalni brend Srbije, zaštićeno piće sa geografskim poreklom. Desertno vino neobičnog i originalnog ukusa oteto je od zaborava i poslednjih godina vraća stari sjaj. Tehnologija pravljenja čuvala se u karlovačkim porodicama i prenosila sa kolena na koleno kao strogo čuvana tajna. Retko je, i danas se proizvodi u ograničenim količinama, do 20.000 boca godišnje, što je činjenica koja mu daje posebnu vrednost i upečatljivost. Bermet je bio naročito cenjen na bečkom dvoru, koji ga je unapred kupovao po veoma visokim cenama. Izvozio se u Ameriku još u 19. veku, a nekoliko očuvanih flaša pronađeno je i u olupini Titanika. Pravi se isključivo od grožđa sa padina Fruške gore, oplemenjeno sa 24 do 26 vrsta aromatičnih travki, začina i suvog voća. Jedan od sastojaka je i pelen, koji inače otvara apetit, pa se bermet preporučuje uz čuvene specijalitete vojvođanske kuhinje. Ili uz obavezan karlovački desert – kuglof. A pravi se tako što se u bure stavlja red grožđa, pa red travki, i tako sve do vrha kada se naliva prošlogodišnjim vinom. Bure stoji zatvoreno tri meseca. To nije sve, naravno. Nekih tajni ima što ne govore se svima… Interesantno je da se prvobitno spravljao kao lek, ali je vremenom njegov izuzetan ukus doprineo tome da počne da se proizvodi i za uživanje.

Po nekom nepisanom pravilu, berbu grožđa godinama unazad najavljuje Zavičajna zbirka u Sremskim Karlovcima, u svečanom prostoru dvorca Ilion, nekadašnjoj palati barona Rajačića, otvaranjem prigodne postavke. Predstavljaju se vinarije i njihovi vlasnici, umetničke slike i pejzaži sa motivima karlovačkih vinograda, a u prostorijama muzeja možete videti i stare alate, buriće, pano sa Prve izložbe vina i grožđa 1930. godine sa spiskom svih učesnika, kao i druge podsetnike na vreme prošlo i na sve prilike i neprilike vezane za najvažniju privrednu granu ovog kraja. I u Muzeju pčelarstva i vinariji porodice Živanović čuva se alat koji se nekada koristio.

Ugled koji su vina sa Fruške Gore sticala vekovima bio je presudan da se posle Drugog svetskog rata upravo u Karlovcima osnuje Zavod za vinogradarstvo i vinarstvo, prvi u Srbiji. Vinova loza je imala svoje uspone i padove, a nagli napredak najbolje ilustruje poslednja decenija. Tada je došlo do epohalnog razvoja, možda i najvećeg skoka u istoriji vinarstva na Fruškoj Gori. Naime, postojala je vinska kriza koja je trajala od početka sedamdesetih godina kada je na snagu stupila zabrana proizvodnje, osim za sopstvene potrebe. Stručnjaci smatraju da će biti potrebno mnogo truda, a još više znanja i nauke, kako bi se nadoknadilo propušteno vreme. Jedan od značajnih koraka je i manifestacija obnovljena 1992. godine, kojom se, po ugledu na nekadašnje karlovačke berbe grožđa, slavi početak važnog dela procesa u proizvodnji ovog božanskog pića.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR