Kada su prilikom prokopavanja tunela za metro kašike bagera i bušilice na gotovo svakom koraku počele da zapinju o ostatke prošlosti koji su nekoliko metara ispod nivoa zemlje spavali u stolećima dugom snu, pred Atinjanima se ukazala jedna još misterioznija Atina…

Od svih silnih atrakcija kojima Atina može da se pohvali, onih starih i večnih poput Akropolja, Zevsovog hrama ili Agore, a i nekih malo mlađih kao što su taverne na Plaki i smena straže ispred Parlamenta, mnogi koji se nađu u tom čudesnom gradu ni ne sete se da on već izvesno vreme ima i – metro. I to kakav! Verovatno ću biti malo subjektivna ako kažem da je reč o jednoj od najlepših i najoriginalnijih podzemnih železnica koje sam do sada videla i koja može da stoji rame uz rame sa onima u Parizu, Njujorku ili Sankt Peterburgu. Metro je zaista nešto što morate da posetite ako se  nađete u prestonici Grčke, čak i ako vam uopšte nije potreban prevoz. Razloga je – najmanje pedeset hiljada. I većina je nastala otprilike u isto vreme kada i hramovi na Akropolju.

Čim se mermernim stepenicama spustite ispod nivoa bučnih gradskih ulica, imaćete utisak da ste ušli u neku veliku vremensku mašinu. Da, atinski metro je jedna posebna priča, slobodno mogu reći istorijska, iako je relativno mlad u odnosu na ostale evropske sisteme iste namene. Interesantno je da je voz od centra grada do Pireja počeo da saobraća još davne 1869. godine, da bi 1904. ustupio mesto vozilu na električni pogon, omiljenom tramvaju koji je posle rata produžio trasu do kvarta Kifisija. Prema planu za metro iz 1963. godine, gradske vlasti imale su u vidu mrežu koja bi se sastojala od četrnaest linija. Početkom devedesetih priča je ubrzana zbog sve većeg zagađenja vazduha u tad već petomilionskom gradu, a ozbiljno je shvaćena kada je Atina dobila organizaciju letnje Olimpijade.

Tako je prestonica kolevke civilizacije dobila moderan metro tek u novom milenijumu, kada su počeli da niču i neki od grandioznih sportskih objekata za Olimpijske igre 2004. godine. No, kao što rekoh, podzemna železnica planirana je decenijama ranije i verovatno bi vozovi odavno jurili šinama da radove nije ometalo – njeno veličanstvo istorija. Naime, metro je građen duže nego što je bilo predviđeno jer su prilikom prokopavanja pronađeni brojni ostaci antičke prošlosti, zbog kojih su skoro sve trase morale da ili menjaju smer, ili promene zamišljeni izgled.

Atina nema tako razgranatu metro mrežu kao Pariz, London i druge evropske metropole. Iako postoje samo tri linije, popularne plava, crvena i zelena, svi delovi grada su odlično povezani i vozovi stižu na vreme na svaku od šezdeset stanica, kojima dnevno prodefiluje više od milion ljudi. U toku je i prva faza radova na četvrtoj liniji, ali niko ne može sa sigurnošću da kaže kada će biti puštena u saobraćaj. Ukupna dužina pruge iznosi 85 kilometara, uključujući i one koje stižu do predgrađa i aerodroma. Vozovi su brzi, novi i čisti, što je sasvim dovoljan razlog da se izbegnu ogromne gužve u velegradu od čijeg se centra do, na primer, luke u Pireju autobusom treba voziti najmanje sat vremena.

Izobilje antikviteta i prostrani mermerni holovi čine da svaka stanica ima svoju priču. Zbog toga je poslednjih godina metro dospeo na must see listu turističkih atrakcija. Ako žurite i morate da što pre stignete u neki udaljeni deo ovog ogromnog grada, nemojte propustiti prednosti koje nudi podzemna mreža. Do odredišta ćete stići za nekoliko minuta, a ukazaće vam se i neverovatna prilika da prošetate kroz svojevrsni podzemni arheološki muzej. I kroz vreme. Napomenuću i da trodnevna turistička karta košta 20 evra, dok pojedinačna staje 1,20 evra i važi dok god ne izađete iz metroa.

Tokom prokopavanja tunela, kašike bagera i ogromne bušilice su gotovo na svakom metru zapinjale o neki artefakt, probudivši iz dubokog sna davno usnule duhove prošlosti. Iz razbijenog kamena i peska počele su da se pomaljaju drške amfora, delovi visokih stubova, mermerne figure… Ubrzo su, pored arhitekata i inženjera, u ceo projekat uključeni i timovi arheologa, ne bi li svi zajedno našli odgovor na veoma važno pitanje – kako na najbolji mogući način sačuvati sve te vredne antičke ostatke i lokalitete za koje se do tada nije ni znalo da postoje?

Kopanje je, uporedo sa danonoćnim radom na zaštiti lokacija i svega što je na njima otkriveno, trajalo čak sedam godina. Mnogi Atinjani umeju da kažu da je to bilo najveće i najzahtevnije iskopavanje na tlu Grčke. A Grcima, kojima istorija s razlogom predstavlja neotuđivi deo nacionalnog bića, nije trebalo dugo da donesu odluku da sve stanice na kojima su pronađeni artefakti budu pretvorene u galerije koje će umesto zidova imati – prozore u davnu prošlost. Ono što nije moglo da se pomeri skrenulo je planirane trase. Nije rušeno, potapano, uništavano, kao što se radi u izvesnim zemljama koje nemaju svest o važnosti očuvanja sopstvene kulturne baštine.

Tako su se iza debelih stakala našli mozaici, ostaci kuća, ulica, svetilišta, čitave nekropole, cisterne, tuneli, akvadukti, mostovi, statue, amfore, oruđe i sve ostalo što je činilo svakodnevni život nekadašnjih žitelja Atike. Reč je o više od pedeset hiljada predmeta koji su u periodu od 1993. do 2000. godine izronili iz podzemlja. Dakle, jedna još misterioznija Atina ispod Atine, koja je današnjim stanovnicima i njihovim gostima sasvim slučajno otvorila vrata prastarog, a opet sasvim novog i neistraženog sveta.

Moja preporuka je da krenete od centralne stanice na Sintagmi. Kroz nju prolazi takozvana plava linija. Ne morate da ulazite u voz, samo proštetajte galerijom. Platforma je zaista ogromna, i ima nekoliko lokacija na kojima možete da vidite ostatke gotovo svih epoha koje su se smenjivale na ovim prostorima – od šestog veka pre nove ere i zlatnog doba grčkih gradova-država, do otomanskih vremena. U jednom od kutaka brižljivo odvojenih od ostatka kamenog podzemlja nalazi se i grob mlade dame iz četvrtog veka pre nove ere, sa dobro očuvanim skeletom i sakralnim predmetima uz koje je sahranjena. Nedaleko od nje, iza staklene zavese, stoji deo glavnog sanitarnog sistema koji pokazuje kako su se u antičkom polisu snabdevali vodom i kako su izgledala javna kupatila. Tu je i deo šarenog mozaika koji je krasio pod kuće čiji su temelji sa dobro očuvanim zidovima pronađeni u okolini stanice.

Plava linija nastavlja dalje do Monastirakija, gde je iskopan dugačak tunel pun grnčarije i alata. Ako čekate voz za kvart Kifisija, na stanici bacite pogled na obale Iridanosa, jedne od tri drevne reke koju pominje još Herodot i koja i danas protiče poluostrvom Atika. Mit kaže da je u nju upao Feton, sin boga sunca Heliosa, kada ga je pogodila Zevsova munja i izbacila iz dvokolica. Na istoj stanici pogledajte i ostatke najstarijeg mosta pronađenog na Atici. Tri stuba preko reke Kifisos podignuta su u šestom veku pre nove ere.

Dok budete šetali stanicom Egaleo, moći ćete da uživate u još jednoj bogatoj staklenoj riznici. Tu su vaze, lampe, figurine, razni pokloni koji su sa mrtvima odlazili na onaj svet. Jedan od najneverovatnijih prizora je i kostur konja, pronađen u položaju koji govori da je životinja uginula pokušavajući da se spase iz nabujale reke. Na stanici Evangelismos možete da vidite kako je Pizistrat, vladar koji je polovinom šestog veka pre nove ere uveo tiraniju u atinski polis, zamislio sistem navodnjavanja.

Crvena linija prolazi ispod Akropolja, tačnije pored novog muzeja. Na ulazu na prostranu platformu stoje replike friza Partenona, kipovi identični onima koje je napravio čuveni vajar Fidija. Jedna od scena predstavlja povorku posvećenu boginji Atini, inače prizor sa najznačajnijeg gradskog festivala koji je tokom antičkog doba organizovan u njenu čast. Druga scena je ista kao ona koja je nekada krasila istočni zabat Partenona, a prikazuje rađanje Atine iz glave njenog oca Zevsa. Videćete i Heliosa koji u dvokolicama izranja iz talasa, potom Dionisa, Artemis, Hebu, Demetru i njenu ćerku Persefonu. Dok budete čekali voz, društvo će vam praviti kameni konjanici koji se već stolećima nemo pripremaju za trke. A neće se pomeriti ni milimetar. Vozovi dolaze i prolaze, a oni su zaustavljeni negde u svom vremenu i prostoru. U galerijama koje možete videti u svim delovima platforme stoje velike amfore u kojima se čuvalo vino, maslinovo ulje, med, a tu je i jedna počasna koja se dodeljivala kao trofej na Panatinskim igrama.

Pojedine stanice u delovima Pireja, kao što su mondenski Paleo Faliro ili okolina stadiona i ostalih sportskih objekata, imaju savremeniji dizajn. S obzirom na to da su gotovo sve otvorene pred Olimpijadu, njihove galerije i holovi ukrašeni su raznim sportskim detaljima i modernim neonskim svetlima. No, u kojem god delu grada da se nađete, bar na nekoliko minuta se spustite u ovaj čudesni podzemni svet i uživajte u eksponatima kakve nećete videti ni na jednom drugom mestu na planeti.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić
ZABRANJENO preuzimanje teksta i fotografija bez odobrenja autora!

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR