Aprilska info tura na kojoj smo obišli Makarsku, Bašku Vodu, Brela, Omiš, Split, celo ostrvo Hvar, Mostar i Sarajevo oduševila je sve članove vesele ekipe sastavljene od novinara i turističkih radnika iz Srbije, probudila nostalgiju u mnogima, ali stvorila i neke nove uspomene

Bio je ovo jedan više nego uzbudljiv april. April u Beogradu, koji se nastavio u Budvi, a onda me odveo i do Makarske, Baške Vode, Omiša, Splita i mog Hvara, na kraju čak i do Sarajeva i Mostara. Iako sam koliko u decembru bila u ovim krajevima, pre toga u avgustu i septembru, rado sam prihvatila poziv mog dragog kolege i prijatelja Aleksandra Filipovića da se pridružim ekipi predstavnika medijskih kuća i turističkih agencija iz Srbije na info turi po Makarskoj rivijeri. Sale i ja smo, što se kaže, na istoj talasnoj dužini, nosimo tu posebnu nostalgičarsku žicu koja nam ne da mira i Dalmaciju u oku, iako smo oboje autentični panonski mornari.

Budući da sam se usidrila na Hvaru još dok sam bila u maminom stomaku i da se najlepšem ostrvu na svetu uvek vraćam, nisam baš često imala prilike da navratim do Makarske. Prošla sam celu hrvatsku obalu uzduž i popreko, ali tog živopisnog gradića u srcu srednje Dalmacije kroz maglu se sećam iz polovine osamdesetih, kada smo trajekt do Sućuraja na Hvaru često umeli da hvatamo u obližnjem Drveniku, umesto u Splitu odakle smo obično plovili do Starog Grada. No, nisam jedina koja je ponovo otkrila Makarsku.

U Makarsku sam ponovo došao 2010. godine, s namerom da se posle dve decenije odsustva zbog viših sila vratim na obalu mog detinjstva. I od tada ne menjam destinaciju. Svake godine Makarska postaje centar iz kojeg obilazim Brela, Bol na Braču, Jelsu na Hvaru, Omiš… Imam osećaj da su mi ta mesta karmički srećna, jer su mi se mnoge lepe stvari desile. Ostavim telefon u sobi i dobijam samo lepe vesti… U organizaciji info ture pomogao sam prijateljima, Predragu Aranđeloviću iz Peca tursa i Joški Soldu iz Titelprevoza, koji već deset godina dovode turiste iz Srbije u ove krajeve. Preporučio sam kolege kojima bi prijalo ovakvo putovanje, a sudeći po atmosferi na žurkama koje smo svake večeri pravili, bilo je to raspoloženje kakvo Dalmacija skoro nije doživela – kaže urednik i voditelj popularnog Tabloida.

Četvorodnevni put počeo je noćnom vožnjom kroz Srbiju i Bosnu. Joškin autobus bio je pun veselih kolega, kojima sam se od srca obradovala kada sam ih ugledala na stanici. Bez obzira na to koliko puta godišnje odlazim dole do mora i kojim prevoznim sredstvom, uvek me hvata ista groznica, dozivajući iz dalekih sećanja nekadašnja putovanja i školske ekskurzije, kada bih počela da odbrojavam kilometre čim bih napustila teritoriju Beograda.

Malo ko je spavao tokom puta, a s vremena na vreme budili su nas granični prelazi koji su početkom devedesetih kao mačem presekle našu bolju prošlost. Još u nižim razredima osnovne dobro sam znala kolika je udaljenost od Beograda do Splita, i to zavisno od trase. Otprilike 45 minuta avionom, 600 kilometara ako se ide preko Bosne, manje od sedam sati kolima. Sada se odužilo. Zbog pomenutih rampi. Ali, kao što sam već pisala u sličnim tekstovima na mom portalu, za mene te granice ne postoje, niti ću ih ikad primećivati. Vidim jata onih istih ptica, istu zvezdu previsoku, opet živi stotinama lica Dalmacija u mom oku

Dok je Biokovo u ranim jutarnjim časovima ostajalo iza nas, krijući svoje pospane vrhove u gustim oblacima, ispred se naziralo more koje je uveliko blještalo pod suncem. Prva nam je dobrodošlicu poželela Baška voda. S okusom mora, s okusom planine! Jedno od nekad omiljenih letovališta na Jadranu i danas je izuzetno popularna destinacija, uostalom kao i sva mesta na Rivijeri, koja osvajaju tipičnim dalmatinskim šarmom u podnožju gorostasnog Biokova. Kristalno bistro more i duge šljunčane plaže omeđene borovima koji pružaju prijatan hlad, savršeni su odmor od svakodnevnog stresa. Možete da se opustite i u hotelu Horizont, koji ima jedan od najbolje opremljenih i najvećih spa centara na ovom delu Jadrana.

Ko želi da napuni pluća zdravim planinskim vazduhom, u ponudi su stalne ture do parka prirode Biokovo. Sa vrha se pruža neverovatan pogled na Brač, Hvar, i još dalje, dok padine prekrivene goletima i šumama elegantno ukrašavaju slikovite kamene kuće koje čuvaju tradicionalnu seosku arhitekturu. Baška Voda, nekadašnje naselje težaka i ribara, pomoraca i trgovaca, pretvorila se u savremeno turističko mesto sa svim obeležjima pravog mediteranskog gradića. O lepotama ovog kraja pisao je još 1840. godine venecijanski doktor Antonio Frari: Vazduh je slobodan i čist, more s jedne strane, a prelepi brežuljci s druge. Sunce nesmetano prostire svoje zrake po divnom sagu zelenila, sve odiše životom i snagom, a čovek na umoru ponovo oživljava.

Svako putovanje hrani moju dušu, donosi mi sreću i nove prijatelje, pruža mi inspiraciju i energiju za nove poduhvate – kaže Tatjana Ristanović, prokurista kuće Jugoton Croatia Records. – Na Makarskoj rivijeri sam kao dete provodila svako leto. Posle mnogo godina, ponovo je mojim nozdrvama prostrujao čist vazduh s mirisom morske soli i borovine. Poziv na info turu usledio je još prošle godine od Saleta Filipovića. Rado smo se tada odazvale moja koleginica Natalija Cajić i ja. Toliko divnih ljudi i novih prijatelja odavno nisam srela. Oduševljena sam. Sve je bilo predivno, kao u snu. Međutim, to je bila stvarnost. Putovanje sa profesionalnom i opuštenom ekipom, punom ljubavi i pozitivne energije, za mene je više od zadovoljstva i uživanja. Za uspomenu mi ostaju i brojne fotografije.

Odseli smo u pansionu Ribar, jednom od objekata Peca Tursa, pedesetak metara iznad poznatog hotela Biokovka i dugih peščanih plaža koje su zaštitni znak Makarske. Smeštena u mirnoj i prirodom zaštićenoj luci, zatvorena rtom Osejava i poluostrvom Sveti Petar, u obliku amfiteatra se širi prema padinama Biokova koji je čuva od oštre kontinentalne klime. Nije ni čudo što su nas već sredinom aprila dočekali bujna vegetacija i 25 stepeni idealnih za kratke rukave.

Pred kraj dana obišli smo i bajkovita Brela, od kojih inače počinje Rivijera, a potom Tučepe i Podgoru. Savremene saobraćajnice, hoteli, vile, privatni apartmani, zaseoci u tradicionalnom stilu, stoletni maslinici, uvale, plaže, ribarske večeri, živopisan krajolik… Gostoljubivost i srdačnost na svakom koraku. Zalasci sunca i bonace. Iz ovih prelepih mesta u srcu Dalmacije jednakom snagom isijavaju njihova kulturna i arhitektonska baština i lepota, prepletene s neponovljivom harmonijom obale, mora i planine čiji svaki kamen ima dušu. Ko jednom dođe, uvek se vraća, uveravaju nas Makarani. Zato ću vam o ovom gradu u narednom periodu ispričati posebnu priču.

Sledećeg jutra morali smo rano da ustanemo kako bismo stigli do Drvenika i trajekta za Hvar. I eto me ponovo na mom ostrvu! Makar i na jedan dan. To je, valjda, ta malinkonija što u mojoj duši spava već četrdeset godina i kusur godina. Pola sata je mali Jadrolinijin feribot plovio do Sućuraja, najistočnije tačke ostrva koja se gotovo dodiruje sa Rivijerom, iako joj ne pripada. Ni posle sveg ovog vremena nisam naučila da upravljam naletom emocija prilikom susreta s Hvarom. Zaigralo je srce čim sam sišla s broda i kročila na tlo ovog tako važnog mesta u mom životu.

Od Sućuraja do grada Hvara ima 77 kilometara, a nova magistrala prolazi samom sredinom najdužeg dalmatinskog ostrva. Oduzimaju dah savršene saobraćajnice, tuneli, zavoji, vijadukti, ali i pogled na Pelješac s jedne strane, odnosno na Brač s druge.

– Izuzetno mi se dopao izlet na Hvar. Zahvaljujući našim prijateljima iz agencije Relax, Joži Režonji i Mihajlu Jovanoviću, uspeli smo da za svega nekoliko sati obiđemo tri najvažnija mesta na ostrvu. Ne postoji turistička tura koja omogućava da u jednom danu vidite takvu lepotu – kaže Sale Filipović, koji je, inače, bio i muzički urednik u autobusu, pa smo tokom celog puta uživali u autentičnim zvucima ovog kraja, u nezaboravnim hitovima i zlatnim glasovima Olivera, Doris, Miše, Tereze, Jasne i ostalih slavnih imena.

Hvarskom rivom leti ne može da se prođe od turista, ali i sada, u aprilu, opravdava titulu najsunčanijeg ostrva u ovom delu sveta. O gradu sam već bezbroj puta pisala, takođe i na svom portalu, tako da sada neću dužiti iako je opšte poznato da koristim svaku priliku da se raspričam o Hvaru. Uz bogat koktel, inćune, salatu od hobotnice, školjke, najbolja hvarska vina i ostale đakonije, obišli smo hotel Sirena, a nešto kasnije se popeli i do tvrđave Španjole, ili Fortice kako je ovde češće zovu. Odatle – neopisiv pogled na plavu pučinu, na Paklene otoke preko puta, na Lastovo, Vis i Korčulu u daljini.

A onda – moj Stari Grad. Faros. Moj, zbog svega. Između ostalog, tu sam prohodala. Provela sva leta, i poneku zimu. Veliki, najlepši deo života. O Farosu tek sledi prava priča, budući da najstariji grad na istočnoj obali Jadrana slavi 2.400 godina od nastanka i da je uveliko u svečarskom raspoloženju. Leto će, dakle, biti slavljeničko, puno karnevala i festivala kakve samo Dalmatinci umeju da naprave. Ako još niste odlučili gde ćete na odmor, eto idealnog rešenja. Uređuje se trg ispred tvrdalja Petra Hektorovića kako bi spremno dočekao zvanični početak sezone. Iako većina ugostiteljskih objekata u ovo doba godine ne radi, čuvena Gradska kavana uvek je otvorena. I dalje ima najbolju kafu na svetu.

Vreme se ovde zaustavilo u mirisima lavande i soli… S druge strane Starogradskog zaliva, preko puta nove trajektne luke i stenovite plaže kod Lanterne, nalazi se čuveni hotel Arkada, čiji su beli lukovi prvo što se nazire među bujnim tamnozelenim četinarima kada se trajekt približava Farosu. Tu pored, u Levandi, dočekalo nas je još jedno osveženje s tradicionalnom dalmatinskom spizom, uz isprepletene mirise mora i čempresa kakvi ne postoje više nigde na kugli zemaljskoj. U povratku – kratka šetnja kroz Jelsu iz koje se tog popodneva toliko dobro video Brač, da smo imali utisak da je dovoljno samo pružiti ruku i dodirnuti, na primer, Bol preko puta Hvarskog kanala. Dok smo se vraćali u Drvenik, u susret brodu dolazilo je jato delfina. Skokovima su prekidali popodnevnu tišinu mora, plivajući prema Hvaru. I oni znaju šta valja.

Naši domaćini, simpatični Peca i Joška, zaista su se potrudili da nam priušte putovanje za pamćenje, a jedan od nezaboravnih momenata bila je i svečana večera u restoranu Peškara, gde nam se pridružio zamenik gradonačelnika Miroslav Družijanić. Služeni su najbolji morski specijaliteti, a specijalna je bila i muzika. Jer, čulo se sve, od dalmatinskih nota do vojvođanskih, vranjanskih, bosanskih pesama. Red Fosila, pa red Tozovca, a na Mišinu Drugi joj raspliće kosu, a ja je volim savršeno se nadovezao Miroslav i Nije život jedna žena. Da, usred Makarske se te noći zaigralo užičko kolo, čuli su se i Cecini hitovi, a repertoar kao da je preslikan iz bilo koje beogradske kafane. To već godinama pokušavam da objasnim. Odem u Dalmaciju da slušam klape, a dočekaju me narodnjaci. Svima koji se večito pitaju zašto njihovi stalno pevaju kod nas, a naši retko kad kod njih – a pitaju se samo zato što ih mrzi da se informišu, inače bi bili više nego iznenađeni – reći ću da verovatno nisu ni čuli za neka ovdašnja nižerazredna estradna imena koja sezonama unazad pune diskoteke po hrvatskoj obali. O velikim zvezdama da ne govorim.

– Organizatori info ture prezentovali su ponudu svojih smeštajnih kapaciteta, ali i više od toga. Vodili su nas nebu pod oblake, na vrh Biokova, pregazili smo celu Makarsku rivijeru, jedan dan proveli na Hvaru, drugi dan šetali Splitom, osvajali gusarski Omiš, vozili se Cetinom… Fasciniralo me je sve – gurmanske čarolije, arhitektura, priroda, ali i duh i stil života. Divno je upoznati lokalno stanovništvo i osetiti dušu kraja. Niko ne ostaje ravnodušan posle ovakvog putovanja – dodaje Tanja iz Jugotona.

Stigli smo i do Omiša, grada s pravim mediteranskim šarmom na ušću reke Cetine. Prestonica klapskih festivala, kojom su gusari vladali više od dva stoleća, na pola puta od Makarske do Splita. Impozantan krajolik. Cetina, koja je baš na ovom mestu presekla planinski masiv u zaleđu na svom putu do mora, i prelepa peščana plaža čine ovaj deo Jadrana zaista izuzetnim. Opkoljen strmim liticama, rekom i morem, Omiš ima sve uslove za eko-turizam, pa su deo atraktivne ponude postali i seoska domaćinstva, slobodno penjanje i rafting na brzacima Cetine.

Na svom 102 kilometra dugom putu do mora, Cetina je usekla veličanstveni kanjon. Gromoglasnim hukom donosila je snagu koja je okretala mlinska kola, a potom svoj smiraj nalazila u dodiru s Jadranom. Do izletišta Radmanove mlinice, koje se pominje još u 19. veku, doplovili smo velikim čamcima. U svežini krošnji visokih stabala, u sudaru mediteranske romantike i naizgled grubog kontinenta, ćudljive reke i tirkiznog mora, uživali smo u specijalitetima ovdašnje kuhinje, a prisustvovali smo i pravljenju autohtonog hleba ispod sača. Pred polazak u Split svratili smo na Dugi Rat i peščane plaže na koje su ljubitelji ekstremnijih sportova već izneli svoje rekvizite, jedva dočekavši priliku za početak adrenalinskih morskih avantura.

Split. Posle četiri meseca. A kao da je prošle nedelje bio i decembar, i advent, i koncert Doris, i fritule na Narodnom trgu… Tu na rivi smo se malo bacili u ćakulu, misleći kako nam zaista malo za sriću triba. I naravno, kafa u Bobisu, obilazak Dioklecijanove palate, trčećim korakom doduše, ali nekad je i to dovoljno, posebno kad poznajete svaki kamen u pločnicima uskih ulica. Uhvatili smo čak i malo atmosfere sa sajma brodova na desnoj strani luke. Kad zadnja sunčana zraka za Marjan umorna zađe… Iz najlepšeg grada na Jadranu ispratio nas je zalazak sunca. Ali videćemo se opet, uskoro. Ovo je bilo dovoljno da restartujem sistem.

Ovogodišnja info tura dala je neku novu dimenziju lepoti svih tih gradova, mora i prirode. Obilazak Makarske, Tučepa, Baške Vode, Omiša, Hvara, ljubaznost i srdačnost domaćina, ali i zanimljive priče o bogatoj istoriji ovog dela sveta ostavili su na mene veoma snažan utisak. Jedva čekam da ponovo dođem. Ne treba zaboraviti ni magiju Mostara i Sarajeva koje smo posetili u povratku – ističe kolega Predrag Ivković sa televizije Sezam.

Kraljevski tretman na svakom koraku. Ovde se živi za svakog gosta, za turizam i od turizma, koji ima dugu, vekovnu tradiciju. Ispratili su nas onako kako su nas i dočekali, ljubazno i punog srca. Napravljeno je bezbroj reportaža za razne emisije, a fotografije su, već smo imali prilike da vidimo, postale pravi hit na društvenim mrežama. Posadu veselog autobusa činila je zaista sjajna ekipa sastavljena od preko pedeset ljudi, tako da nam nije bilo teško da vam prenesemo makar delić neponovljive atmosfere u kojoj smo uživali tih nekoliko dana. Mini turneju polako smo privodili kraju u Mostaru, a finale je ostavljeno za Sarajevo, upakovano u deset upola s lukom kod Želje i tufahije u poslastičarnici Dina Marjanovića, u koju nas je odvela koleginica Željka Zebić.

O Makarskoj, Omišu, krstarenju Cetinom i posebno Starom Gradu čitaćete i narednih nedelja na mom portalu. Fotografije na kojima je zabeleženo ovo kratko, ali uzbudljivo putovanje, i dalje se neumorno dele na Fejsbuku i Instagramu. Vridilo je, kaže Oliverova pesma. A jedna još starija ima savršen stih za završnicu ovakvih reportaža: I zato ti, more, hvala

Tekst: Snežana Ilić
Fotografije: Snežana Ilić, Ivana Stojanović, Dafina Dostanić, Dragan Gulić, Snežana Milovanović, Igor Mitrović

7 KOMENTARI

  1. Divno! prelepa prica, prava letnja! necu na odmor ali bar ste mi malo priblizili more na koje sam nekad redovno odlazila pre rata, pozdravljam Makarsku i sve prijatelje tamo. Neska

OSTAVI KOMENTAR