Ima 120 godina i bar još toliko života. Bezbroj puta razarana, ranjavana, masakrirana, jednom čak i potopljena, a i dalje sama odlazi na remont. Stanovnici Sankt Peterburga toliko je vole da je čuvaju kao oči u glavi, iako je u istoriju ušla kao vesnik revolucije koju mnogi smatraju uvertirom u mračno doba. Čuvena krstarica već decenijama je muzej, ali izgleda kao da je pre nekoliko dana izašla iz brodogradilišta

Povešće vas na plovidbu kroz vreme, a neće ni dignuti sidro. Sve je na njoj isto kao pre stotinak godina, kao kada ovenčana ordenjem vratila iz Rusko-japanskog rata ili kada je u mirnom periodu između dva najveća svetska sukoba služila kao vežbaonica regrutima koji su se spremali za kroćenje Baltičkog i ostalih mora.

I sada, dok je posmatrate sa keja ispred prelepog zdanja Pomorske akademije, uliva strahopoštovanje. Možda do vas dopre i miris svežine tek oribane palube, možda čujete onaj čuveni plotun koji se prolomio oktobarskom noći i osetite euforiju opštenarodnog bunta koja je tog trenutka buknula otvorivši novo poglavlje istorije, nekom mračno, nekom obećavajuće, zavisno od tumačenja i afiniteta.

Aurora, legenda i ikona. Neumorni, neuništivi svedok istorije. Najstariji brod na čiju sam palubu ikad kročila. Neverovatan susret… Ne samo zato što i posle skoro 120 godina može da plovi, već i zbog toga što je verovatno jedini brod na svetu koji je u stanju da plovi iako je pre mnogo decenija bio potpuno uništen i potopljen. Da, ona sama ide na remont.

Iz brodogradilišta u Sankt Peterburgu izašla je prvih dana prošlog veka, kao članica Carske baltičke flote. Dimenzije su impresivne, pogotovo kada se u obzir uzme datum rođenja. Dugačka je 127 metara, ima tri torpeda, tri visoka dimnjaka i 14 topova. Porinuta je u maju 1900. godine, pod budnim okom Nikolaja II Romanova, kao jedna od tri krstarice najviše klase. Druge dve zvale su se Dijana i Palada.

Da je poslednji ruski car mogao da predvidi budućnost, da je znao da će mu 17 godina kasnije plotuni sa ovog broda potpisati sudbinu, možda se ne bi toliko trudio da popravlja krstaricu posle silnih povreda u ratovima u kojima je učestvovala pod njegovom komandom. On joj je lično dao ime rimske boginje zore. Mada, i sudbina Aurore bila je nepredvidiva, gotovo tragična. Ranjavali su je i neprijatelji i saveznici, a neke ozlede starije od stoleća i danas se mogu videti u njenim čeličnim nedrima.

Prvi veći zadatak bila je misija na Pacifiku, odnosno Rusko-japanski rat, koji je počeo 1904. godine. Kao deo pacifičkog eskadrona u sastavu Ruske baltičke flote, iz matične luke poslata je u Tihi okean pod komandom viceadmirala Rožestvenskog. Dok brod nije stigao do Dalekog istoka, odnosno Žutog mora, već je pošteno iskrvario. Ni kriv, ni dužan umalo je stradao u Halskom incidentu, kada je, u maglovitoj noći, ruska flota greškom napala britanske ribarske brodove misleći da su torpedni čamci japanskih snaga. Iako je sve rešeno mirnim putem, Aurora je pretrpela znatna oštećenja. U nastavku sukoba, naredne godine, učestvovala je u bici za Cušimu, i jedno je od retkih ruskih plovila koje je nekim čudom uspelo da izbegne totalno uništenje. Kontraadmiral Enkvist uspeo je da je odvuče do neutralne Manile. Potom je vraćena u Baltik.

Učestovala je i u Prvom svetskom ratu. Pre toga je ponovo zatalasala azijske vode, pojavivši se u Bangkoku na ceremoniji krunisanja kralja Tajlanda, tadašnjeg Sijama. Bila je deo međunarodne humanitarne operacije posle katastrofalnog zemljotresa koji je 1908. pogodio italijanski grad Mesinu. Veliki rat dočekala je u luci svog rođenja, a onda krenula u borbe. Vratila se kući oštećena, što je već postala tradicija, i ponovo poslata na popravku, u praskozorje revolucije u gradu koji samo što nije eksplodirao pod Lenjinovim snažnim crvenim uticajem.

Deo posade učestvovao je u Februarskoj revoluciji 1917. godine, kada se car odrekao prestola, a Rusija postala republika. U međuvremenu je i Sankt Peterburg, tadašnja prestonica Imperije, dobio drugo ime – Petrograd. A 25. oktobra usledila je revolucija kojom je zbačena privremena vlada, što je dovelo do građanskog rata. Prethodno je na Aurori osnovan Revolucionarni komitet, koji je izabrao Aleksandra Beljševa za novog kapetana. Veći deo mornara s njim se pridružio boljševicima. Sa Oktobarskom revolucijom počela je nova istorijska epoha, a važan deo nje postala je i krstarica.

Kapetan Aurore oglušio se o naređenje da brod isplovi. U večernjim časovima, u 21.40, sa jednog od 14 topova ispaljen je plotun, doduše ćorak, kojim je dat znak za napad na Zimski dvorac, danas najvažniji deo muzejskog kompleksa Ermitaž. Ostatak priče znate.

Brod, tad već veteran, vraćen je u službu u osvit novog mračnog doba – Drugog svetskog rata. Pretrpeo je pravu havariju, uostalom kao i sam Peterburg, grad-heroj koji je hrabro izdržao fašističku opsadu u trajanju od 900 dana. Topovi su skinuti kako bi se koristili za kopnenu odbranu. Krstarica je bila granatirana, a u najtežem udaru bombi, uprkos nadljudskim naporima posade da je spasu, razorena je i potopljena u obližnjoj luci Lomonosov. No, ako je neko tada pomislio da su joj hladne dubine Neve postale večna kuća, prevario se. Aurora ima više života. U stvari, danas je, u svojoj skoro 120. godini, življa nego ikad.

Krajem rata izvučena je sa dna reke i kompletno renovirana. Neko vreme služila je za obuku kadeta Pomorske akademije, da bi 1957. godine dobila trajno zaduženje – postala je muzej. Od tada je večno usidrena u Nevi i čuvaju je kao oči u glavi. Do sada ju je obišlo više od 30 miliona posetilaca.

Kada je, pre pet godina, ispraćana na remont, bio je to vanserijski događaj u Peterburgu. Istorijski trenutak –  građani joj salutirali, a svi brodovi se zaustavili i pozdravljali je sirenama. Kretala se sama, mada su joj malo pomagali remorkeri. Sledeće dve godine turisti nisu mogli da vide jedan od simbola bajkovite metropole na Nevi. Toliko je, naime, provela u brodogradilištu u Kronštatu, na ostrvu Kotlin, gde se još od vremena Petra Velikog nalazi središte ruske flote. Tu je i specijalni zavod za popravku brodova. Poslednji put pre toga Aurora je na sistematskom pregledu bila u sovjetskoj eri, 1984. U toj rekonstrukciji učestvovali su najveći stručnjaci, u želji da legendarnom svedoku istorije vrate stari sjaj. Uspeli su.

Aurora je apsolutni ljubimac svih pet i po miliona stanovnika Sankt Peterburga. Maze ga i paze, ali vreme, pa i posetioci, čine svoje. Između ostalog, tokom poslednjeg remonta zavarena je pukotina u donjoj palubi. Brod je dobio najsavremeniji vatrogasni i bezbednosni sistem, ofarban je ne samo svaki zid i greda, već i svaki šraf, doterane su unutrašnje prostorije, a svaka ima i video-nadzor. Sređivanje je koštalo preko 11 miliona evra, ali Rusi ne žale sredstava za svoju istoriju.

Nekoliko meseci kasnije, pred povratak u grad, održana je prava ceremonija u čast završetka remonta. To je jedini brod zbog koga su se usred dana podigli čuveni krilati mostovi na Nevi. Podižu se, inače, samo u večernjim časovima, tačnije u dva posle ponoći, kako preko dana ne bi remetili život u gradu. Brodovi koji čekaju da isplove iz Peterburga u Finski zaliv, pa dalje na Baltik, i obrnuto, imaju sat vremena da to učine.

Do mesta večnog sidrišta Aurora je stigla u kasnim satima 15. juna 2016. Bele noći počele su nedelju dana kasnije, pa je klizila rekom sa upaljenim svetlima. Na hiljade građana i turista okupljenih na obali pozdravili su legendarnu krstaricu dok se vraćala u svoju luku. Kada je konačno zauzela pozicije, specijalnim čeličnim skelama pričvršćena je za pristanište. Povezana je na vodovod, ima struju, internet i sve što je potrebno. Poput neke zgrade od najvišeg nacionalnog značaja. Svakako to i jeste. Spomenik kulture i istorije pod punom zaštitom države. Zvanično, krstarica predstavlja objekat kulturnog nasleđa Ruske Federacije, relikviju Flote i simbol Oktobarske socijalističke revolucije. I da, treba napomenuti da je nosilac ordenja za zasluge tokom revolucije i ratova.

Neva ume da bude mračna, sumorna, ćudljiva, baš kao i vreme na Baltiku. Ali ovde, nad vodama koje okružuju staru damu Auroru, kao da večito sija neka posebna svetlost. Sevaju, naravno, i blicevi turista koji koračaju palubom i pitaju se, posebno tokom hladnjikavih oktobarskih dana, kako je bilo mornarima te famozne 1917, godine koja je prevrnula planetu i preusmerila tok istorije.

Aurora izgleda kao da je juče izašla iz brodogradilišta. Svaki šraf krstarice pretvoren je u muzej, svaka prostorija ima svoju priču… Posebno su impresivni visoki dimnjaci, čamci za spasavanje i topovi. Obišla sam sve uzduž i popreko, htela sam da zavirim u bar jedan dimnjak, ali mi nisu dali. Umesto toga, virkala sam u prostorije, pretvorene u galerije sa stalnom postavkom, a čitav projekat pod upravom je Odeljenja za kulturu Ministarstva odbrane Rusije. Brod pripada kompleksu Muzeja nautike Sankt Peterburga.

Muzej je otvoren od srede do nedelje, od 11 do 18 časova. Šetnja po palubi se podrazumeva. Centralni, najveći top, uperen je prema drugoj obali Neve, tačnije prema Zimskom dvorcu. Simbolično. Još se oseća miris sveže ofarbanog trupa, čeličnih zidova, titanskih dimnjaka, ventilacionih cevi i čamaca za spasavanje. Prozori su izglancani, kao i drveni pod. Zaista deluje kao da će svakog časa isploviti iz luke, spremna za novu pomorsku bitku.

Njena priča raspoređena je u devet prostorija na tri palube. Videćete neke od originalnih predmeta iz vremena kada je porinuta, prilično dobro sačuvanih, a ima i autentičnih kopija. Iza stakla se čuvaju uniforme mornara i oficira, ponegde zakrpljene, tu je i nautički alat kao što su durbini, dvogledi, astrolabi, kompasi, mape… U donjim prostorijama koje su služile kao kabine zakačene su vreće za spavanje. Tu su i posuđe, escajg, bojleri, lampe, torpeda, pištolji, dnevnici, užad, teški lanci, fotografije koje prikazuju različite periode u životu broda, umetničke slike, stara ronilačka odela, signalne zastave, a možete da se popnete i do komandnog mosta.

Pored posete krstarici preporučujem da je vidite i sa reke, odnosno da je u svoj njenoj moći i lepoti uživate sa nekog od izletničkih brodića. Dok sam se na jednom takvom brodu udaljavala od Aurore i ostavljala čitavu jednu istorijsku epohu na drugoj strani Neve, imala sam utisak da ova pomorska ikona plovi za mnom. Možda sam u nekom trenutku to i poželela – da je ponesem sa sobom, kao uostalom i ceo ovaj prelepi grad. Ili da ostanem i da je posećujem kad god poželim. Reportaža o Aurori je na izvestan način i priča o tome kako se čuva svoje. Nešto što mi nikad nismo naučili.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić
ZABRANJENO preuzimanje bilo kog dela teksta i fotografija bez dozvole autora!

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR