Dve sfinge koje nose lice faraona Amenhotepa III doputovale su u Sankt Peterburg pre gotovo dva stoleća. Sa svojih 3500 godina najstariji su stanovnici Severne Venecije, a iz Aleksandrije su stigle zahvaljujući jednom pustolovu koji ih je ugledao na licitaciji, i caru Nikolaju I

Reka Neva – hladna, bistra, duboka i nepredvidiva – na svoj put kreće iz jezera Ladoga, koje dele Karelija i Lenjingradska oblast, i četvrta je najduža evropska reka, posle Volge, Dunava i Rajne. Ime su joj, još u davna vremena, nadenuli Finci. U njihovoj grupi jezika ono znači močvara. No, neki lingvisti smatraju da bi neva moglo da bude i nova. U svakom slučaju, na svojoj trasi dugoj 74 kilometra protiče kroz Sankt Peterburg i pamti mnoge značajne istorijske događaje i žestoke bitke. Upravo je zahvaljujući Nevi i njenim pritokama na kojima su izgrađeni kanali nekadašnja ruska prestonica dobila nadimak Venecija Severa.

U toj širokoj, ogromnoj i nadasve božanstvenoj metropoli, postoji i nešto što bi se moglo nazvati egipatski deo, da ne kažemo delić, a ne pripada kolekciji Ermitaža. Nije baš u centru, mada je u Peterburgu teško odrediti šta je zapravo centar. Nalazi se na keju gde je smeštena većina fakulteta i naučnih institucija, i ako obilazite grad na nožni pogon, imajte na umu da treba dosta da se pešači. Srećom pa je sve ravno.

Kada se pređe Dvorski most, pošto iza vas ostanu čuveni muzej, veličanstvena zgrada Admiraliteta i Nevski prospekt, i kada kročite na Vasilijevsko ostrvo, skrenite levo. Nastavite šetalištem pored reke i slobodno se divite prizorima sa one strane Neve, panorami kojom dominiraju vitki pozlaćeni vrh Admiraliteta, kupola Isakijevske saborne crkve, Bakarni konjanik – spomenik Petru Velikom, i zdanja raskošnih fasada nanizana na obali. Proći ćete pored prelepe zgrade Kunstkamera, prvog muzeja u Rusiji, oči će vam sigurno skrenuti i prema Rumjancevski parku i dvorcu Menšikova, a pre nego što vas opčini još jedno remek-delo peterburške nadvodne arhitekture, Blagoveštenski most, ugledaćete Egipćane zbog kojih ste došli.

Dve velike sfinge bliznakinje, okrenute jedna prema drugoj, netremice motre na pristanište na Univerzitetskoj obali, ispred Akademije lepih umetnosti. Spadaju među najveće egipatske spomenike van Egipta. Donete su u vreme kada je bilo moderno postavljati obeliske i ostale egipatske artefakte po evropskim gradovima. Egiptomaniju u Rusiji na izvestan način je pokrenuo osnivač grada Petar Veliki, mada su ove sfinge stigle čitav vek posle njegove smrti. Nije ih dočekala ni Katarina Velika, takođe pasionirana kolekcionarka umetnina i starina.

Prvi ih je ugledao plemić i avanturista Andrej Muravjov, 1830. godine, kada se tokom uzbudljivih putešestvija po severu Afrike obreo u Aleksandriji, gde su bile na licitaciji. Odmah je pisao caru Nikolaju I, međutim, dok je čekao odgovor, već su bile prodate Francuzima. Ruski dvor ih je, ipak, otkupio dve godine kasnije. Za njih je napravljeno posebno mermerno postolje, na kojem stoje od 1834. godine. Uskoro su im se pridružila i dva grifona, koja su, kao što vidite na fotografijama, malo izlizana, za sreću.

Svaka sfinga teži po 32 tone. Napravljene su od istog kamena od kog su građeni grandiozni hramovi u Luksoru. Ako se izuzmu eksponati iz Ermitaža, najstariji su stanovnici Peterburga – imaju više od 3500 godina. Potiču iz vremena faraona Amenhotepa III, čije lice i nose.

Dalje niz Nevu možete videti podmornicu S-189 i prvi ledolomac u istoriji, po imenu Krasin, sagrađen još 1916. godine. Oba plovila pretvorena su u muzeje, kao Aurora. Niz se nastavlja fakultetima, Crkvom uspenja Presvete Bogorodice, institucijama vezanim sa pomorstvo i brodogradnju u monumentalnom socrealističkom stilu, muzejima, galerijama… Na kraju, posle višesatne turneje, jer je sve ovde zaista ogromno, dugačko i prostrano, izaći ćete na Finski zaliv.

Sfinge nisu jedino u gradu što ima veze sa Egiptom. Postoji i Egipatski most preko rečice Fontanke, podignut 1825. na jednom od kanala u centru Peterburga. Tu možete videti sfinge od livenog gvožđa sa pozlaćenim detaljima, obelisk, hijeroglife i razne ornamente. Nešto možda neuobičajeno za Baltik, ali veoma inspirativno i pomalo misteriozno.
Tekst i fotografije: Snežana Ilić

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR