Hedonizam na ruski način, začinjen minulim vremenima i francuskim šmekom – to je kafe restoran Puškin, koji je do pre dve decenije postojao samo u čuvenoj šansoni Žilbera Bekoa. Danas je kultno mesto i gastronomska atrakcija koju ne smete zaobići ako se zateknete u Moskvi

Sredina šezdesetih godina prošlog veka, hladni rat u punom jeku. Ledeni zidovi, uglavnom zamišljeni i izmišljeni, razdvajali su svet. Stvaran je bio samo onaj u Berlinu. Sukob se zahuktavao dok su se dve supersile, SAD i SSSR, takmičile ko će prvi da stigne do Meseca ili obiđe Zemlju. Uspeli su, i jedni i drugi. Svemirski sukob završen je nerešenim rezultatom, ali to nije bilo dovoljno – neprestano su se otvarali novi frontovi. Negde u pauzi između tih hladnih ratovanja na scenu stupa legendarni francuski šansonjer Žilber Beko, ni ne sluteći kakvu će revoluciju da pokrene. Njegovo oružje bile su note i violinski ključevi. Pesma koja je, u šta možemo da se uverimo pola veka kasnije, nadživela sve ideologije i smutna vremena kada se nije znalo čijoj propagandi verovati. Beko je pronašao čarobnu formulu, uklopivši romantični francuski jezik sa tradicionalnim ruskim melodijama, i balalajkom kao začinom u finišu.

Pesmu Natali napisao je Pjer Delano, veliki zaljubljenik u rusku književnost, umetnost i žene. Znao je da ljubav, kao ni muzika, nema granice. Možda je inspiraciju pronašao u holivudskoj divi ruskog porekla Natali Vud, koja je otprilike u to vreme osvajala sedmu umetnost, srca i omladinu svojim Sjajem u travi. Možda ga je zaintrigirala Nataša/Natalija Rostova, junakinja Tolstojevog Rata i mira. A možda, jednostavno, nije mogao da odoli lepom imenu, koje je i danas u Rusiji svojevrsni kult. Uglavnom, junak njegove muzičke priče bio je mladi Francuz koji se tokom posete Moskvi zaljubio u svog turističkog vodiča, plavokosu studentkinju Nataliju.

Pominje se u toj pesmi i zabranjeni grad Kremlj, pa Crveni trg, pa bele snežne staze, pa Oktobarska revolucija i Lenjinov mauzolej… Kada su se umorili od šetnje, Francuz je zamolio plavojku kojom je bio očaran da ga odvede u kafe Puškin, na toplu čokoladu. I tako, malo topla čokolada, malo francuski šampanjac, malo neke druge priče osim onih istorijskih, da bi se na kraju dogovorili da on bude njen vodič kada dođe u Pariz.

Natali je ušla u istoriju, postala je evergrin i Bekoova lična karta, zbog koje je na hiljade francuskih turista narednih godina, a i decenija, hrlilo u Moskvu. I svi su želeli da vide taj čuveni kafe Puškin. Međutim, nisu mogli da ga nađu. Jer – nije postojao. Bio je samo poetska fantazija autora teksta. Ali, eto, stekao je popularnost mnogo pre nego što je stvarno otvoren 1999. godine, tri i po decenije posle nastanka pesme koja je rušila barijere i topila ledene zidove između istočnog i zapadnog sveta. Fantazija iz Delanoovih i Bekoovih snova oživela je zahvaljujući francuskom umetniku ruskog porekla Andreju Delosu, koji je i ugledni ugostitelj. Svečanom otvaranju, na kojem kao da su iz prašnjavih hodnika istorije odjednom navrle protekle epohe i predstavile se u punom sjaju, prisustvovao je i Žilber Beko, a glavni hit bila je, naravno, Natali.

U Moskvi ima bezbroj starijih restorana i bistroa, ali Puškin, koji postoji tek dvadeset godina, već ima status kulta. Nestvarno, neverovatno mesto kakvo, ako imate predrasude, verovatno ne biste očekivali usred Rusije. Naravoučenije – predrasude ostavite kod kuće, mada bi najbolje bilo da ih uopšte nemate. Štaviše, Moskva po raskoši i kulturi nimalo ne zaostaje za Parizom ili Londonom, a Puškin je jedan od najlepših dokaza.

Otvoren je u istorijskom zdanju smeštenom na strateškoj tački gde prelepi park na trenutak prekida aveniju Tverskaja, jedan od najvećih moskovskih bulevara u kom se smenjuju poslovne zgrade, državne institucije, centralne banke i ekskluzivni butici. Pandan Jelisejskim poljima. Samo što je toliko širok da je gotovo nemoguće preći na drugu stranu ulice, pa je najbolje koristiti podzemne prelaze. Izlazi pravo na Istorijski muzej, Kremlj i Crveni trg, odnosno počinje odatle, a proteže se kilometrima. Ako niste ljubitelj dugih šetnji, isprobajte čuveni moskovski metro. Stanica je blizu restorana.

Za naziv je, pored Bekoove pesme, kriv i pravi Puškin. Naime, Tverskaja, ulica iz visokog društva, igrala je važnu ulogu u životu slavnog pesnika. Doduše, otvorena je 1796, tri godine pre nego što je Aleksandar Sergejevič Puškin rođen. Vrlo brzo se ustoličila na mapi Moskve, postavši glavna promenada kojom je šetao crème de la crème ruskog društva, a hroničari kažu da su viđali i članove carske dinastije Romanov. Puškin, koji je živeo svega 38 godina, često je dolazio u kuću ugledne porodice Kologrivov u Tverskoj, gde su se održavali i dečji balovi. Na jednom od njih upoznao je ljubav svog života, buduću suprugu koja se, gle čuda, zvala – Natalija.

Otac Evgenija Onjegina u Moskvi je apostol nad apostolima kada je o književnost reč. Škole, pozorišta, trgovi, ulice – njegovo ime videćete gde god se okrenete. I raskošno Katarinino Carsko selo kod Sankt Peterburga pripada predgrađu koje se zove Puškin. Drugo ime najvećeg moskovskog aerodroma Šeremetjevo je, pogađate, Aleksandar Puškin. Čak je proslavljeno i 175 godina od dana kada se venčao sa dotičnom Natalijom Gončarovom, fatalnom lepoticom zbog koje je više puta izlazio na dvoboj. To je velikom pesniku očigledno bio omiljeni hobi, mada je dvadeset deveti duel po redu bio – koban. Povodom godišnjice braka oboma je podignut spomenik u ulici Arbat, moskovskoj Knez Mihailovoj. Takođe, na kraju (ili početku) avenije Tverskaja, kod Nikitinske kapije, nalazi se i Vaznesenjska crkva u kojoj su se venčali.

Aristokratski kafe-restoran poznat je po raskošnom enterijeru zahvaljujući kojem imate utisak da ste se vratili u romantična vremena kada je Puškin bacao rukavicu u lice svakog muškarca koji bi slučajno bacio oko na njegovu lepu suprugu, a možda će vam se učiniti i da stojite na ulazu u neku bajku, neki svet iz sasvim druge dimenzije. Ovde su posebno na ceni poslastice, neverovatnog ukusa i još neverovatnijeg stajlinga. Kupole u stilu onih šarenih na Vasilijevskoj crkvi – moskovske tajne, matrjoške (babuške), Maša i njen medved od čokolade, Faberžeova jaja – prosto vam bude žao da takvu lepotu narušite kašičicom.

Kolači se najčešće prave na licu mesta, čim ih poručite, kako bi bili sveži. Ja sam jedva dočekala da probam baš tu belu kupolu, posutu zlatnim prahom. Fasada od najfinije bele čokolade, a unutra topli kompot od jabuka, oraha, cimeta i ne znam čega još. Iz Rusije s ljubavlju, u punom smislu, sjaju i ukusu. Inače, patiserija, ili konditerskaja kako Rusi zovu poslatičarnice, dodata je restoranu nešto kasnije, 2006. godine.
Za enterijer se pobrinuo lično Andrej Delos. Želeo je da ovaj slatki butik postane ikona moskovskog ugostiteljstva, te je vrlo vešto i sofistiricano ukomponovao tradiciju ruske metropole sa francuskim šmekom, u stilu stare škole. Najskuplji kineski porcelan, komadi nameštaja u srebrnim i pastelnoplavim nijansama, čaše od pozlaćenog i rezanog stakla – magična atmosfera kao da je preslikana iz nekog francuskog ili ruskog dvorca iz 18. veka. Ambijent osvaja posetioce, da, ali tu su i deserti kojima je prosto nemoguće odoleti, jer su prava mala remek-dela. Pored pomenute moskovske tajne, među najtraženijima je natali. Na sajtu možete da vidite i cene. U skladu su sa reputacijom mesta. Na primer, matrjoška od jagode je oko deset evra, kupola šest, natali tri i po. Sto grama makarunsa – a svi su fenomenalni – nešto manje od dva evra. Šef poslastičarnice je Francuz, koji je okupio vrhunsku ekipu ruskih virtuoza. Rezultat – praznik za sva čula.

Nema greške ni kada je restoran u pitanju. Uostalom, magazin Forbs svrstao ga je među pet najboljih u Rusiji i nosilac je Mišlenovih zvezdica, najvrednijeg priznanja u svetu gastronomije. Na meniju su ruska i francuska jela, neka i iz Puškinovog vremena, ali prilagođena modernim nepcima. Jedini problem je šta izabrati. No, kada ste u Rimu, jedite kao Rimljanin. Tako sam ja izabrala boršč i peljmene na sibirski način.
I trospratno zdanje u kojem se Puškin nalazi ima uzbudljivu biografiju. Carsku, takoreći. U poznim godinama 18. veka izvesni plemić iz Sankt Peterburga, blizak dvoru Katarine Velike, povukao se iz službe i preselio u Moskvu. Odlučio je da sagradi kuću u ulici koja tad još nije postojala. Naime, Tverskaja je puštena u promet nešto kasnije. Angažovao je arhitekte iz Italije, koji su osmislili baroknu zgradu u moskovskom stilu, a la Russe. Aristokrata je kasnije kuću dao u miraz ćerki kada se udala za jednog nemačkog plemića. Novi vlasnici u prizemlje su smestili apoteku, a na sprat biblioteku. Tako su mušterije, čekajući da im farmaceuti pripreme lekove, mogli u kafeu u mezaninu da se osveže uz čaj, kafu ili toplu čokoladu, koja se ovde pravi još od početka 19. veka.
Detalji koji se i sada mogu videti u enterijeru zaostavština su vlasnika kuće. Pre svega, to su ogledala sa bogato ukrašenim ramovima, rešetke od livenog gvožđa i predstave na plafonima: Leda sa labudovima, Apolon sa muzama, Pegaz i Persej, Atina sa Afroditom. Sat od mahagonija napravljen je u 18. veku u jednoj engleskoj radionici, a iz istog vremena su i neki komadi nameštaja. Posebnu pažnju privlače mikroskopi, teleskopi, barometri, muzički instrumenti poput harfe i veliki starinski globusi.

Šalter apoteke danas je šank, na kojem i dalje stoje vage za lekove. U barskoj polici nanizane su originalne boce od slikane keramike sa latinskim nazivima, u kojima su se čuvali praškovi, tinkture i ostali sastojci za lekove. Tu su i sifoni za sodu, otvarači za vinske boce, muzičke kutije, aparati za pravljenje tople čokolade…
Biblioteka je posebna priča. Riznica na kojoj bi pozavideli i najveći muzeji. Među tri hiljade naslova, štampanih između 18. i ranog 20. stoleća, ističu se dela ruskih klasika – Dostojevskog, Gogolja, Tolstoja, Čehova, naravno Puškina, ali i Šekspir, Dikens, Didro, Volter, Gete… Na policama stoje i razne enciklopedije, knjige iz oblasti umetnosti, Biblija na više jezika. U podrumu su smešteni garderoba i toalet koji je, mora se priznati, posebna priča. Pločice su od najfinijeg mermera, a sve sanitarije – oslikane. Ako već volite da pravite selfije u kupatilu, lepše mesto za to ne postoji. Iskoristila sam priliku, i moram priznati da je ovo bio prvi put da sam se tako slikala. Kad je već premijerno, neka bude u velikom stilu. Za kraj, čisto da znate da Puškin ima brata blizanca u Parizu. Moskovski je, ipak, original.
Tekst i fotografije: Snežana Ilić

PODELI

KOMENTARI

Prethodna stranaADRENALIN PARK U VRDNIKU

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR