Staro jevrejsko groblje u praškoj četvrti Jozefov tokom tmurnih jesenjih večeri ili zimi kada oronule humke sablasno izviruju iz snega predstavlja idealan ambijent za snimanje filmova od kojih se ledi krv u žilama. Međutim, ova mala površina sa dvanaest hiljada nadgrobih ploča, od kojih neke potiču još iz 15. veka, svrstava se među najveće atrakcije češke prestonice

Za sve je kriv Umberto Eko. Zbog Fukovog klatna svojevremeno sam lutala po kripti pariskog Panteona u potrazi za templarskim blagom, a tokom nedavne posete Pragu nisam mogla da propustim priliku da obiđem mesto po kom je nazvao svoj pretposlednji roman – Praško groblje. Nije nimalo čudno što je taj neobični spomenik, koliko god možda bio morbidan, obavezan deo turističkih brošura, budući da predstavlja važan istorijski spomenik i svedočanstvo da jevrejska zajednica ima duboke korene u prošlosti Praga i da je u tom gradu prisutna gotovo od njegovog osnivanja.

01

Postoji interesantna tura Otkrijte tamne strane Praga, koja vodi do raznih sablasnih mesta prelepog zlatnog grada, a organizuje se uglavnom u smiraj dana ili posle ponoći. Ako imate hrabrosti, pokucaćete na vrata misterioznih alhemičara koji ispijaju apsint dok kuju zavere, odškrinuti odaje sa kolekcijama srednjovekovnih sprava za mučenje, hodati mračnim klizavim katakombama i uskim kamenim prolazima koji vode pravo u maglu, možda naleteti na Golema ukoliko poverujete u legende koje se vekovima prepričavaju u jevrejskoj četvrti, a u ponudi je i večernja poseta starom groblju. Ovog puta nisam imala vremena za avanture te vrste, pa sam rešila da čuveno mesto obiđem u prepodnevnim časovima.

02

Međutim, ne postoji mogućnost da vidite samo groblje, već morate da posetite ceo kompleks. Pošto čuvar nije pao na moju upornost i ubeđivanja da ću sinagoge pogledati nekom drugom prilikom, morala sam da uđem u sve stare hramove, potom da izađem na ulicu punu malih juvelirnica i butika, prošetam do ugla i tek onda prođem kroz kapije groblja. Putešestvije koje ume da potraje… Ulaznica važi za sve objekte, a fotografisanje njihovih prostorija nije dozvoljeno.

08

Jevrejski muzej, jedna od najpopularnijih praških znamenitosti i turističkih atrakcija, nije muzej u klasičnom smislu. No, krenimo redom. Cela četvrt odiše mirom, tišinom, čistoćom i vrvi od starinskih radnji u kojima se odražava tradicija tog naroda. Jevrejski grad osnovan je početkom srednjeg veka između Karlovog mosta i trga Staromestske namjesti, i nekada je bilo najveće naselje ove zajednice u Evropi. Kvart se vrlo brzo razvijao, pa je posle izvesnog vremena dobio i sopstvenu samoupravu.

00

Deo Praga zvanično je postao 1850. godine, a danas je poznat po nazivu Jozefov, prema Jozefu Drugom, sinu Marije Terezije, koji je jevrejskom stanovništvu omogućio da bude ravnopravno sa ostalima. Veliki značaj četvrti ne počiva samo u njenom kulturnom i ekonomskom bogatstvu, već i u činjenici da je sve do 17. stoleća u odnosu s feudalcima zastupala sve jevrejske stanovnike u provinciji.

05

Iako su uglavnom bili zatvoreni u svom getu, morali su da nose jevrejsko znamenje na odeći i da kontakte sa hrišćanima ograniče isključivo na trgovinu. Ipak, naselje je brzo prosperiralo, privlačeći doseljenike iz cele Evrope. Rano svedočanstvo visokog standarda bila je izgradnja Staronove sinagoge krajem 13. veka, danas najstarije na kontinentu u kojoj se još uvek obavljaju službe. Tokom zlatne epohe, za vreme vladavine Rudolfa Drugog, u getu počinju da niču i druga važna zdanja, kao što su Maiselova sinagoga i skupština.

09

Dok je ostatak Češke doživljavao procvat pod vlašću Karla Četvrtog, situacija u ovom kvartu se pogoršala kada je kralj 1726. izdao translokacijski reskript kojim naređuje ponovno zatvaranje Jevreja u geta i zakon kojim određuje maksimalan broj njihovih porodica u zemlji. Položaj je popravio tek Jozef Drugi, koji je Jevreje stavio u ravnopravan položaj sa ostalim građanima. Oni su, u znak zahvalnosti, nekadašnjoj Petoj četvrti dali njegovo ime. Dozvola za napuštanje geta podstakla je iseljavanja bogatih familija, a njihovo mesto počelo je da popunjava siromašno nejevrejsko stanovništvo, pa je taj deo grada polako postajao centar kriminala.

14

Krajem 19. stoleća Jozefov je bio osuđen na asanaciju zbog nerešivih higijenskih uslova, prenaseljenosti, srednjovekovne gradnje, uskih ulica, nepostojanja kanalizacije i nedostatka pitke vode u bunarima. Tokom asanacije koja je trajala sve do 1943. godine demoliran je znatan deo kvarta, pri čemu je Prag izgubio unikatnu arhitektonsku celinu. Porušene su brojne privatne kuće, palate, sinagoge. Danas postoji šest hramova – Staronova, Klausova, Pinkasova, Maiselova, Španska i Visoka sinagoga, a sačuvani su i zgrada opštine sa satom koji ide unazad i staro groblje. Kompleks Jevrejski muzej osnovan je 1906. godine, kako bi se očuvale umetničke znamenitosti iz porušenih zdanja. To je, posle jerusalimskog, najveći jevrejski muzej na svetu.

17

Sinagogu Maisel sagradio je 1592. godine Mordekaj Maisel, upravnik kvarta. Stradala je u požaru u drugoj polovini 17. veka, nakon čega je nekoliko puta obnavljana. Posetioci mogu da vide religijske predmete smeštene u dve prostorije u prizemlju, kao i Langvejlovu 2D prezentaciju makete Praga, napravljenu od kartona na drvenoj osnovi. Model sadrži dve hiljade objekata iz istorijskog srca grada u savršeno realističnom prikazu sa originalnim dekoracijama i fasadama. Sinagogu Pinkas u šesnaestom veku je sagradio Aron Horovic, jedan od najbogatijih praških Jevreja. U početku je bila privatna svojina porodice, a onda je 1950. godine pretvorena u spomenik žrtvama Holokausta. Na unutrašnjim zidovima ispisano je više od 70.000 imena. Za većinu turista Španska sinagoga predstavlja najlepšu građevinu muzeja. Sagrađena je 1868. godine, a poseduje neverovatne unutrašnje dekoracije obasute zlatnim motivima i staklenim mozaicima.

Uspomena na burna vremena, Staronova sinagoga, proglašena je zdanjem od izuzetnog kulturno-istorijskog značaja. Podignuta je u trinaestom veku, a bila je zatvorena samo za vreme nacističkog režima u Pragu. Kada je sagrađena, dobila je naziv Nova ne bi li se razlikovala od znatno starijih sinagoga. No, kako je vreme prolazilo i kako su u gradu nicali novi hramovi, dodat joj je prefiks Stara. O njenim vekovima svedoči i težak vazduh zbog kojeg se posetiocima savetuje da se ne zadržavaju dugo u prostorijama. Za razliku od ostalih u getu, masivna kamena građevina u gotičkom stilu preživela je sve srednjovekovne katastrofe i oduprla se vatrama destrukcije. Legenda kaže da je rabin Lov, nakon što je morao da uništi Golema, utisnuo njegovo telo u tavanicu sinagoge.

24

Galerija Roberta Gutmana dobila je ime po poznatom slikaru koji je stvarao početkom prošlog stoleća. Glavna tema kolekcija su životi Jevreja, njihovi spomenici u Češkoj i progon za vreme Drugog svetskog rata. Ceremonijalni hol nalazi se pored starog groblja. Građevina u kojoj je smešten pripadala je pogrebnom udruženju. Na prvom spratu nekada je bila soba u kojoj su kupali preminule i pripremali ih za večni počinak, dok je na drugom bio smešten salon. Danas se koristi kao izložbeni prostor, gde posetioci mogu da se upoznaju sa običajima i ceremonijama vezanim za smrt i zagroban život.

Ne volim da obilazim groblja i priznajem da se na tim svetim mestima ne osećam prijatno. Ali, Staro jevrejsko groblje je priča za sebe i svrstava se među najjezivija na planeti. Pominje se u još jednom nimalo laskavom kontekstu. Naime, od početka prošlog stoleća kruži teorija zavere da se ovde pod okriljem noći sastajalo tajno društvo koje je nameravalo da zavlada svetom. Sve je detaljno opisano u ozloglašenim Protokolima sionskih mudraca, dokumentu za koji je kasnije dokazano da je prevara. Iako neistiniti, ti spisi bili su sasvim dovoljni da se dobar deo sveta okrene protiv Jevreja, naročito pred početak Drugog svetskog rata. Upravo to falsifikovanje istorije je glavna tema Ekovog romana Praško groblje sa početka ove priče.

31

Reč je o najvećem jevrejskom groblju na tlu Evrope, ali ne i najstarijem koje je u Pragu osnovala ova zajednica. Postojalo je jedno u sadašnjem Novom gradu. Zvalo se Jevrejski vrt, a zatvorio ga je kralj Vladislav u 15. veku jer je smetalo ostalim stanovnicima. Kasnije su ga prekrili trotoari kojima Pražani i danas šetaju. Niko ne zna kada je groblje u Jozefovu tačno osnovano. Pretpostavlja se da je počelo da niče tokom 13. stoleća, a utvrđeno je da najstarija nadgrobna ploča, koja pripada rabinu i pesniku Avigdoru, potiče iz 1439. godine. Većina kamenih spomenika je oronula, povili su se pod udarima vremena. Neki su odavno utonuli u zemlju, ali napisi uklesani na njima još se mogu pročitati. Zimi je, kažu, jezivo kada kamenje počne da izranja iz snega, a Pražani ne vole da budu u blizini ni kada je magla, jer mesto tada postaje jedinica za merenje ljudskog straha i idealan ambijent za snimanje horor filmova. Verovatno niste ni znali da su tu zaista urađeni kadrovi mnogih holivudskih ostvarenja. S obzirom na ranu jesen kada sam obišla kompleks, sve je pod zracima sunca delovalo nekako pitomo i kao da je svaka od tih ploča želela da ispriča neku misterioznu priču iz prošlosti.

34

Groblje je zanimljivo po tome što ima više slojeva. Zbog ograničenog prostora opasanog zgradama, moglo je da se širi samo vertikalno. Ima oko 12.000 nadgrobnih ploča, koje su nakošene, urušene i tužno se naslanjaju jedna na drugu. Pošto religijska pravila ne dozvoljavaju da se grobovi premeštaju, tela su slagana jedno na drugo, tako da ispod svake humke postoji između deset i dvanaest slojeva sahranjenih. Zato su ploče toliko blizu i nemoguće je proći između njih. Vodiči objašnjavaju da ostaci ranije sahranjenih nisu bili uništeni nakon što bi preko njih položili novog preminulog. Naime, između svakog sloja sipana je zemlja, te je zbog toga prostor koji groblje zauzima nekoliko metara viši od nivoa ulice. Smatra se da ovde počiva čak dve stotine hiljada ljudi. Groblje je svoje kapije mrtvima zatvorilo 1787. godine po naredbi Jozefa Drugog, koji je, uplašen za higijenu grada i epidemiju kuge koja je pretila, dozvolio da u kvartu Žiškov zajednica dobije novo mesto gde će sahranjivati svoje članove.

39

Po jevrejskog tradiciji, na pločama nema ljudskih likova, već su ukrašene reljefima biljaka, životinja, muzičkih instrumenata, verskih simbola. Sadrže ime i datum smrti, a kamenoresci su često dodavali slike koje su predstavljale poreklo preminulog. Uz ime je ilustrovano i zanimanje, pa su tako na grobu šnajdera uklesane makaze. Moguće je prepoznati dva stila gradnje. Stariji spomenici su u obliku pravougaonika, sa različitim motivima na vrhovima. Primera radi, oni iz vremena baroka raskošniji su od prethodnika iz doba gotike. Jedan od najpoznatijih je grob Hendl Basevi, koja je umrla 1628. godine. Na vrhu ploče stoji lav, simbol nekad moćne porodice i njenog supruga Jakoba, prvog Jevrejina koji je u Habsburškoj monarhiji dobio plemićku titulu.

Dok hrišćani pale sveće u znak sećanja na mrtve, Jevreji na nadgrobnim pločama ostavljaju kamenčiće. To čine obavezno levom rukom. Ako ih na nečijem grobu ima više, znači da ga rođaci i poznanici često obilaze. Cveće se ne donosi, a mogu se zateći i poruke ispisane na zgužvanim papirićima. Postoji više objašnjenja običaja ostavljanja kamenja. Prema jednom, kamen je simbol večnog prisustva preminule osobe u životu njene porodice. Druga priča seže do biblijskih vremena, kada ljudi nisu sahranjivani u sanducima i kada su grobovi prekrivani stenama, pre svega da bi ih zaštitili od životinja. Danas posetioci donose razne šarene kamenčiće iz šljunka ili iz svojih bašti, otkrivaju vodiči ovog neobičnog muzejskog kompleksa, koji bi svakako trebalo da obiđete ako se zateknete u glavnom gradu Češke.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić

46

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR