Parižani je zovu jednostavno – Madlena. Neobično zdanje u kraljevskom delu metropole izgleda kao monumentalni antički hram jer je, po Napoleonoj zamisli, trebalo da postane memorijalni centar u čast njegove armije. Ipak, na kraju je odlučeno da preuzme funkciju objekta koji se još od 12. veka nalazio na toj lokaciji – crkve posvećene Mariji Magdaleni

Mnogi od vas čitali su Da Vinčijev kod, ili bar gledali film. Međutim, jedan od najčitanijih romana našeg doba nije pao s neba. Tom temom bavili su se i autori bestselera Sveta krv, Sveti gral, koji je početkom osamdesetih godina prošlog veka propisno protresao javnost i dotadašnja shvatanja hrišćanstva. Iako je dao sve od sebe da, pre svega, napravi sjajan istorijski triler, a onda i uzdrma temelje crkve, bez obzira na to što se knjiga smatra fikcijom, Braun je u toj avanturi zaboravio da pomene jedno impresivno zdanje dok je glavnog junaka, profesora Langdona, vodio kroz Pariz i njegove svetinje.

Naslov ove priče podseća na naziv jednog od mojih omiljenih romana – Bogorodičina crkva u Parizu, Viktora Igoa. Nisam to baš slučajno uradila. Monumentalna građevina koju vidite je, bar po mom mišljenju, nešto drugačiji Notr Dam. Čudno mesto, koje posetioca prosto nagoni da stavi prst na čelo. Neobično i intrigantno, kao i sudbina žene koju je Isus smatrao jednakom sa apostolima, a crkva je kasnije udaljila i osudila kao grešnicu, pozivajući se na jevanđelja ličnosti koje nisu ni bile Hristovi savremenici.

Napisano je o tome bezbroj knjiga. Neke su shvaćene ozbiljno, stvorivši fenomen kojim se već decenijama bave istoričari, filozofi, istraživači, arheolozi, teolozi. Crkva, naravno, uporno odbacuje sve pokušaje da se podrobnije ispitaju njena učenja i dogme. Znate već da postoji mišljenje da Marija Magdalena nije bila samo Hristova odana pratilja, već i njegova supruga. Prema toj verziji – sasvim mogućoj, zar ne? – ona je posle raspeća sa njihovim detetom otišla na jug Francuske, najpre u Marsej, a potom malo dalje u unutrašnjost, u pećine Langdoka. I danas je u toj oblasti njen kult izuzetno snažan. Odatle je, najverovatnije, potekla priča o Hristovoj krvnoj lozi, odnosno stvarnom Svetom gralu, večnoj temi koja je stolećima intrigirala svet i pokretala vojske.

Neki istoričari tvrde da su prvi franački vladari, iz dinastije Merovinga, naslednici te krvne linije. Interesovanje za njih, a i za Gral, naglo je poraslo krajem 12. veka, u jeku krstaških ratova, zahvaljujući francuskim vitezovima, ali i legendi o Parsfialu, vitezu kralja Artura. Iako bi kup, u kojem je skupljena krv koja je tekla iz Hristovih rana dok je bio razapet na krstu, trebalo da bude svojevrsni dokument hrišćanstva, u ranim spisima se uopšte ne pominje. Uz Gral se vezuju i templari koji su tokom krstaških ratova došli u Svetu Zemlju da, bar po službenoj verziji, štite hodočasnike. Što ne bi bilo toliko čudno da ih u početku nije bilo samo devetorica i da prvih godina nisu izlazili iz podzemnih prostorija Solomonovog hrama u Jerusalimu.

Nikad nije odgonetnuto što su tamo pronašli, ali je činjenica da su po povratku u Francusku postali moćan i uticajan red, te da su svojim otkrićem možda ucenjivali crkvu. Da li su imali neki dokaz o postojanju Isusove porodice i eventualnih naslednika? Nije poznato ni da li je posle krvavog sloma templara ta moć prenešena na nekog drugog, da li su njihove tajne završile u misterioznom mestu Ren le Šato u oblasti Bezije, gde je lokalni sveštenik podigao neobičnu crkvu i kulu Magdalu. Bezbroj je pitanja na čemu se zaista zasniva izvorno hrišćanstvo, zbog čega je crkva gotovo anatemisala ženski princip, ko je trebalo da nasledi Hristovo učenje, zašto su izabrana baš četiri danas poznata jevanđelja i da li je sve ono što piše u Bibliji samo vešt falsifikat i gomila bajki.

Templari su, tvrde autori kontroverzne knjige Sveta krv, Sveti gral, verovali u Bafometa, navodnog demona i oličenja žene – boginje. Dakle, nešto što crkvi nikako nije išlo u prilog. Kult boginje, možda upravo Isusove nikad priznate supruge, bio je ukorenjen među katarima, jereticima masakriranim tokom inkvizicije u tvrđavama Karkason i Monsegir, takođe u Langdoku. Mnogo je istraživača koji tvrde da su katari zajedno sa templarima krili tajnu pravog hrišćanskog učenja – da stena na kojoj je Isus nameravao da sagradi svoju crkvu nije Sveti Petar, već Magdalena, čije ime na aramejskom takođe znači stena. I tako dalje…

Šta god da je od svega toga istina, jedno je sigurno – templari su sagradili neke od najlepših evropskih katedrala. Među njima su i zdanja podizana po ugledu na ona iz antike, epohe koju su vitezovi neizmerno poštovali. Međutim, ako je verovati zvaničnoj verziji istorije Pariza, crkva iz ove priče nema veze sa njima, već sa Napoleonom i njegovim grandomanskim sklonostima. S druge strane, postoje i ugledni eksperti koji tvrde da su upravo na toj lokaciji templari izgradili crkvu u čast Mariji Magdaleni, još u drugoj polovini 12. veka između Drugog i Trećeg krstaškog pohoda.

Parižani je zovu jednostavno Madlena. To ćete pročitati i u vozu i metrou – stanica Madeleine. Kada podzemni saobraćaj ostavite iza sebe i popnete se do svetlosti dana, pred vašim očima ukazaće se visoki stubovi impozantnog hrama. Možda će vam se učiniti da ste stigli u neki kvart Atine… Jer, to što vidite zaista jeste antički hram, ali ne u antičkoj Grčkoj, već u srcu otmenog Osmog arondismana, takozvanog šik kvarta koji, kao jedan od najstarijih u Gradu svetlosti, zrači buržoaskim, kraljevskim šarmom. Tu su i Opera Garnije, i Trg Vandom, i ulica Rivoli, i Luvr, i Jelisejska polja, i Konkord sa obeliskom čiji vrh, kada se posmatra sa suprotne obale Sene, izgleda kao da dodiruje najvišu tačku krova ovog hrama… Madlena nema toranj, nema klasičan zvonik ili kupolu, niti bilo šta što bi vas navelo da pomislite da je reč o hrišćanskoj bogomolji.

Kada šetate platoom Trga Konkord, imate osećaj da se nalazite u centru sveta. Obelisk iz Luksora je, zapravo, raskrsnica, tačka na kojoj se sudaraju dve prave linije – jedna vodi od Luvra, preko Jelisejskih polja do Trijumfalne kapije, pa još dalje do pariskog Menhetna Difonsa, a druga od Narodne skupštine – Palate Burbon, preko Sene i ulice Rojal, do Madlene. Kada od fontane usmerite pogled prema crkvi, ona će vam se ukazati tačno između dve identične zgrade na uglovima obe strane ulice Rojal, koje čine čuveni hotel Krijon. Ceo kvart je monumentalan. I simetričan.

Trg je 1755. godine dobio ime Luja XV, a ceo kraj zvao se Vil l’Evek – Biskupov grad, jer je ta oblast bila pod jurisdikcijom pariskog biskupa. Kralj Filip II je još 1182. godine dozvolio biskupu Morisu de Siliju da dotadašnju jevrejsku sinagogu preobrati u hrišćansku crkvu. Mala zgrada dobila je ime po Mariji Magdaleni. Tako glasi zvanična verzija priče. Prema drugoj, koju sam već pomenula, crkvu su podigli templari u pauzi između dva krstaška rata.

Nije objašnjeno šta se dešavalo sa zgradom narednih vekova. Početkom 18. stoleća gradske vlasti počele su da razmišljaju o obnovi tad već oronule crkve. Stara je srušena, a 1763. godine, na velikoj ceremoniji, Luj XV položio je kamen temeljac budućeg zdanja. Naslednik Kralja Sunca želeo je da ono izgleda kao barokna Mansarova kapela Doma invalida, čiji pozlaćena kupola i danas dominira panoramom Pariza. Taj zadatak poverio je arhitekti Pjeru Konantu d’Ivriju. Ali, on je iznenada umro i nije dočekao početak gradnje. Njegov učenik Gijom Marten Kutur odlučio je da odustane od prvobitnog projekta, da skrati naos i u delo sprovede sopstvenu ideju, za koju je inspiraciju pronašao u rimskom Panteonu.

A onda su se na istorijsku pozornicu popeli drugi glumci. Sve što je bilo sagrađeno dovedeno je u pitanje tokom revolucije 1789. godine. Vođenje su brojne debate o svrsi objekta, razmišljalo se i o tome da umesto crkve postane biblioteka ili neka javna dvorana. U još nedovršenu zgradu doneto je telo Luja XVI posle egzekucije 1973. godine na Konkordu, tadašnjem Trgu revolucije, na kojem je bila postavljena giljotina. Neko vreme bivši kralj počivao je u zajedničkoj grobnici u porti. Tek dve decenije kasnije njegovi ostaci prenešeni su u baziliku Sen Deni, gde je već bila sahranjena njegova supruga Marija Antoaneta.

Napoleon je za zdanje imao drugačije, grandioznije planove. Nameravao je da na tom mestu podigne veličanstveni hram, memorijalni centar u čast svoje Velike armije. Pjer Aleksander Vinjon projektovao je veću verziju rimskog hrama Mezon Kare, jednog od najbolje očuvanih antičkih spomenika koji se i danas može videti u Nimu. Nim je u Langdoku, a za Vinjona se pričalo da je bio mason, naklonjen katarskom shvatanju hrišćanstva… Na već postojećim temeljima počeli su da niču visoki korintski stubovi. Međutim, ktitora je preduhitrila Trijumfalna kapija, jer se uzdigla pre ovog objekta, koji je tako počeo da gubi značaj.

Posle pada Napoleona i povratka Burbona na francuski tron, crkva ponovo postaje važan faktor političkog života. Mnoga porušena verska zdanja su obnovljena, a i gradnja hrama posvećenog Mariji Magdaleni napokon je privedena kraju. Članovi kraljevske dinastije insistirali su na nacionalnom pomirenju, pa su tome hteli da posvete i ovu neoklasicističku zgradu. Postojao je i predlog da u budućnosti ona postane železnička stanica. Ipak, 1842. godine proglašena je crkvom.

Pravougaoni hram ima ukupno pedeset dva stuba, a svaki je visok 20 metara. Zgrada je dugačka čak 108 metara. Na frizu je isklesan reljef Poslednjeg suđenja, rad Filipa Žozefa Anrija Lemera, a na masivnim bronzanim ulaznim vratima predstavljeno je Deset božjih zapovesti. Nema uobičajene hrišćanske ornamentike na fasadi. Sve je neoklasicistički jednostavno. Pravilni, ravni kameni blokovi, i kolonade elegantnih stubova koji sa sve četiri strane okružuju crkvu, kao da ono što se krije u centralnoj dvorani brane od zlih sila. Prozori su minijaturni i jedva uočljivi, a nema ni vitraža ili rozeta tipičnih za hrišćanske crkve.

Ugaoni zeleni krov ničim ne nagoveštava da se ispod njega nalaze tri kupole, sa otvorima pri vrhu kroz koje prolazi svetlost. Četvrta, najveća, izdiže se iznad neobičnog kamenog oltara. Predstava u renesansnom stilu koju je na tavanici oslikao Žil-Klod Zigler prikazuje svetu Mariju Magdalenu u molitvi, dok je prema nebu uznose tri anđela. Prizor je nazvan Istorija hrišćanstva. Pokazuje još neke istaknute ličnosti kako stoje na oblaku, a u gomili ljudi ispod, kao da se sprema za sopstvenu apoteozu, ogrnut crvenim plaštom prema nebu kreće Napoleon, sa žezlom i carskom krunom. Jasno je da je centralna kupola izgrađena u njegovo doba.

U prvom delu priče pomenula sam ženski princip. Onaj od kojeg hrišćanstvo zazire. Uostalom, kao i ostale religije. Ipak, u ovoj neobičnoj zgradi prožimao me je drugačiji osećaj. Nikakva strogost tipična za crkve, naročito katoličke, već otvorenost, neopterećena dogmatizmom. Ako malo bolje pogledate statuu Magdalene u oltarskom delu, primetićete da je njena odora čudno isklesana, kao da lebdi u vazduhu dok je anđeli nežno pridržavaju. Kao da je – u drugom stanju? Ili je to samo optička varka… Negde na sredini dvorane, sa leve strane pored pevnice, među vernike kao da, spremna za borbu, ulazi francuska nacionalna heroina Jovanka Orleanka… Tu su i mermerni kipovi Isusa, Bogorodice, apostola.

Orgulje su posebna priča. Nasuprot oltaru, iznad glavnog ulaza, stoji instrument koji je Aristid Kavaje-Kol napravio još davne 1845. godine. I dalje se koristi, a zvuk je toliko kristalno jasan, da prolazi kroz svaki kapilar u telu. Zahvaljujući izuzetnoj akustičnosti prostora, u Madleni se često održavaju koncerti klasične muzike. Bez obzira na svu neobičnost, hram ne pripada nekom protestantskom krilu, već katoličkoj crkvi. Ovde se, sasvim normalno i redovno, obavljaju sve službe.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić
ZABRANJENO preuzimanje teksta i fotografija bez odobrenja autora!

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR