Dvadesetak metara ispod Grada svetlosti, ljubavi i snova, ispod prometnih avenija koje odišu glamurom i najvećih turističkih atrakcija, počiva neki drugi Pariz. Tajanstven, mračan, sablasan. Muzej čiji su zidovi izgrađeni od kostiju, zajednička večna kuća šest miliona nekadašnjih stanovnika, tihi svet u koji ne sme svako da kroči

Verovatno se pitate zbog čega bi iko pri zdravoj svesti i pameti, pored tolikih znamenitosti jednog od najlepših gradova sveta, rešio da se spusti ispod njegove površine i baci pogled na ono što se krije ispod vekovnih naslaga glamura i sjaja? Kao svaka metropola ovog sveta, i Pariz ima svoje tajne. Duboko zakopane. Ne mislim na čuveni metro, jedan od prvih i najvećih na kontinentu, već na senzaciju koja se nalazi ispod njega – na muzej mrtvih. Mesto dobro poznato mnogim znamenitim Francuzima, piscima i umetnicima, mistični usnuli svet čije tajne pominje i Viktor Igo u svojim Jadnicima.

01

Nije baš da me fasciniraju zagrobni život, svet mrtvih i slične zagonetke. Ipak, kad mi se već ukazala šansa da zavirim u to carstvo tišine i večnog mraka, nisam htela da je propustim. U Luvr možete da uđete kad god poželite. Ovde – ne. Tako sam, posle Ajfelove kule, Invalida, mostova na Seni i svih ostalih dragulja neopisivo bogate pariske riznice, prilikom jednog od dužih boravaka stigla i do mesta idealnog za snimanje horor filmova, koje se, opravdano, našlo na listi najjezivijih na planeti. Ako se ne plašite tame, ustajalog vazduha i duhova prošlosti, krenite sa mnom na ovo uzbudljivo putovanje.

05 02

Dok mi je u ušima brujao zvuk gustog saobraćaja desetak metara iznad glave, odnosno vozova koji su tutnjali kroz duge tunele metroa, pred očima mi se otvarao neki drugi Pariz. Mračan, zaboravljen, sablasan, hladan, prašnjav. Pun krhkih kostiju i iskrivljenih lobanja koje su davno očistili zubi vremena i glodara. Sušta suprotnost raskoši i ostalim simbolima Grada svetlosti, ljubavi, romantike.

07 06

Ako bismo mogli da sastružemo teške slojeve asfalta jedne stare metropole kakva je Pariz, pronašli bismo više različitih svetova. Sigurno bi nas sačekalo i mnogo iznenađenja. Stolećima neprekidno menjan i dograđivan, ovaj grad bio je dom Rimljanima, Keltima, Galima, Francima, plemićima iz dinastija Valoa, Burbona, Kapeta, ali i poniženima i uvređenima koji su naposletku ustali protiv pretencioznih aristokrata. Svako od njih dodavao je ponešto. Zato današnji Pariz leži na višespratnoj arheološkoj torti debeloj nekoliko desetina metara, koju ponegde prekidaju kanalizacija i razgranata mreža podzemne železnice.

20 08

Išpartan je prometnim avenijama, monumentalnim zdanjima, modernim oblakoderima, a prilika da se zaviri ispod betona i da se izbliza prelista impresivno arheološko podzemlje retko se ukazuje čak i stručnjacima. Ipak, tu nesvakidašnju, doduše kratkotrajnu šansu, pruža poseta Katakombama, koje su se tokom poslednje dve decenije popele do vrha liste najpopularnijih turističkih atrakcija. Za ovu avanturu opredeljuju se uglavnom mlađi posetioci, koji imaju smelosti, ali i energije da se vrzmaju po podzemlju.

19

Pariske katakombe, termin kojim se često netačno označava Gradska kosturnica, premda to svakako jesu, predstavljaju sistem prostorija nekadašnjeg podzemnog kamenoloma, čiji je centralni deo u 14. arondismanu. Međusobno su povezane hodnicima za inspekciju. Deo u koji posetioci smeju da zalaze dug je oko kilometar i po, nalazi sa 20 metara ispod površine i predstavlja tek majušni deo čitavog jednog podzemnog grada.

13 12

Stanite! Ovde se nalazi carstvo mrtvih – piše na tabli koja me dočekuje na ulazu, na Trgu Danfer-Rošro u južnom delu grada. Istaknuta su još neka rigorozna upozorenja i pravila s kojima se morate složiti pre nego što siđete pod zemlju. Zbog sopstvene sigurnosti i očuvanja kosturnice zabranjeno je unositi veće torbe, a one s kojima dođete ne smete držati na ramenima. To može da bude veliki problem za fotografe koji, ako i izdejstvuju dozvolu za slikanje, moraju da vuku specijalnu opremu, budući da je večiti mrak tek ponegde ispresecan slabim svetlom. Nema ni toaleta, nikakve prve pomoći pri napadu panike. Broj posetilaca je ograničen, a najuporniji tokom letnjih meseci čekaju i više od pet sati kako bi krenuli na putešestvije koje traje pedesetak minuta. Bez obzira na godišnje doba, temperatura na ovoj dubini retko kad prelazi 14 stepeni.

– Imali smo bezbroj problema sa posetiocima koji su precenili svoje zdravstveno stanje. Ovo je ipak podzemlje, usko i hladno, bez vazduha i svetlosti, mesto u koje ulazite na sopstvenu odgovornost. Pristup je zabranjen osobama koje se teško kreću, onima sa srčanim manama ili respiratornim oboljenjima, kao i deci mlađoj od 14 godina. Pored hrabrosti potrebno je i mnogo energije, jer se spuštamo niz 130 stepenika, dok nas na drugom kraju, u povratku na putu do ulice i svetla dana, čeka 83 stepenika. Neki ljudi čvrsto veruju da će im postajati sve toplije kako budu dublje silazili, jer se približavaju samom paklu i njegovoj vrelini – objašnjava kustoskinja sablasnog muzeja u čijim se čudnim strukturama naziru prazne očne duplje, nemo prateći svaki korak nezvanih gostiju koji su se usudili da im remete mir. No, ne plašim se mrtvih. Živi su i dalje opasniji. Uostalom, posle davnog školskog susreta sa lobanjama u Ćele-kuli, ovakva mesta u meni ne izazivaju strah, već samo duboko poštovanje. Iako manji, niški spomenik je neuporedivo jeziviji, s obzirom na to da dobro znamo krvavi povod njegovog nastanka.

25 24

Ako ste mislili da su nadležni strogi samo na ulazu u katakombe, znajte da su na izlazu rigorozniji. Čuvari detaljno pretražuju torbe, a i vas, kako bi se uverili da niste slučajno poneli sa sobom neku kost. Da, i to se dešava. Ako vam padne na pamet da uzmete nešto kao suvenir, imajte na umu da ćete završiti u zatvoru. Ovde se skrnavljenje ne prašta.

30 31

Početkom 18. veka Pariz je bio najveći grad u Evropi. Broj stanovnika konstantno je rastao, groblja su bila natrpana, slobodne parcele su sve brže nestajale, a tek je sledila buržoaska revolucija koja je odnela još mnogo života. Bio je to ogroman problem, sličan onom s kojim se, doduše mnogo ranije, suočavalo i staro jevrejsko groblje u Pragu, gde su, zbog nedostaka prostora, mrtvi sahranjivani jedni preko drugih. Vlasti Pariza imale su drugačije rešenje. Predložio ga je još kralj Luj XV, ali nije uspeo da nameru sprovede u delo jer je crkva premeštanje posmrtnih ostataka smatrala bogohuljenjem. Međutim, higijena grada i briga o zdravlju njegovih žitelja na koncu su ipak izvojevale pobedu nad dogmama.

34

U to vreme distrikt Lezal, u centru Pariza, bio je izložen raznim zaraznim bolestima zbog kontaminacije nastale neodgovarajućim sahranjivanjem u masovne grobnice, čak i u dvorištima. Izbila je i epidemija kuge. Poseban problem predstavljalo je ogromno Groblje nevinih. Kada su obilne kiše gotovo potopile grad, ono je počelo da tone, a truli sanduci isplivali su na površinu. Tada je doneta konačna odluka da se kosti iz svih pariskih grobalja diskretno izmeste u napuštene podzemne kamenolome i hodnike između njih, ukupne površine od 800 hektara. Naporan posao u trajanju od dve godine obavljen je pod nadzorom policijskog oficira Luja Tirua de Krona. Procenjuje se da je premešteno preko šest miliona preminulih. Ni do danas nije utvrđen tačan broj. Zamislite – šest miliona u podzemnom Parizu, a danas, u onom gore, dvostruko više… Među njima su i posmrtni ostaci učesnika revolucije, od kojih je najpoznatiji Maksimilijan Robespjer.

22 11

Šarl Aksel Gijomo bio je zadužen za prenos kostiju, dok je njegov naslednik, Luj-Etjen Erikar de Tiri, 1810. godine uredio katakombe i obezbedio im sadašnji izgled. Služba je podigla dekorativne zidove, sačinjene od naslaganih potkoleničnih kostiju i lobanja, a iza njih su nabacane ostale kosti. Zidovi su ponegde prekriveni manjim tablama i grafitima. Zanimljivo je da neki vode poreklo još iz vremena kada su prvi ljudski ostaci pohranjeni na tim mestima. Tako, na primer, možete usput pročitati poučne citate o vrednostima života i činjenici da smo pred smrću svi jednaki. I zaista, dole u carstvu tišine, svakom postaje jasno da igra tek sitnu i prolaznu ulogu u jednoj vrlo dugoj priči.

36 37

Među zapanjujuće dobro očuvanim ostacima zastupljen je čitav društveni spektar – od uglednih doktora i političara, do kriminalaca i klošara. Sve ih je zadesio isti usud – nedostatak prostora za sahranjivanje. Neki posetioci zaziru od ulaska u katakombe jer se plaše da bi mogli da se zaraze virusom kuge, ali rečeno nam je da zidovi ipak nisu kontaminirani. Kustoskinja naglašava da kosti obično više govore o tome kako su ljudi živeli, nego kako su umrli, a način na koji su skončali daje skeletima istorijsku važnost. I mističnost. Tako kvarni zubi otkrivaju da se osoba loše hranila ili da je bolovala od rahitisa, povređena kičma svedok je teškog rada, rupe i prelomi posledica su nekog oblika nasilja, i tako dalje.

41

Pripadnici Pariske komune u jednoj odaji ubili su grupu rojalista i pomešali njihove ostatke sa već naslaganim. Tokom Drugog svetskog rata sistem tunela koristio je Pokret otpora, a u istom periodu nemački vojnici imali su podzemni bunker u katakombama ispod liceja Montenj. Bunker nije na turističkoj mapi i može se videti samo tokom nezvaničnih poseta. Poslednji leš u kosturnicu je unet 1860. godine, a otprilike u to vreme otvorena je za javnost.

42

Neobični mauzolej ima svog direktora, kustose, specijalno obučene ljude koji vode računa o svakom posetiocu. Prostorije su vekovima podsticale najrazličitije glasine, a prokopane su još u rimsko doba. Nekada su bile periferija Pariza. Kako se krečnjak vadio iz tih rudnika, tako je grad rastao, sve dok se nije toliko proširio da su građevine počele da niču i iznad samih kamenoloma. Ukupna dužina katakombi iznosi preko 300 kilometara, a veći deo još nije istražen, samim tim ni bezbedan. Podzemni lavirint svojevremeno je omogućavao ulazak i izlazak iz grada bez plaćanja nameta, pa su ga često koristili šverceri i lopovi kako bi umakli policiji. Da bi sebi obezbedili mir i na distanci držali ostale stanovnike, kriminalci su smišljali grozne priče o otmicama, silasku u pakao, đavolu koji vreba u hodnicima, čudovištima koja proždiru ljude, tajnim obredima i žrtvovanjima… Bujnu maštu imali su i čuveni francuski pisci, koji su u svojim delima pominjali taj zamršeni sistem hodnika.

18

I danas je kosturnica izvor raznih urbanih legendi. Kažu da se tu okupljaju masoni i nacisti, da se vrše satanistički rituali, ali i da serijske ubice i tajni agenti ovde dovlače leševe koje niko ne treba da pronađe. Međutim, tih priča nije se plašio ugledni fotograf i novinar iz 19. veka, Gaspar-Feliks Turnašon, poznat pod pseudonimom Nadar, koji je 1860. godine prvi snimio Katakombe i zvanično ih predstavio sunarodnicima. Čak je među gomilom kostiju napravio i autoportret.

Podzemni tuneli i odaje dugo su predstavljali problem za dalju gradnju. Kamenolomi su se urušavali, stvarajući rupu na površini i oštećujući zgrade. Zbog toga su vlasti još 1777. godine osnovale Opštu inspekciju kamenoloma, koja je osmatrala stanje postojećih i sprečavala kopanje novih. Nadgledanje i radovi na učvršćivanju nastavljeni su do današnjih dana. Zbog mnoštva tunela u samim kamenolomima, potom onih iznad koje koristi metro i odvodnih kanala, a uzimajući u obzir mekoću kamena, ceo grad je na oprezu čim se pomene nicanje nekog novog objekta.

44 43

Još krajem osme decenije prošlog veka, tajni obilasci Katakombi postali su pravi hit među pariskom omladinom. Taj zanos i danas traje, a ogleda se u korišćenju alternativnih puteva umesto onih koji su obeleženi za zvanične posete. Kršeći sva pravila i zabrane, dešava se da na javnim saobraćajnicama uljezi ulaze kroz šahtove, kroz sistem kanalizacije ili podrume starih zgrada. Takve obilaske preduzimaju oni koji sebe nazivaju katafilima – osobe koje poseduju određeni stepen znanja o podzemnim hodnicima, kao i o retkim preostalim ulazima koji nisu zazidani. Zahvaljujući njima, Katakombe su postale kultno mesto, neka vrsta paralelnog sveta koji ima svoju zajednicu, pravila, sukobe. Parižani tvrde da oko tri stotine katafila redovno ordinira podzemljem.

45

Katafili puristi, zaljubljenici u kamenolome, u njihovu atmosferu i prošlost, nastoje da zaštite ceo prostor, izbegavajući da ga degradiraju natpisima ili rušenjem zidova. Predstavljaju se kao majstori za klesanje kamena i savršeni zidari. Druge grupe nastoje da ostave svoj znak, obično grafitima ili nekim oblikom vandalizma, kršeći i zakone grada i zakone podzemlja. Međutim, još od 1955. godine Katakombama patrolira specijalan odred policije, koji proverava koliko se poštuje državni zakon. A on zabranjuje svakoj osobi koja nije prijavljena službi ili koja ne koristi obeležene hodnike da se kreće kamenolomima. Uprkos tome, osamdesetih je formiran pokret čiji su članovi na svoju ruku pokušali da istraže napuštene i do tada neispitane tunele. U jednom od njih otkrili su celu bioskopsku dvoranu, dok se za neke ispostavilo da zaista jesu tajna sastajališta. Danas se nekoliko prostorija koristi za izložbe i tehno žurke. Za ove druge potrebna je posebna ulaznica.

Tekst: Snežana Ilić
Fotografije: Snežana Ilić, Pixabay, Wikimedia
ZABRANJENO preuzimanje teksta i fotografija bez odobrenja autora!

40

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR