Pre 70 godina rođena je ideja o štafeti mladosti, a najveći jugoslovenski brend, Tito, danas se rehabilituje na sve moguće načine, manje zbog ideologije, a mnogo više zbog spontane nostalgije za vremenom prosperiteta i socijalne sigurnosti

Da je Jugoslavija bila sto puta gora nego što je bila, opet bi bila sto puta bolja od svega što je nakon nje nastalo. Te zemlje, čije je ime dobro znao da izgovori i kojoj se klanjao ceo svet, odavno više nema. Nalazi se još samo na prašnjavim policama istorije i starim mapama, u lepom ili ružnom sećanju njenih bivših naroda i u srcima onih koji, u nemogućnosti da prihvate stvarnost kakvu im je nametnula sopstvena glupost, ne žele da se odreknu imena koje im je toliko značilo, i još više obećavalo. Od Vardara do Triglava, Jadranskim i Panonskim morem, bez ikakvog mirisa oluje nesmetano se plovilo boljim životom, koji je nekada svima ovde bio dostupan. Sve do tragičnog kraja sna o bratstvu i jedinstvu, sve do oduzimanja prava i na samu pomen reči normalan život i sve što se pod njim podrazumeva.

Posle crvenog pasoša bez mane, koji je prelazio grane bez puno njakanja i oko kojeg su se otimali svi evropski šverceri, postali smo samo ekonomska i kulturna provincija na kraju novog sveta. Kao da smo sami sebe svesno strpali u fioku rezervisanu za one koji nisu sigurni da li uopšte žele da pronađu put iz zamršenog lavirinta bolje prošlosti, i koji ne umeju da objasne kakva ih je to stvarnost snašla posle svega i zašto nikako ne mogu da se probude iz ružnog sna. I ovaj 25. maj, nekad poznatiji kao Dan mladosti ili u šali Titovdan, mnoge će podsetiti da se nalaze u velikom raskoraku između prošlosti i sadašnjosti u kojoj im, valjda, nije ostalo ništa pametnije nego da se predaju nostalgiji, jer odgovore za surovo vreme u kojem žive jednostavno nemaju. A budućnost u ovom trenutku deluje kao da nas u njoj neće ni biti. I taman posla da zaboravim onu čuvenu hejtersku – Tito je kriv za sve.

Sve je isto, samo njega nema

Na pitanje koga biste najradije klonirali, većina građana bivše države daje isti odgovor. Štafete mladosti ponovo se trče, a Kuća cveća postala je mesto majskog hodočašća. Josip Broz Tito, rođen 25. maja 1892. u Kumrovcu, nesumnjivo je najvažnija ličnost zemlje koja je poživela jedva deceniju duže od njega. Harizmatični predsednik i vođa sa stilom bio je, i ostao, idol mnogih generacija svih ovdašnjih nacija. Neki ga doživljavaju i kao smrtnog neprijatelja, ali dobro, svako ima pravo na mišljenje. Većina ga, pak, krivi što je otišao u večna lovišta, jer da je živ – svega ovog ne bi bilo. A sve ovo ima više različitih tumačenja… Tito je umro 4. maja 1980, u 15:05. Već u 15:06 istog dana počeo je raspad svih sistema, samo što to tada nismo znali. Mada, možda su znali oni koji su mu radili iza leđa… Njegovo telo pronešeno je uplakanom Jugoslavijom, a sahrani je prisustvovao 31 predsednik, četiri kralja i britanska kraljica, pet prinčeva i više od stotinu premijera i ministara iz 127 država sveta. Bio je to najposećeniji pogreb nekog državnika u prošlom stoleću.

Danas, 35 godina kasnije, svet izgleda bitno drugačije nego kada ga je on ostavio. Dok se za društvo jednakih ispostavilo da je bilo samo utopija i da možda uspeva u nekim disciplinovanijim i boljim sredinama, Jugoslavija se rasparala po šavovima koje je on spojio, a braća su svoje veze pokidala, sopstvenom krvlju ugasivši baklje jedinstva. Svi već odavno žive pod novim zastavama i krovovima, dok njihovi lideri ne žele da priznaju da je narod, kojeg niko nije pitao zašto je i kome bila potrebna sva ta krv, zajedno mogao mnogo više od njih šestorice. Plaćajući danak želji da se što pre pridruže novom svetskom poretku, te lažnim nadama izmučene male nacije sada stavljaju prst na čelo zbog kolektivne blesavosti i prećutno se slažu da uspomene ne mogu tako lako podeliti kao imovinu bivše države. Neki među njima i dalje se trude da pola zajedničkog veka, kao da ga nikad nije ni bilo, izbrišu pogrešno protumačenim patriotizmom, nemilice izmišljajući nove jezike kako bi se što više razlikovali od suseda.

A Jugosloveni, građani na globusu nepostojeće države, i dalje se, negde, drže zajedno. Pronašli smo ih na stranicama knjige utisaka iz Kuće cveća, pored potpisa na kineskom, italijanskom, engleskom, arapskom… Ostavljaju ih oni koji se sećaju sletova, štafeta, pionirskih marama i, ako ni zbog čega drugog, zahvaljuju što su imali bar srećno i bezbrižno detinjstvo, dopisujući na kraju Druže Tito, još ti se kunemo. Starijima je, opet, čast što su bili Titovi savremenici. I tako dalje, sve do zaključka koji najbolje oslikava našu realnost – bravar je bio bolji. Jer, druže Tito, skrenuli smo s puta, sad nas jašu i kurta i murta. E, pa, niko nas nije terao na to.

Da sam ja živ, majku mu božiju, sad bismo već stigli do Meseca…

Da je kojim slučajem živ, Tito sigurno nikad ne bi dopustio da razni belosvetski krojači sudbina nesmetano vršljaju ovim prostorima, da nas prvo rasture i posvađaju, jer tako se lakše manipuliše, pa da nas onda, u ime demokratije valjda, naprasno pomire, ali da nas ipak s vremena na vreme peckaju kako ne bismo zaboravili da se zabavljamo prebrojavanjem krvnih zrnaca. Da nas bombarduju i ponižavaju, pa da onda izigravaju mirotvorce plaćene onim što je ostalo od naših plata i penzija. Pa, može im se. I kurti i murti. Sedamdesetih je Titu bilo ponuđeno da uđe u tadašnju Evropsku zajednicu. Nije hteo ni u kakve saveze, ni sa kim. Sada nam je valjda jasno zbog čega. Ali, kasno je. Obećanja, uslovljavanja, moderno robovlasništvo, a maršal se verovatno prevrće u grobu i misli: Samo vas posmatram, majku li vam božiju

Ratovi su prošli i rane zarastaju, iako neki uporno pokušavaju da otvore nove. Opet su, premda sa graničnim prelazima, gužve na Autoputu bratstva i jedinstva, ponovo je interesantno leto u Dalmaciji, Istri… Izvinjenja pljušte, samo vrli novi svet, koji je najviše kriv za balkansku klanicu, nema nameru da se bilo kome izvinjava. Pored nesposobnih i udvoričkih aktuelnih vlasti, šta preostaje narodu kojeg, opet podsećamo, niko ništa ne pita? Pa, jedino da oživi Tita. U Kući cveća, a i šire… Brojne kafane po nekadašnjoj državi nose njegovo ime, pored internetovskih postoje i prave mini Jugoslavije, doduše na privatnim imanjima, ali sa validnim pasošima, iz muzeja se kradu Titovi satovi, vraćaju se njegove biste i statue odnešene početkom devedesetih, kada se raspojasalo ludilo, a njegovo ime se ponovo vidi iz aviona ispisano kamenom po planinama i dolinama. I naravno, bio je frajer i po, što bi rekla popularna pesma. Ričard Barton i Jul Briner otimali su se koji će da ga igra, u njegovom društvu uživale su holivudske dive poput Elizabet Tejlor, šetao je Brionima pod ruku sa Sofijom Loren, na uvce su mu svirali najveći muzičari tog doba… I njemu je to pristajalo. Da ne govorimo o počastima koje su mu ukazivali svi veliki državnici tog doba, o poštovanju i bombardovanju cvećem po ulicama od Azije do Amerike ili poklanjanju ključeva svetskih prestonica.

Nova mladost štafete mladosti

U zbirci Muzeja istorije Jugoslavije, nekadašnjeg Muzeja 25. maj, nalazi se, verovali ili ne, oko 22.000 štafeta. To nije konačan broj jer se stalno pronalaze nove palice. Ideja o simbolu Dana mladosti potekla je 1945. godine od Josifa Prohaske, kragujevačkog profesora i heroja Prvog svetskog rata, navodi se u našem izdanju časopisa Nacionalna geografija. Inspiraciju je dobio nakon prolaska olimpijske baklje kroz Kragujevac deceniju ranije, kao i sokolske štafete kojom je nošen plamen do groba kralja Aleksandra. Ovaj projekat je brzo prihvaćen, a još brže je dobio državni karakter. Odlučeno je da svoje štafete osmišljava omladina iz svih republika i pokrajina, i da one kreću iz raznih tačaka države. Nosile su je ugledne ličnosti iz sveta kulture, nauke, umetnosti, sporta, ronioci pod vodom, mornari preko mora, rudari po dubinama zemlje, planinari do najviših vrhova, padobranci su s njima skakali iz aviona, a sa nekim minijaturnim leteli su i golubovi pismonoše. Savezne štafete imale su ireplike. Ključni trenutak u hronologiji manifestacije dogodio se 1957. godine, kada je Tito rešio da se prilagodi novim okolnostima. Potencirajući bliskost sa omladinom, predložio je da njegov rođendan postane Dan mladosti, a da dotadašnja Titova štafeta ponese novi naziv – Štafeta mladosti. Prva takva krenula je iz njegovog rodnog Kumrovca, a narednih godina polazila je i iz drugih mesta, završavajući na svečanostima organizovanim u Beogradu na stadionu JNA, tokom poslednje tačke čuvenog sleta. Procenjuje se da je rođendansku štafetu maršalu nosio svaki deseti građanin Jugoslavije. Poslednja ceremonija kojoj je Tito prisustvovao održana je 1979. godine. Nakon njegove smrti Dan mladosti nastavljen je pod sloganom I posle Tita – Tito. Poslednji slet njegova omladina je odigrala 1987. godine, uz niz političkih skandala koji kao da su najavljivali kako će početi naredna decenija. Štafeta, simbolično, i danas do Kuće cveća stiže iz svih krajeva bivše Jugoslavije.

Jugoslavija za početnike

Rade Šerbedžija često ume da kaže: Ko misli da mu nije bilo dobro sa Titom, ja ne znam kako da mu pomognem. Pa, izgradile su se tada sve ove fabrike, putevi, čak i nuklearne elektrane, mladi su imali pametnija posla, svega je bilo dovoljno, tuđe nismo hteli, svoje nismo dali… Podigli smo kuće, išli i na letovanja i na zimovanja, vozili automobile na kredit, navijali za plave koji su bili najbolji u svemu, putovali svetom bez čekanja u redu za vize, kriminalci i ostali marginalci nisu skakali po naslovnim stranama novina, zločincima je bilo mesto iza rešetaka… I još nešto što je veoma važno – Tito je bio blizak sa narodom. Nije od sebe pravio kult ličnosti, tipičan za istočnoevropske diktatore, a uostalom nije ni bio od njihove sorte. Taj kult ustanovljen je posle njegove smrti, kada smo, s razlogom, počeli da ga pravimo od blata. U prilog tome još jedan utisak iz Kuće cveća: Šta smo bili, a gde smo sada? E pa, da je živ, već bismo stigli i do Meseca. Ali ne, lakše nam je bilo da sve srušimo i da se sada valjamo u blatu.

Tito, iako poznat kao veliki hedonista, nije stekao nikakvo lično bogatstvo. Čak je i njegova garderoba bila državna imovina. Nije postavljao rođake na važne pozicije, nije bio komunistički monarh, niti je neutralna Jugoslavija bila nalik zemljama iza gvozdene zavese. Štaviše, svet je rado dolazio ovde, a odavde se išlo u svet kad god se htelo. Posle Titove sahrane kojoj je, u ime četiri milijarde ljudi, prisustvovalo 209 delegacija i koju je prenosilo 50 svetskih televizija, Jovanka Broz našla se u kućnom pritvoru. Umrla je napuštena od svih, u uslovima nedostojnim čoveka. Koga treba da bude sramota?

Čini se da je, u inat svima, Jugoslavija bila mesto kakvo su drugi oduvek sanjali, ali nisu mogli da ga stvore. Nešto kao južnoslovenski odgovor na Evropsku uniju. Utopija u kojoj je bilo svega, a najviše slobode, u kojoj se živelo mirno i sigurno, u kojoj su svi imali prava na sve, dok danas nemaju prava ni na goli život. I vanzemaljce smo imali, kažu. I nuklerani program. Postojalo sve to samo kao Titov blef, tek, on je bio maher od zanata koji je umeo i sa nama i sa svim.

Da se nije našla na putu moćnika i da nije stajala na raskršću interesnih sfera, Jugoslavija bi danas bila druga Švajcarska, a ne jazbina kriminala i belosvetskog ološa. Ali, eto – morala je nestati jer je bila rđav primer celoj Evropi. Neposlušan đak koji je bežao sa časova kada su se delile lekcije o treniranju moći. Za ovih 25 godina sav onaj pošten svet od Vardara do Triglava izgubio je dostojanstvo i slobodu. Ponižen, uvređen, bačen na kolena, u krv, u bespotrebnu mržnju izazvanu glupošću kojoj se početak ne zna. A ni kraj, nažalost. Septičkoj jami se ne nazire dno. Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi, reče Ante Marković 1990. godine, pokušavajući da nas opomene kako bi pogrešni potezi mogli skupo da nas koštaju. Kao što znamo, skrenuli smo s puta. Glupost nas je koštala mnogo više nego što je Ante mogao da zamisli. Umesto dostojanstvenog života sada imamo siromaštvo, bedu, šovinizam. Napuštene fabrike i oglodanu kulturu, poniženu nauku i odbeglu inteligenciju. Najmanje evropske plate i penzije, ukoliko ih uopšte i dobijamo. Deca ne znaju šta je bezbrižno detinjstvo, niko ih ne štiti. Nema osnovnih ljudskih prava na školovanje i lečenje. Na život. Zemlja se budzašto prodaje domaćim kriminalcima i stranim robovlasnicima. Ulicama slobodno šetaju psihopate i ubice. Dinar je postao merilo bede. Nevaspitani i neobrazovani isplivali su na vrh… Ali, još jednom da ponovim – tako smo hteli. Zar ne?

I posle Tita – Tito

U nekadašnjoj Zimskoj bašti nema više gardista koji su danonoćno čuvali maršalov grob. Danas su aktuelna razna polemisanja ko je zaista tamo sahranjen i da li je taj (anti)junak našeg doba radio u interesu države koju je stvorio. Posle ratnih devedesetih, kada je Kuća cveća čamila prazna, doduše nikad i zapuštena, poslednjih godina posećuju je nepregledne kolone ljudi svih generacija. Od Ljubljane, preko Dalmacije i Bosne, do Subotice i Đevđelije. Od starina sa partizanskim ordenjem do dugokosih slovenačkih bajkera, koji rado prelistavaju Leksikon yu mitologije. U tišini grobnice, u kojoj je sa Titom sahranjena i njegova Jugoslavija, obuzima ih osećaj nečeg prohujalog i završenog što se polako pomirilo sa sobom. I sa drugima. A bilo bi bolje da je trajalo… Neki će dodati da istoriju pišu pobednici i da je ta država sada bezvredna, dok drugi smatraju da u nju i njene spomenike ne treba dirati. Svi se, međutim, slažu u jednom: kad bismo živeli tim boljim životom, možda nikom ne bi bilo potrebno da priziva sećanja na 25. maj, na štafete mladosti ili na onu Hej, (Jugo)Sloveni, himnu izgubljenih ili srećnijih generacija, to nikako da se utvrdi. Svako tera svoje. Ja sam sigurna da su bile srećnije. Dovoljno je da se osvrnem oko sebe i da se, po ko zna koji put, uverim da je iza Tita ostala samo k… pita. Od onog što se ne jede, ali da ne lajem sad. Jednostavno, bravar je i mrtav najbolji.

Tekst: Snežana Ilić

Fotografije: Snežana Ilić, Muzej istorije Jugoslavije, arhiva

    

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR