Veštičin jarac, nirnberška devica, bodljikavi tron, maske sramasmetlareva kći samo su deo eksponata neobične izložbe srednjovekovnih sprava za mučenje, koju možete pogledati u kalemegdanskim kazamatima

U kazamatima Vojnog muzeja na Kalemegdanu u toku je jedna neobična izložba, kakvu Beograđani do sada nisu imali prilike da vide. Pošto bi već sam njen naziv, koji sam upotrebila i za naslov priče, mogao u čitaoce da unese nemir, posebno onima sa slabim srcem i stomakom, moram odmah na početku da kažem da nije baš toliko strašno kao što zvuči, a trudila sam se da i fotografije budu prilagođene svačijem oku. Nazovite me frikom, ali ja sam, naprosto, od onih koji vole sve da vide i dotaknu, pogotovo ako ima veze sa istorijom i kopanjem po njoj. To navodim zbog različitih reakcija koje izaziva ova jedinstvena izložba u organizaciji preduzeća Beogradska tvrđava, i koja je u Srbiju stigla nakon velikog uspeha u evropskim gradovima. Mnogi smatraju da je bolesna i morbidna. No, takav je bio i najveći deo perioda čiju tamnu stranu ona otkriva.

U autentičnom prostoru kalemegdanskog podzemlja, savršenom za umetničko oživljavanje memljivih i vlažnih podruma nekadašnjih tamnica, uz muziku koja u vene uliva blagu jezu, i sasvim dovoljnu dozu hladnog vazduha koji struji hodnicima, predstavljene su verodostojne replike više od 60 sprava za mučenje koje su se tokom srednjeg veka koristile u Zapadnoj Evropi. Jedno od najmračnijih poglavlja u ljudskoj istoriji ostaće, između ostalog, upamćeno i po masovnim ubistvima, zverstvima i ratovima koji su za sva vremena okrvavili tle Starog kontinenta. Apsolutno sve je bilo podređeno verskim normama i autoritetu. Ko se usudio da se suprotstavi crkvenim dogmama i tiraniji beskrupuloznih vladara, bio je, u ime pravde, proglašavan za neprijatelja. A remećenje tadašnjeg reda i mira surovo se kažnjavalo, jer je tretirano kao napad na sistem i društveni život. Prestupnici, zločinci i ubice, ali i mnogi učeni i obrazovani ljudi, samosvesne žene koje su pokušavale da se oslobode patrijarhalnih stega i svi koji se nisu slagali sa učenjem katoličke crkve bili su otrov za društvo i korov koji je trebalo saseći u korenu. Kazne su bile drastične. A, u tom tmurnom vremenu inkvizicije i lova na veštice, one nisu podrazumevale samo spaljivanje na lomači ili bacanje u bukagije.

Pored svake sprave nalaze se živopisne ilustracije i detaljna objašnjenja metoda torture. Sve su bile priznate zakonom i korišćene tokom sudskih procesa za dobijanje priznanja i samog kažnjavanja. Instrumenti su napravljeni u prirodnoj veličini, a većina je stigla iz privatnih zbirki evropskih kolekcionara i istoričara. Osim sprava koje su dovodile do teških telesnih povreda i smrti, postavku čine i one kojima su se kažnjavali sitniji prestupnici, i koje su osuđenike izvrgavale ruglu i osudi javnosti. Tačnije, služile su za moralno poniženje. Mora se napomenuti da nijedna od njih ne predstavlja deo istorijskog nasleđa Srbije, niti se koristila na ovim prostorima. Osim one dobro poznate, koja se smatra turskim izumom. Kolac.

Izlišno je polemisati koja sprava je bila najbrutalnija. Maske srama, gvozdena nirnberška devica, bodljikavi tron, flauta i razapinjač samo su deo stravičnih instrumenata koji svedoče o grubosti tog mračnog doba. Bile su u širokoj upotrebi tokom 16. i 17. veka, a pojedine su preživele i do prošlog stoleća. Velika je verovatnoća da su se neke od ovih metoda koristile i u koncentracionim logorima za vreme Drugog svetskog rata. Izložba proučava fenomen torture u evropskoj civilizaciji u srednjem veku, ali i u kasnijem razdoblju, i razmatra surovost na koju su ljudi čak i danas spremni.

Mehaničko mučenje je nemački izum. Gustav Frajtag je u knjizi Slike iz nemačke prošlosti opisao kažnjavanje jednog falsifikatora 1515. godine pomoću sprave koja je zbog svog oblika i grada u kome je prvi put upotrebljena nazvana nirnberška devica. Osuđenika bi zatvorili u ovaj gvozdeni kovčeg i probadali ga šiljcima pozicioniranim tako da prodiru u različite delove tela, ali ne i u vitalne organe, kako bi nesrećnik dugo patio. Pomenuti falsifikator je u tajnom podzemnom tunelu nirnberške sudnice na ovaj način mučen tri dana.

Judina kolevka predstavlja prekretnicu u istoriji torture, zato što je omogućavala mučenje bez nanošenja nepotrebnih povreda. Osuđeniku nisu lomljene kosti niti mu je čupano meso, a jedino što mu je ovom metodom bilo oštećeno su nervi. Zato se judina kolevka, poznata i kao bdenje, smatrala nenasilnim oblikom mučenja, ukoliko je tako nešto uopšte moguće. Ideja je da optuženi što duže ostane budan. Međutim, mučenje nespavanjem nije bilo jedino. Žrtva je prvo postavljana iznad vrha piramide, a potom nekoliko puta spuštana na njega. Ako bi zbog neizdrživog bola pala u nesvest, mučenje je prekidano, ali samo do povratka svesti.

Islednici Nirnberga i Regensburga su u srednjem veku iznuđivali priznanje pomoću specijalne stolice. Čovek bi sedeo vezan na sedištu od šiljaka, dok ga je dželat udarao po udovima i čupao kleštima. Ovakvo mučenje je trajalo i po nekoliko sati, a zna se da je primenjivano čak do 1846. godine. Sprava za gnječenje glave, koja je u srednjem veku izmišljena u severnoj Nemačkoj, i danas se koristi u pojedinim zemljama Latinske Amerike, mada u modifikovanoj formi. U originalnoj verziji, brada žrtve je stavljana u drveni ili gvozdeni kalup. Zavrtanjem mehanizma na temenu glave prvo bi se lomili zubi i vilica, a zatim i lobanja, sve do izlivanja mozga.

Skitnica Volfgang Zelvajser iz Gaštajna osuđen je 1614. godine u Lincu na razapinjanje na točak sa spaljivanjem zato što je proglašen krivim za pravljenje pakta sa đavolom i izazivanje oluje. Mučenje je imalo dve faze, podjednako strašne. U prvoj  su lomljene kosti i zglobovi pomoću točka za lomljenje koji je sa spoljne strane bio sav u šiljcima. U drugoj fazi, korišćenoj za pogubljenje, prethodno izlomljeno telo doslovce bi bilo isprepletano kroz točak, a potom podizano na dugačku motku gde je žrtva ili ostajala do smrti ili spaljivana.

Testera i garota spadaju u instrumente koji su se najduže održali. Poslednji zabeležen slučaj pogubljenja garotom zabeležen je u Španiji pre samo 40 godina. Na glavi osuđenika u sedećem položaju sa rukama vezanim na leđima bio je fiksiran gvozdeni obruč sa šiljkom. Dželat je uvrtao šiljak u osuđenikovu glavu. Pokazana je i sprava za mučenje pomoću vode, a nešto slično koristili su, ili još koriste, Amerikanci u Gvantanamu, prilikom ispitivanja osumnjičenih za terorizam.

Gvozdene maske srama korišćene su za javno ponižavanje, a flauta se prvi put pominje u italijanskim dokumentima iz 18. veka. Kazna je uglavnom izvršavana zbog manjih prekršaja, za remećenje reda i mira ili psovanje. Stavljala se oko vrata žrtve, a prsti su joj zaključavani u posebne stege. Naprava se koristila i za kažnjavanje loših muzičara, čija je svirka smetala plemićima. Za špansko golicanje korištene su posebne grabulje, koje su grebale žrtvu vezanu za široku dasku. Tačnije, skidale su joj kožu s leđa. Tu je još jedan instrument egzotičnog naziva – smetlareva kći, ili roda. Ime je dobio u 16. veku, u vreme inkvizicije, kada su ga premijerno predstavile rimske sudije, a pronađen je i u londonskom Taueru.

Izložba Srednjovekovne sprave za mučenje, koja traje do oktobra, nastoji da na objektivan način ilustruje fenomen torture kao problem koji je postojao i još postoji u civilizaciji, navodi se u saopštenju JP Beogradska tvrđava. U preduzeću su pokušali da preduprede negativne reakcije i očekivana pitanja zašto se u javnom prostoru postavlja izložba o ljudskoj brutalnosti. Njihov stav je da ćutanje o mučenju ljudskih bića kroz istoriju neće isceliti i zaštititi zajednicu, te da zato ove činjenice treba priznati kao deo prošlosti, predstaviti ih i ispitati. A da su isti problem i potrebu za pravdanjem imali organizatori postavki i u drugim gradovima Evrope u kojima je prikazana pre Beograda, ukazuje i tekst kataloga pun uputstava da je ne treba gledati senzacionalističkim očima, uz podsećanja na moguće istorijsko, sociološko i filozofsko sagledavanje ove specifične teme. Namera je da na primeru torture kao delu istorijskog nasleđa posetioci razmisle o sadašnjosti. Jer, na sramotu čovečanstva, surovo mučenje se primenjuje i u 21. veku, daleko od očiju javnosti.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR