Ispod starog jezgra Beograda postoji pravi lavirint pun zagonetnih prolaza i prostorija. Za jednu od najvećih misterija Kalemegdana vezuju se razne priče i nerazjašnjeni događaji, ali ni do danas nije utvrđeno da li su je gradili Austrougari ili je bila interesantna još starim Rimljanima, po kojima je dobila ime

Koliko puta ste samo prošli pored ovog mesta, a niste imali pojma ni da postoji? Ili ste čuli za njega, jer se pominje u raznim beogradskim legendama, ali niste znali gde se tačno nalazi? Upravo ovde, pored Pobednika, iza masivnih gvozdenih vrat, već vekovima se krije veliko blago ovog grada, za koje neki tvrde da predstavlja i pupak sveta, sličan onome u Delfima. Prema starogrčkom mitu, da bi saznao gde je središte Zemlje, Zevs je sa dva njena kraja pustio na slobodu dva bela orla, koja su se sastala na pola puta, tačno iznad budućeg proročišta. Tu tačku obeležio je neobično isklesanim kamenom, omfalosom, što na grčkom jeziku znači centar.

Nešto kasnije, kada su drugi narodi nasledili Kelte u današnjem Beogradu, rodila se legenda da je baš sa ovog mesta na budućem Kalemegdanu trački svirač i pesnik Orfej silazio u podzemni svet, Had, i da je i tu nekada stajao omfalos. Međutim, ako je verovati istorijskim podacima, tada ovde nije postojao nikakav prolaz, a ni bunar, iako svi volimo da ga zovemo rimskim. Ipak, put do dna izazovne turističke atrakcije Beogradske tvrđave popločan je raznim legendama i pričama, koje uglavnom lede krv u žilama. Ako niste skloni avanturama i lako vas je uplašiti, posebno ako vam na pomen bilo kakvog bunara na pamet prvo padne sablasna devojčica Samara iz horora Krug, možda je bolje da ne čitate dalje…

Jedna od najvećih misterija Kalemegdana ukopana je u stenovito tle ispod platoa Gornjeg grada. Za razliku od mračnih laguma i čitavog lavirinta hodnika ispod tvrđave, bunar kroz dva jedva primetna prozora dobija svetlost, koja kameni hodnik prekriva raznim bojama kada sunce odluči da se zaigra sa svojim zracima. Pre renoviranja i uvođenja električne instalacije, sa tavanice u obliku kalote visili su stalaktiti, kao u pećini, dok je, zbog vlage, uglačani pod u nekim delovima prilično klizav. Ali, ovo je bunar. Mora da bude malo vode, šali se mladi vodič. Na ulazu, odmah iza teških čeličnih vrata koja podsećaju na ona na srednjovekovnim zamkovima, nalaze se stepenice. U jednom od otvora sa desne strane stoji kamen koji zaista liči na pomenuti grčki pupak sveta. Možete ga videti na fotografiji u donjem delu teksta. Posle nekoliko metara glavni hodnik se deli na manju levu prostoriju, gde se nalaze tri polukružne niše koje su nekad služile za postavljanje svetiljki, i desnu, u koju se odlagala voda doneta iz bunara. Tu su i tri otvora u kojima su bile česme, objašnjava vodič.

images_zanimljivosti_rimski_bunar_01a

Čak tokom vrelih letnjih dana, kao što je bio ovaj julski kada sam drugi put obišla Rimski bunar, u dvorani vlada prijatna hladovina. Vazduh je toliko svež da skoro i zaboravljate da se nalazite u jednom starom podrumu do kojeg ne dopire previše svetla. Svežinu i hlad omogućavaju kružni otvori za ventilaciju na vrhovima zidova i na velikoj kupoli iznad grotla, širokog tri i po metra, prekrivenog zaštitnom rešetkom i uokvirenoj čvrstom metalnom ogradom. Mnogima prolazi jeza kroz kosti kada pogledaju dole, u dubinu. Naročito ako su upoznati sa urbanim (a i nešto starijim) legendama ovog neobičnog objekta.

Kada su 2006. godine bunar posetile prve novinarske ekipe, moglo se stići i do njegovog dna. Iza niskih starih vrata nalaze se spiralne stepenice koje vode pravo dole. Bile su zgodne vodonošama koje su na mazgama nosile tovar. Tada sam prvi put krenula u obilazak tajanstvenih prostorija za koje mnogi Beograđani nisu ni znali da vekovima postoje pod njihovim nogama i stanovima, i sećam se kako sam, oduševljena doživljajem, rekla: Šta bi Spilberg dao da je sada ovde?! Pozavideo bi mi na tom indijanadžonsonovskom bauljanju kroz tamu… Silazak u beogradski podzemni svet bio je zaista holivudski, po klizavom kamenom stepeništu koje se jedva naziralo pod svetlošću baterijskih lampi i pored zidova prekrivenih staklastim slojem, zbog kojih imate utisak da ste u nekoj pećini na kraju sveta, a ne ispod jedne evropske metropole. Posle više od dve stotine ne baš stabilnih stepenika i pređenih 35 metara, stiže se do dna. Ali, to je tek gornji nivo vode.

Dubina bunara iznosi preko 60 metara, i njegovo dno niže je od dna Save. Voda, koja gledana odozgo izgleda crna kao nafta, ovde je bistra do nekoliko metara u dubinu. Baš na tom mestu, gde se prečnik bunara sužava na dva metra, nešto je svilo svoj dom. Mali stvor koji se ne može videti ni na jednom drugom mestu u Srbiji. Ronioci su ga pronašli prilikom novijih istraživanja, a naučnici su ustanovili da je reč o obliku amfipoda, minijaturnom raku od jedva pet milimetara. Inače, postoje dva stepeništa koja su odvojena i okružuju cilindar bunara poput DNK spirale. Ideja je bila da se oni koji siđu po vodu vrate drugim putem, kako ne bi smetali onima koji su tek sišli, jer su stepenice prilično uzane i klizave, objašnjava istoričarka Olivera Vučković.

Iako na ulazu u zdanje stoji natpis Rimski bunar, prva lekcija koju ćete naučiti od vodiča jeste da već samo njegovo ime krije zvrčku. Jer, niti je to bunar, niti je rimski. Ali eto, naši ljudi vole da za sve što je staro kažu da potiče iz rimskog doba. Tako bar glasi zvanično objašnjenje. Kako god se zvao, za ovaj istorijski lokalitet su vezana razna predanja, legende i fantastične priče. Gradili su ga Austijanci, negde između 1717. i 1731. godine, otprilike u isto vreme kada su nešto severnije počeli da se naziru obrisi buduće Petrovaradinske tvrđave. U svakom slučaju, bilo je to mnogo stoleća nakon što su Rimljani nestali sa naših prostora. Ovo je, u stvari, jedna cisterna koja se napaja površinskim vodama, s obzirom na to da u blizini nije pronađen nijedan izvor. Voda se sliva se platoa ispod Gornjeg grada kroz propusno tlo i akumulira.

Pretpostavlja se da postoji i dotok podzemnih voda sistemom sifona, prostora u koje se skriva i iz kojih kasnije izvire zbog pritiska. Stručnjaci kažu da je teško objasniti zašto njen nivo raste u vreme kad nema padavina i dok vodostaj Save opada. A nema ni tajnih prolaza, kao što mnogi veruju. U nameri da dođu do vode, važne za funkcionisanje i snabdevanje velike cidatele, graditelji su nabasali na stenu. Zaustavili su se posle dva i po metra, jer su naišli na nepropusno tle. Projekat je vodio oficir Nikolas de Morez, koji je kasnije skončao na Kalemegdanu zbog izdaje. Ako je i postojao onaj čuveni tunel ispod reke, nekadašnje granice između austrijskog i turskog carstva, koji je od Kalemegdana vodio čak do Gardoša u Zemunu, nije pronađen nijedan dovoljno ubedljiv dokaz za tu popularnu teoriju.

Dok su vladali Beogradom, Austrijanci su se trudili da znatno izmene lice nekadašnje turske kasabe. I to u baroknom stilu, tada aktuelnom širom kontinenta. Prema nekim tumačenjima, atribut rimski bunar je dobio zbog ambicije Austrijanaca da postanu naslednici zaostavštine Rimskog carstva. Uostalom, njihovi carevi nosili su tu titulu. Ima i onih koji smatraju da su upravo stari vladari Singidunuma napravili rezervoar koji bi legionare snabdevao vodom u slučaju da budu opkoljeni. Istoričari navode da više pisanih izvora potvrđuje da je postojao mnogo pre obnove. Jedan od njih je opis iz vremena despota Stefana Lazarevića. Njegov biograf još u 14. veku pominje ovo mesto kao Rimski bunar u kojem je skladištena hrana. Čuveni turski putopisac Evlija Čelebija je 1660. godine opisao istu građevinu koja se koristila kao silos za žito, podseća novinar i pisac Zoran Nikolić. Postoji više teorija koje razmatraju mogućnost da Rimljani zaista jesu upetljali svoje prste i da naziv bunara ipak nije nastao slučajno.

Znamo da je na mestu današnjeg Kalemegdana postojao rimski kastrum, stalni vojni logor Četvrte Flavijeve legije. Bio je povezan vodovodom sa udaljenog izvorišta u Malom Mokrom Lugu, a deo te antičke vodovodne linije sa velikom olovnom cevi otkriven je ispod sadašnje Biblioteke grada. Bilo je logično da Rimljani pokušaju da iskopaju bunar kako bi se vojska snabdevala pitkom vodom u slučaju opsade. Prema toj verziji, počeli su s radovima na mestu današnjeg bunara, ali nisu uspeli da pronađu vodu. Tvrda krečnjačka stena sprečila je graditelje da produže kopanje prema Savi. Ivana Filipović, arhitekta Zavoda za zaštitu spomenika, za magazin Evropa potvrdila je da je sagrađen 1731. godine, kao delo arhitekte Baltazara Nojmana koji je osmislio i Karlovu kapiju, i da slični bunari postoje na nekoliko drugih mesta u svetu. Smatra da je napravljen po uzoru na onaj Svetog Patrika, u okviru utvrđenja u Orvijetu, nedaleko od Rima, koji ima isto spiralno stepenište.

Iako je njegovo dno danas ispunjeno vodom, bunar je svojevremeno nekima služio kao tamnica, dok je drugima postao – grobnica. Jedno svirepo pogubljenje iz 1494. godine posebno je jezivo. U 15. veku tokom sukoba sa Turcima, Kalemegdan je bio važno hrišćansko uporište. Austrijanci su zarobili 37 zaverenika koji su planirali da bez borbe predaju grad Osmanlijama. Smederevski paša je potkupio hrvatskog bogataša Lovru Iločkog i s njim sklopio tajni ugovor. Predaja bi se možda i ostvarila, da ugarski vojvoda Pavle nije čuo za zaveru. On se tada nalazio u Temišvaru i istog časa je sa trupama krenuo ka Beogradu. Turke je oterao sa bedema, a onda je usledio obračun sa izdajnicima. Odlukom suda svi su konopcima spušteni na tada suvo dno bunara i ostavljeni bez hrane i vode. Kada su ocenili da im se um pomračio, bacili su im noževe da se međusobno poubijaju i prožderu. Tako je i bilo. Umrli su zverski, u najvećim mukama. No, oni nisu jedine žrtve koje je bunar progutao.

Na dan krunisanja Milana Obrenovića 1882. godine u Sabornoj crkvi, na njega su pokušale atentat Jelena Ilka Marković i Lenka Knićanin. Obe su uhapšene. Ilka je u zatvoru ugušena peškirom, dok je Lenka zatvorena u Rimski bunar. Neka svedočanstva kažu da su Lenku mučili u ćeliji, hraneći je slanom ribom bez vode. Jednom prilikom kad je vođena na saslušanje, ugledala je prljavu baru i pojurila prema njoj da se napije vode, ali ju je stražar zaustavio. Ubrzo je pronađena mrtva, a ubijen je i žandar koji ju je čuvao.

Prva ozbiljnija istraživanja obavila je vojska Kraljevine Jugoslavije 1940. godine, kad su odbačene priče o podzemnom tunelu ispod Save, koji je i danas predmet rasprave Beograđana i Zemunaca. Za vreme Drugog svetskog rata, trojica nemačkih ronilaca dobila su zadatak da ispitaju dno, jer je u blizini bio smešten magacin s municijom. Pričalo se i da je tu sakriveno zlato iz državnog trezora Kraljevine. Poginula su sva tri gnjurca, a njihova tela nikad nisu pronađena. No, možda su baš na njihove ostatke naišli speleolozi, koji su sredinom šezdesetih istraživali podzemni Beograd. Među šutom, novčićima i otpacima koji su napravili debeo mulj na dnu, našli su nekoliko životinjskih skeleta i – dva ljudska. Naravno, pronalazak je dobio objašnjenje u priči kako je zloglasna OZNA, koja sve dozna, imala običaj da koristi okno u akcijama ubeđivanja onih koji nisu bili voljni da sarađuju ili su bili suviše opasni za državu.

Tragična sudbina žene ubijene 1954. godine inspirisala je režisera Dušana Makavejeva da snimi film Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a. Naime, ljubomorni muž ubio je suprugu i bacio njeno telo u bunar. Zločinac verovatno nikad ne bi bio uhvaćen da u njegovom džepu nije pronađena tramvajska karta sa istim serijskim brojem kao i žrtvina. Kada je zločin otkriven, ronioci su krenuli u potragu. Iako je voda bila bistra, nisu pronašli leš. Posle deset dana sam je isplivao. Niko nije mogao da objasni kako ga nisu videli, piše publicista Zoran Nikolić. Radnici koji su mnogo godina kasnije sređivali bunar čuli su škripu lanaca, zagonetni zveket, jecaje i krike. Možda je sve to poticalo od vode koja prolazi kroz zidove, a možda od nečeg jezivijeg…

Sve do prvih ozbiljnih radova na rekonstrukciji bunara, opisi stepeništa i puta do vode pojavljivali su se isključivo u pričama retkih avanturista koji su ulazili krišom. Međutim, donji deo nije dostupan za javnost, jer se ne zna koliko je silazak siguran budući da stari strujni vodovi nisu uklonjeni, a novi zbog obilne vlage nisu bezbedni. Ni stepenište koje vodi do dna nije u boljem stanju. Gornji nivo je renoviran i bezbedan za obilazak. Prošlog leta je konačno otvorio svoja teška vrata za sve koji žele da provere koliko ima istine u svim ovim pričama. A zdanjem ukopanim u stene pored Pobednika bio je oduševljen i legendarni reditelj Alfred Hičkok, koji ga je posetio 1964. godine. Tada je, kažu hroničari, izjavio da ovakva mesta smatra pravim poslasticama iz kojih crpi ogromnu inspiraciju. Nažalost, do Rimskog bunara nikada nije doveo svoju ekipu. Da jeste, možda bi film o misterioznom beogradskom podzemnom svetu postao popularniji od Psiha… Sa Hičkokom ili bez njega, Rimski bunar svakako ostaje epicentar kalemegdanskih misterija.

Tekst: Snežana Ilić, arhivski materijal
Fotografije: Snežana Ilić
ZABRANJENO preuzimanje fotografija i teksta bez odobrenja autora!

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR