U Kikindi su održani jubilarni, trideseti Dani ludaje. Jedinstvena vesela smotra posvećena narandžastom simbolu grada – bundevi, posebno onoj džinovskoj kakva raste u poljima severnog Banata, svakog oktobra okupi i po nekoliko desetina hiljada posetilaca iz cele zemlje i regiona

Kad se popnem na ludaju, vidim celu Kekendu! E, upravo tako je sve i počelo. Još u davnoj prošlosti, Kikinđani okruženi plodnim banatskim oranicama su na ovaj duhovit način pokušavali da objasne koliko je njihova okolina ravna. Šaljiva izreka vremenom je ušla i u pesme i u čitanke, pa se grupa entuzijasta 1985. godine dosetila da organizuje i pravu pravcatu manifestaciju u čast sočnog simbola grada. Svake jeseni, početkom ili sredinom oktobra, slatka živopisna varoš na severu Banata postaje centar zemlje zahvaljujući nezgrapnoj, ali obožavanoj biljci, koja raznim bojama krasi obližnja polja. Uglavnom je narandžasta, mada ih ima i žutih, zelenih, sivih. Znate je kao bundevu, tikvu, dulek, ali samo u ovom delu Vojvodine zovu je i ludajom.

Prvih nekoliko godina nakon osnivanja Dani ludaje bili su lokalna svetkovina slična vašaru. Kako su godine prolazile, tako je iz oktobra u oktobar preticala okvire Kikinde, da bi krajem devedesetih postala značajna srednjoevropska svečanost, čije su glavne junakinje odškrinule i vrata Ginisove knjige rekorda. Ove jeseni održana je jubilarna trideseta manifestacija kada se vesele lale nadmeću čija je bundeva najteža i najduža. Pošto je nekad graciozni hotel Narvik u centru grada odavno zatvoren, u Kikindi je nekoliko dana pre početka smotre nemoguće naći smeštaj. Mesto u hostelima morate rezervisati nedeljama unapred, osim ako nemate rođake i prijatelje da vas ugoste. A zaista je šteta ostati samo jedan dan. Planeta Bundeva obično se vrti tri ili četiri dana, a ova danas ozbiljna turističko-ugostiteljsko-ekološka manifestacija privlači i mnogo posetilaca iz susednih zemalja, posebno Mađarske i Rumunije.

Kada se pomene ludaja, obično se misli na one džinovske koje obaraju rekorde sa težinom od nekoliko stotina kila. Međutim, to je naziv za celu porodicu, od najmanje do najveće. Jednogodišnja zeljasta biljka vodi poreklo iz Centralne Amerike, a u Evropu je stigla tokom XVI veka. Arheolozi su u Peruu i Meksiku pronašli čak četiri hiljade godina stare dokaze o kulturi gajenja. Još tada se, eto, znalo za njena lekovita svojstva. U severnijim delovima američkog kontinenta nezaobilazni je jesenji ukras, naročito za Noć veštica, kada ih tamošnje stanovništvo bukvalno obrsti pred praznik.

I u Kikindi je celog oktobra sve u znaku bundeve. Trgovi, parkovi, šarene tezge… Gde god se okrenete – bundeve! Velike, male, dugačke, ukrasne, jestive, sa izdubljenim očima i krezavim zubima, kao suveniri od pečene gline ili kape… Školarci od njih prave maske i tradicionalno ih izlažu u parku ispred gradske kuće, meni jedne od najlepših u zemlji. Na uličnom maskenbalu i karnevalu ove godine je učestvovalo pet stotina mališana iz vrtića, čiji je kostimirani defile pratio ritam doboša.

Čak je i replika mamutice Kike u dvorištu Narodnog muzeja okružena raznobojnim ludajama. Oba simbola lepe varoši na jednom mestu. Kao i uvek, održana su brojna stručna predavanja o uzgoju ove biljke i njenom značaju u lancu ishrane i za zdravlje, potom koncerti etno i klasične muzike u jedinstvenim ambijentima kao što je atelje Tera u ciglani fabrike Toza Marković, gde umetnici stvaraju svoja glinena dela. Organizovane su posete suvači, jedinoj od dva preostala mlina na konjski pogon u Evropi, dodeljena su priznanja za literarne i likovne radove, izlagani su dragulji naivnog slikarstva… Sa trga pored fontane neprestano su dopirali zvuci tambure, a na otvaranju jubilarne smotre zapevao je legendarni Zvonko Bogdan.

Subota je rezervisana za centralnu svečanost. Već u ranim jutarnjim satima počinje takmičenje ugostitelja u spremanju različitih jela od ludaje. Pokazuju se kulinarska umeća i maštovitost u pripremi i aranžiranju poslastica od banatske banane. A taj špicnamet nije dobila slučajno. Naime, stručnjaci kažu da ludaja ima potpuno istu energetsku vrednost kao i daleko poznatiji tropski plod, da sadrži jednak broj minerala, ali i manje kalorija. Semenke bundeve su svakako zdravija grickalica od čipsa, dok je ulje koje se iz njih dobija izuzetno cenjeno i upotrebljava se u medicinske svrhe. O lekovitim svojstvima bundeve napisane su čitave knjige.

Prvo fruštuk, ondak na put! Banatski fruštuk je takođe važan deo smotre. S obzirom na to da ste se našli u svetu neodoljivih bundeva, ona zauzima počasno mesto i u ovom takmičenju. To je, zapravo, nadmetanje žena gradskih i seoskih mesnih zajednica, kao i gošći iz ostatka Srbije i regiona, u pripremanju velikog doručka. I, da nije Dana ludaje, verovatno bi mnoga tradicionalna jela ovog podneblja već bila zaboravljena. Pekmez od ludaje ili krkljuš, krompir u čakširama, pečena bundeva, čorba od bundeve, lenja pita od bundeve, sve od bundeve!

Naravno, ne zaobilaze se ni ostali vojvođanski specijaliteti, oni od mesa, jelte… Kobasice, kulen, švargle, šunka, slanina, mokrinski lisnati sir sa višnjama, švapski sir, gibanica od kiselog testa… Bundevaru moram posebno da istaknem. Nađe se i pokoji kitnikez. A sve ovo samo za doručak. Za ručak i večeru bih preporučila Nasuvo i kitnikez, restoran u autentičnom banatskom ambijentu, sa starim kafanskim stolicama i tamburašima, koji se nalazi u centru u Ulici generala Drapšina, nedavno proglašenoj za jednu od najlepših na svetu.

Dani ludaje su interesantan spoj starih i modernih vremena. Možete li da zamislite sliku od pre, na primer, vek i po, kada su se prašnjavim banatskim drumovima lagano kretala paorska kola natovarena bundevama koje su potom izlagane na pijaci u tadašnjoj Velikoj Kikindi? Sada ih dovoze ne samo na prodaju, već i na šampionat, u bržim i većim kolima. Često i na viljuškarima. Ima Kikinđana koji će vam reći da je sve samo običan vašar sa gomilom tezgi, uličnih prodavaca i svega što podrazumeva bilo kakva lokalna smotra. Međutim, meni se dopada jer je jedinstvena na našim prostorima, i svakog oktobra se trudim da navratim.

Pomenuli smo maskenbal, a pravljenje maski od ludaja je zaista poseban događaj, rezervisan za osnovce, baš kao i zanimljive igre poput štafetnog trčanja sa bundevom ili takmičenja u jedenju semenki i bundevare. Maske se prave i od još nekih materijala – od kudelje, kukuruzovine, suncokreta, raznih plodova jeseni, lišća… Umetničku dimenziju manifestaciji pružaju slikari iz čuvene škole naive u Kovačici, inspirisani ovom sočnom damom raznih oblika i boja koje prosto mame svačije oči, ali i nos kad kriške zamirišu iz rerne dok se peku.

U finalnom delu stručni žiri meri čija je ludaja najduža i najteža. Finalistkinje se izlažu na pozornici ispred muzeja. Prošlogodišnja pobednica imala je, verovali ili ne, preko pola tone, tačnije 507 kila. Najduža je imala skoro tri metra. O dimenzijama odlučuju uglavnom vremenske prilike tokom godine. Da bi se odgajali tako veliki i teški plodovi neophodno je puno sunca, vode, adekvatne nege, ali i puno ljubavi.

Priznanja se dodeljuju nedeljom. Tada je pobednik dužan da semenke svoje ludaje pokloni ostalim takmičarima, što ne mora da znači da će oni naredne godine imati više ili bar isto toliko sreće. Uzgajivači kažu da ume da naraste i 15 centimetara u toku jednog dana. No, koliko god sočno izgledale, najveće ludaje nisu za jelo.

Svetkovine u čast kolosalnih bundeva održavaju se širom sveta. Manifestacija u Kikindi je u isto vreme i zvanično prvenstvo Balkana, a pobednice ulaze u trku za svetski rekord, pošto se ostvareni rezultati šalju u World Pumpkin Confederation u Kanadu i Sjedinjene Američke Države. Kako je to neko lepo rekao, novi Dani ludaje počinju čim se spusti zavesa na aktuelne.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić
ZABRANJENO preuzimanje tekst i fotografija bez odobrenja autora!

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR