Zagrebački Jugoton bio je diskografski gigant stare Jugoslavije i najveća domaća fabrika muzike. Duga istorija ove kuće predstavljena je multimedijalnom izložbom čiji su autori Sanja i Mario, odnosno čuveni tandem Bachrach&Krištofić, koji stoji iza dizajna omota nekoliko stotina gramofonskih ploča nastalih u prodavnici snova iz Dubrave

Ako negde u mračnom kutku na tavanu slučajno nalete na prašnjave crne diskove od vinila, neki novi klinci verovatno će oduševljeno pomisliti da su pronašli frizbi, nekad omiljeni rekvizit za plažu. Mene su već pitali za šta služi gramofon (naravno da nisu znali kako se zove, ali naglašavam da je kasetofon malo bolje prošao) i gde su se tačno ubacivali ti veliki crni CD-ovi. Odustala sam i od objašnjavanja tajne veze između kasete i olovke, jer tek to ne bi skapirali. Uglavnom, kao dete veselih sedamdesetih, veliki sam poštovalac njenog veličanstva gramofonske ploče i tvrdim da ništa ne može da zameni neodoljivi zvuk vinila dok klizi ispod igle na 33 ili 45 obrtaja. Imala sam sreće što sam se ogrebala o ona normalna, pristojna vremena (u mom slučaju – osma decenija prošlog veka), kada se imalo svega, pa i ploča. U mojoj kolekciji najviše je onih objavljenih pod etiketom Jugotona. Stariji čitaoci verovatno se sećaju reklame sa crvenom ptičicom, koja je veselo najavljivala: Nova ploča!

Da ne nabrajam sve te silne izvođače, dovoljno je reći da je u pitanju gotovo cela jugoslovenska zabavnomuzička scena. A nekada je muzičarima bilo veoma važno da njihovi nosači zvuka, posebno ploče, nose lepo i upadljivo odelo. Verovatno je to bilo važno i nama slušaocima, pošto su mi pažnju oduvek privlačila dva prezimena, Bachrach&Krištofić, koja su najčešće stajala među potpisanima na zadnjem delu izdanja. Ta mala manufaktura brinula je o dizajnu i kompletnom utisku, onom nemuzičkom, ali ništa manje značajnom. Bračni par koji čine zagrebački umetnici Sanja Bahrah-Krištofić i Mario Krištofić inicirao je jedinstvenu multimedijalnu izložbu o Jugotonu pod nazivom Istočno od raja, koju su krajem prošle godine videli Zagrepčani u Tehničkom muzeju, a uskoro će biti predstavljena i Beograđanima, u Muzeju nauke i tehnike.

Socijalistički div popularne kulture

Jugoton, prva i najveća diskografska kuća bivše Jugoslavije, primer je socijalističkog diva popularne kulture izraslog na krilima industrijalizacije i modernizacije u razdoblju od 1947. do 1991. godine. U svojim najsjajnijim danima imao je milionske tiraže, ugovore sa mnogim domaćim autorima i izvođačima, licencna izdanja, direktorski i urednički tim snova. Fabrika ploča osnovana je 1. avgusta 1947. odlukom Radio komiteta FNRJ, a počela je sa radom u novembru iste godine, na adresi na kojoj se danas nalazi njen naslednik, Croatia Records. Pedesetih godina, kada su se najviše izdavale singlice, bilo je dosta problema sa nabavkom materijala za izradu ploča, pa su se mlele stare kako bi se napravile nove. Zlatno doba Jugotona počelo je 1966. kada je potpisan ugovor o saradnji sa kompanijom iz Londona, nakon čega je u kratkom periodu došlo do obnavljanja proizvodnje. I, ostalo je istorija… Tereza, Oliver, Fosili, Mišo Kovač, Arsen, Josipa, Parni valjak i mnoge, mnoge druge zvezde svoje prve albume izdale su pod okriljem giganta iz Dubrave. Verovatno niste znali da je Jugoton objavio bezbroj ploča sa tradicionalnim pesmama iz Srbije, da je Toma Zdravković gotovo sve albume izdao za ovu zagrebačku kuću, da su u njenim studijima snimali i Olivera Marković, Partibrejkersi, Idoli, Miki Jevremović, Oliver Mandić, EKV Apsolutni rekorder po broju prodatih ploča je Danijel Popović sa albumom na kojem se našla legendarna evrovizijska Džuli i koji je prodat u neverovatnih 717.166 primeraka. Čuveni festivali lakih nota iz Splita, Opatije, Zagreba, solunske pesme, beogradski novi talas, Doris, Gabi – svi na istom mestu, u danas možda nezamislivim kombinacijama.

A onda je došlo neko novo vreme, sa njima i moderniji nosači zvuka, koji su učinili da zaboravimo na ploče i kasete. Kao da su zajedno sa Jugoslavijom otišle u prošlost. Još koju godinu posle nje su se na jedvite jade držale u životu, sve dok poslednjeg dana februara 1995. u Jugotonu nije odštampana i poslednja gramofonska ploča. Vinil nije dočekao novi milenijum. Ubrzo su za njim u istoriju krenule i kasete. Albumi koji su se nekad izdavali svake godine sada se snimaju mnogo ređe, budući da je era interneta sve učinila dostupnim, pa i nove pesme. A o kakvom se diskografskom gigantu radilo najrečitije govori podatak da je kuća, dok je još postojala pod imenom Jugoton, izdala više od 75.000 naslova. Svi se danas nalaze u boksovima koji ispunjavaju najstrože kriterijume za čuvanje arhive, što znači da je temperatura vazduha između 18 do 23 stepena, a vlažnost 45 procenata. Do sada je digitalizovano oko 65.000 izdanja.

Priča o Jugotonu danas predstavlja svedočanstvo burne i nadasve zanimljive istorije jednog društva i kulture privlačnih kolor fotografija na naslovnicama ploča, mekog propuštanja zapadne kulture na naša vrata, i prvih rok izdanja koja su značila novu modu i stil života. Jugoton je zaista bio paket aranžman ovih prostora. Uticajan, nezaobilazan, pokazao je da se i ovde pisala povest popularne kulture 20. stoleća. Zato je postao važan deo jugoslovenske mitologije, a i opšte jugonostalgije koja me s vremena na vreme podseti da svratim u beogradsku prodavnicu u Nušićevoj.

Omot ploče – prozor u svet

Važnost omota ploče smanjila se s njenom veličinom. U početku su dizajneri diskova pokušavali da se prilagode formatu, a sada često izlaze posebna izdanja sa većim omotima ili knjižicama. Očito je svima postalo jasno da male slike i slovca na ambalaži jednog muzičkog izdanja nikome ne znače puno. Ali, u doba LP-ja, omot je bio sve – prozor u svet. Ništa ne može da zameni one trenutke kada sa novom pločom izletiš iz radnje i nosiš je kući peške ili tramvajem. Gledaš neku naslovnicu, upijaš svaki detalj, sitnicu, gradeći oko slike lični doživljaj muzike. Tako su muzika i imidž postali jedno. I danas sve drage albume koje smo kupovali automatski vezujemo uz sliku sa omota, kaže Sanja Bahrah-Krištofić, lepša polovina legendarnog kreativnog dueta koja će nam ispričati kako se Jugoton pretvarao u najveću ovdašnju fabriku snova i kada se rodila ideja o izložbi koja kroz primere dizajna, arhitekture, vizuelnih umetnosti i prikaz tehnološkog procesa od snimanja do proizvodnje pokazuje odelo i lice popularne muzike.

– Ideja za izložbu o istoriji Jugotona nije došla slučajno. Štaviše, dugo se kuvala u nama. Tokom godina poklopilo se mnogo stvari koje su vodile cilju. Pre svega, ljubav prema pločama i njihovim naslovnicama davno pre nego što smo se Mario i ja upoznali, a i danas smo pasionirani skupljači nosača zvuka s hroničnim nedostatkom prostora i večnim viškom prašine. Tehnički muzej u Zagrebu postao nam je partner nakon što su prihvatili saradnju na projektu. Kod njih se čuvaju sve mašine nekadašnjeg Jugotona, pa tako izložba čini celinu tehničkog i vizuelnog nasleđa firme.

Počeci naše karijere vezani su za Jugoton. Slučajno smo stanovali u gradskoj četvrti Dubrava, na deset minuta peške od fabrike. Tako smo Mario i ja osamdesetih godina počeli naš fotografsko-dizajnerski rad sa omotima ploča. Toliko smo često odlazili u tvornicu da i sada napamet znamo razmeštaj zgrada i hodnika, kancelarija, restorana… Sećamo se gotovo svega, uredničkih soba, prostorija propagande, slušaonice u kojoj smo preslušavali muziku sa urednikom i izvođačem za kojeg smo radili i naše fascinacije velikim, naizgled nesavršenim mašinama koje su iz malog crnog paka istiskivale muziku. Još uvek čuvamo ugovore o delu za naše prve dizajne. Prvi posao bio je 1983. godine, kada smo uradili omot LP-ja za grupu Dorian Gray, sa čijim smo se članovima družili, odlazili na probe, naprosto živeli i radili u ritmu tog novog talasa. Sledili su Denis & Denis, Film, Parni valjak, Josipa Lisac, Tajči, Boris Novković i mnogi drugi. Slušali smo i skupljali ploče zbog muzike, ali i zbog omota. Osim dizajna i fotografije od čega živimo, paralelno smo radili i izložbe raznih koncepcija. Uz promociju prve ploče benda Dorian Gray (u kojem je pevao Masimo Savić) izlagali smo u galeriji Studentskog centra u Zagrebu radne verzije omota i plakata. Kasnije smo imali još izložbi, na primer Artcoustics koju je 2006. producirao Mednarodni grafični center Ljubljana, zatim Sound and Vision 2007. i My Favorite CD Shop u Zagrebu. Tokom godina smo shvatili da ćemo efikasnije delovati upravo na većim projektima, poput ovog o Jugotonu, kroz neku vrstu udruženja. Zato smo krajem 2011. godine Mario i ja osnovali organizaciju Kultura umjetnosti. Kao deo strateškog plana odredili smo bavljenje popularnom i urbanom kulturom, očuvanjem nasleđa dizajnerske, fotografske i industrijske baštine.

Zlatno doba jugoslovenske diskografije

– U početku smo razmišljali o tome da istorijat Jugotona ispričamo kroz sto LP omota, no tokom istraživanja, razgovarajući sa istoričarima i kulturolozima, shvatili smo da ne želimo da napravimo samo izložbu omota, već priču o razvoju vizuelne i popularne kulture u najvećoj fabrici muzike u ovom delu Europe. Upoređujući povest drugih muzičkih radnika nekadašnjeg Istočnog bloka bilo je vidljivo da su i Istočna Nemačka, Čehoslovačka i Rusija imale vrlo kvalitetan i bogat repertoar izdanja klasične, narodne, dečje, dramske ili govorne tematike. Upravo zbog politike i razlaza s Kominformom 1948. godine u bivšoj Jugoslaviji počinje proces mekog otvaranja prema zapadnim potrošačkim vrednostima. Sve to, kao i kasnija priča Jugotona, vidljivi su kroz razvoj dizajna na omotima ploča. Zašto upravo ploča? Zato jer su šelakica, singlica, EP ili longplejka bile glavni nosači zvuka u razdoblju o kojem govorimo, od 1947. do 1991. godine, a i omot je bio isto tako važan u vreme koje je obeležio manjak informacija.

– Jugoton je nasledila Croatia Records, ali naša saradnja je nastavljena sve do danas. U fonoteci su u dobro struktuiranoj arhivi pohranjena sva izdanja. Pročešljali smo i snimili veći deo toga, počeli da istražujemo i ostale sačuvane dokumente, kao što su knjige radničkih saveta, arhitektonski nacrti, i tako dalje. Svesni širine projekta, pozvali smo niz saradnika koji su stručno obradili teme: formativni deo istorije Jugotona, dizajn i vizuelni identitet, doba novog talasa, arhitekturu. Još jedna srećna okolnost je da smo ostali dobri prijatelji sa većinom urednika i drugih ljudi koje smo upoznali u Jugotonu, pa smo sa svima koji su bili dostupni napravili dugačke i opsežne razgovore. Nije bilo jednostavno, ali nas je radovalo, kao i sada. Svi su bili spremni na saradnju i omogućili nam pristup privatnim materijalima. Prvi put su iz nepravedne sene osvanuli neki sjajni autori, dizajneri, fotografi, animatori, arhitekte…

Sanja i Mario su dugo razmišljali o nazivu izložbe. Nisu želeli da on simboliše samo fabriku i proizvodnju, već i kulturološku ulogu i važnost koju je Jugoton imao dok je na teren bivše Jugoslavije propuštao muzički sjaj zapada.

– Prepevi zapadnjačkih hitova, odeća koju su izvođači nosili dok su snimali omote u koloru, domaći pop i rok – sve to je donosilo šarenilo i bogatstvo koje smo tada priželjkivali. Bilo je dovoljno preći granicu i doći do Trsta ili Graca, pa postati opčinjen izborom, izlozima, dućanima. Svega toga kod nas nije bilo. Stoga smo naprosto sanjali da na zapadu sunce sija jače, da je tamo neka ružičasta budućnost… Mi smo svi bili istočno, Jugoslavija je bila istok, a zapad – neki neostvareni san, raj. To je na engleskom ujedno i naziv romana nobelovca Džona Stajnbeka – Istočno od raja, objavljenog 1952. godine. Izložbu počinjemo citatom iz te knjige: And finally comes culture, which is entertainment, relaxation, transport out of the pain of living, koji govori kako je upravo zabava bila izlaz iz briga svakodnevnice. A mi smo želeli da ispričamo priču o snazi jedne industrije zabave kod nas.

U beogradskom Muzeju nauke i tehnike biće prikazani svi eksponati koji su viđeni na zagrebačkoj izložbi: omotnice, fotografije, nacrti, dokumentacija, nagrade poput Jugotonove žune, zlatne i dijamantske ploče, veliki broj tehničke opreme, prese, mašine, muzički i video zapisi, uređaji kojima se predstavlja ceo proces od snimanja preko proizvodnje do reprodukcije nosača zvuka… Izložba će biti drugačije postavljena i koncipirana, s obzirom na drugi prostor u kojem se održava. Za vreme zagrebačke izložbe snimljeni su mnogi razgovori i prilozi koji će sada biti prvi put prikazani, kao i printovi nekih drugih fotografija i dokumenata. Na otvaranju u Beogradu biće i specijalnih gostiju. Uz tim Croatia Recordsa i neke od urednika, planiramo i koncerte iznenađenja. Muzej će organizovati predavanja i radionice ponedeljkom, pa će i tada biti gostiju, voditelja i učesnika tih događanja.

Kako se kalio omot u prodavnici snova

Iako danas ima mnogo izdavačkih kuća i privatnih studija, renomirani muzičari i dalje poklanjaju poverenje čuvenoj kompaniji, koja u svojoj riznici čuva blago neprocenjive vrednosti – ne samo brojna pop-rok izdanja, već i ona narodna, džez, klasična, dečja i govorna, koja su nastajala tokom 45 uspešnih godina. I to je ono što Jugotonu daje trajnu važnost u odnosu na sve druge izdavače u regionu, kaže Sanja.

– Od kada je 1960. godine položen kamen temeljac za gradnju novih pogona u Dubravi odmah do hala Jadran filma, pa sve do kraja rada 1991, Jugoton je infrastrukturno i urednički bio jedinstvena firma kod nas. A imao je sve, od kompletnog proizvodnog procesa, što zahteva velika početna infrastrukturna ulaganja jer je proizvodnja ploča kompleksan posao, do visokoobrazovanog tima koji je znao šta želi i šta radi. Mreža specijalizovanih radnji, njih oko dvadeset pet, protezala se celom Jugoslavijom, a ploče i kasete prodavale su se na još nekoliko stotina mesta. Ukupni godišnji tiraži bili su mislena imenica za današnje, pa i tadašnje pojmove. Sama fabrika je bila pravi socijalistički div, ali i primer humanog odnosa prema radnicima. U harmoničnim objektima u krugu ove kuće postojali su restorani, lekar, sportski tereni, park, vlasititi autobuski prevoz – sve o čemu danas možemo samo da sanjamo. U Jugotonu je bilo 550 stalno zaposlenih i oko pet hiljada spoljnih saradnika u celoj Jugoslaviji. U svoje vreme fabrika je mogla da se pohvali opremom po najvišim standardima jer je sarađivala sa svetskim diskografskim centrima.

Sanja i Mario dizajnirali su toliko omota da ni sami ne znaju tačan broj. Radili su puno i radili su sve – i za zabavnjake i za narodnjake, potom razne kompilacije, koncerte, festivale… S obzirom na to da svake godine iz njihove porodične radionice izađe bar petnaest novih dela, koja i danas stvaraju sa jednakom strašću, verovatno se radi o četvorocifrenom broju. Zanimljiva je i priča o tome kako nastaje omot, jer nekada je dizajn ploče bio važan koliko i ono što se slušalo na njoj.

– S nekim muzičarima smo umeli da se dogovaramo i celu godinu, radeći skladno ili napeto. Nekada smo radili po njihovoj želji, a nekada je to bio kompromis. Kada se ovako dugo i mnogo radi, svaka situacija je moguća. Danas je zasićenje slikama i informacijama toliko da omot znači malo, možda i ništa u odnosu na značaj koji je imao između šezdesetih i osamdesetih. U međuvremenu smo se nas dvoje malo okrenuli i nekim drugim izazovima, kao što su dizajniranje kataloga velikih izložbi ili kreiranje vlastitih programa. Sada više sarađujemo sa urednicima na kompilacijama, a manje s izvođačima. Povremeno radimo sa Masimom, Tončijem Huljićem, Borisom Novkovićem, a nedavno smo napravili i jednu kompilaciju za Denis & Denis. Omotnice su se smanjile, mi smo odrasli i promenili centar interesovanja. Nove generacije fotografa i dizajnera rade za nove, mlade snage.

Strastveni kolekcionari gramofonskih ploča i zaljubljenici u dobru muziku, Sanja i Mario imaju veliku riznicu koju s vremena na vreme osvežavaju, kako starim izdanjima koje uglavnom nabavljaju na buvljacima, tako i najnovijim preko interneta.

Odgovor na pitanje šta nam je najdraže u kolekciji verovatno bismo mnogo lakše dali pre mnogo godina. Danas mogu reći samo da je to cela zbirka, kao izvor raznih informacija koje će nam jednom opet zatrebati i kao izvor uživanja u slušanju. Mi svaki dan uz posao slušamo najrazličitije žanrove. Ne osećamo nostalgiju za prošlim vremenima, nikada. Mnogi smatraju da je muzika koja se ranije pravila bila bolja od ove novog veka, da je imala više duše i emocija. Ali, najbolji dan je ovaj danas, najbolje izdanje je ono koje još nije objavljeno, a najzanimljiviji posao – onaj koji nas tek čeka.

Tekst: Snežana Ilić

Fotografije: arhiva Jugotona, Bachrach&Krištofić

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR