Istorijski muzej Srbije nedavno se pretvorio u magično mesto u kojem je, osam decenija nakon smrti, oživeo jedan istinski genije, i to zahvaljujući neverovatnoj interaktivnoj izložbi kakvu do sad nismo imali prilike da vidimo na ovim prostorima. Veliki Mihajlo Pupin ponovo je s nama!

Selfi sa Pupinom? Nikakav problem! Samo stanite pored njega, čeka vas već u glavnom holu muzeja, čim otvorite prvu stranicu velike knjige. Lično će vam poželeti dobrodošlicu u svoj život, poput pravog kustosa. Možda želite da prisustvujete njegovom predavanju, da posmatrate kako ispisuje formule po tabli dok sedite u školskoj klupi? To je odmah u sledećoj prostoriji. Imate i priliku da sa profesorom odigrate i partiju šore, preteče bejzbola, da razgovarate s njim telefonom i da s druge strane linije izgovori vaše ime… Možete slušati kako nekadašnjem američkom predsedniku Vudrou Vilsonu priča o često zapostavljenoj ulozi Srba u Velikom ratu, a možete zaviriti i u njegovu laboratoriju i videti svoj kostur na ekranu rendgena koji se prostire od poda do plafona. Za mnoga čudesa u kojima danas uživa čovečanstvo zaslužan je upravo Mihajlo Pupin. Osam decenija posle smrti čuvenog naučnika imamo priliku da se i upoznamo s njim, doduše u virtuelnom svetu. Ali, sa Pupinom je svaki svet lep.

Ni dve hiljade kvadrata Istorijskog muzeja Srbije nije dovoljno da se ispriča uzbudljiva priča o velikom pronalazaču, dobrotvoru, rodoljubu i diplomati, koji se na svoje dugo i uspešno putovanje u večnost otisnuo iz malog banatskog sela Idvora. Na pripremama ove spektakularne interaktivne izložbe mesecima je radila ekipa stručnjaka iz različitih oblasti, izdvajajući najupečatljivija svedočanstva o čoveku koji je pomerao granice i zadužio nas izumima bez kojih bi svet kakav danas poznajemo bio nezamisliv, i koji je svoj ogroman ugled i imetak založio kako bi pomogao domovini u Prvom svetskom ratu, pišu Večernje novosti. Ovo je prva postavka u našoj zemlji koja omogućava da svi njeni segmenti budu interaktivni, tako da se gotovo svakim korakom aktivira nova projekcija u prostoru. Tek delić te magije možete videti na ovim slikama, jer nema foto-aparata koji može da dočara atmosferu iz muzeja dok čarobnjak Pupin živi u njemu. Biće tu do 20. februara, a možda i kasnije, budući da je interesovanje zaista veliko.

Izložba Od fizičke ka duhovnoj realnosti predstavlja najobimniji presek života i dela Mihajla Pupina, od naučnog i obrazovnog rada, književnih dostignuća za koja je nagrađen i Pulicerom, humanitarnih angažmana, ali i tajnog rada za vojsku Amerike, nebrojenih gestova velikodušnosti i darežljivosti, mecenskog odnosa prema umetnosti. Posetioci mogu da se upoznaju sa nizom nepoznatih činjenica o velikom naučniku, kaže Aleksandra Ninković Tašić, autorka postavke. Prvi put su izloženi Pupinovi dragoceni legati, dokumentacija i arhivski materijal. U posebnoj prostoriji stoje slike Uroša Predića i Paje Jovanovića iz fondova Narodnog muzeja, koje su svojevremeno krasile njegov američki dom. Portreti supruge Sare i kćerke Varvare, između ostalih. Tu su i beležnice, zapisi, razni originalni predmeti, tekstovi, ali i neke njegove misli koje su, za razliku od Pupinovog dela, malo kome bile poznate. U projekat je uključena i direktorka Istorijskog muzeja Srbije, dr Dušica Bojić, koja se posebno bavila njegovim neumornim zalaganjem za srpski narod u Prvom svetskom ratu, što je učinila u želji da se ispravi nepravda jer je taj aspekt Pupinovog života dugo bio zapostavljen.

Interaktivne instalacije uradili su dizajneri, 3D modelari i programeri, čitav tim eksperata pod rukovodstvom Marka Todorovića i Marka Savića. Koristili su alatke senzora za detekciju pokreta i prepoznavanje lica. Ujedinjuje ih jedna platforma, novi medij koji zovu proširena stvarnost. Uz pomoć mobilnog telefona, tableta, laptopa ili interaktivnih naočara u stvarnom svetu se pojavljuje nešto što u njemu do tada nije postojalo. Kada se stave naočare, svaki od crnih zidova na kojima su ispisane formule iz Pupinove beležnice priča priču o nekom od patenata, navode Večernje novosti. Rekonstruisana je i njegova laboratorija, a tu su i privatne fotografije, zahvalnice, pravi dalekovodi, pokretna panorama Njujorka, i naravno – pronalasci. Možete videti čuveni Pupinov kalem, kao i rendgen aparat koji je konstruisao.

Poznato je da je od tajnog dvanaestočlanog tima s kojim je Pupin razvijao sonar i radio-komunikacije nastala agencija NASA. U svojoj autobiografiji Od pašnjaka do naučenjaka za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu, otkrio je da je ideje za mnoge genijalne pronalaske poneo iz rodnog Idvora. Korišćenje akustičnih talasa za otkrivanje podmornica bilo je zasnovano na treperenju noževa zabodenih u zemlju za komunikaciju između pastira koji su lovili lopove, a promeljivi kondenzator za biranje frekvencija na usaglašavanju vibracija pisaka na gajdama kako bi se dobila skladna melodija.

images_zanimljivosti_Pupin_00a

– Mnogi misle da se čitav moj pronalazak sastoji u otkriću kalema. A najveću zaslugu za to imaju inženjeri Američke telefonske i telegrafske kompanije i pastiri Idvora. Prvi su definisali problem čije je rešenje dovelo do otkrića, a drugi su me učili veštini dojavljivanja kroz zemlju, što me je navelo na fizičke principe na kojima se bazira pronalazak – govorio je genije koji je obeležio čitavu jednu naučnu epohu.

Mihajlo Pupin rođen je 9. oktobra 1854. godine. Banatsko selo Idvor danas ima oko hiljadu žitelja, tri puta manje nego u vreme njegovog detinjstva. Konstantin i Olimpijada Pupin, rođena Aleksić, imali su desetoro dece, ali su dečije bolesti preživeli samo Mihajlo i njegove tri sestre. Među pašnjacima i u roditeljskom domu, slušajući predanja i priče, čuvajući volove i gledajući noćno nebo, počinje neverovatan put znanja koji će odvesti Pupina do najvećih hramova nauke 20. veka. Neka od iskustava i zapažanja u ovoj letnjoj pastirskoj školi, kako je nazivao vreme dečačke bezbrižnosti, bila su uključena u njegova otkrića decenijama kasnije. Svom imenu dodao je naziv Idvorski, kako bi ga mesto rođenja uvek pratilo.

– Mnoge noći proveo sam pod otvorenim nebom u vinogradu moje majke zavijen u ovčiju kožu, i posmatrao zvezde, koje sam gledao i u detinjstvu kada sam pomagao govedarima da čuvaju volove u vreme vedrih letnjih večeri. Tada sam pokušavao da rešim zagonetku – prirodu zvuka i svetlosti. Zagonetku zvuka sam tada otkrio, ali nisam uspeo da razjasnim pojavu svetlosti. Moje prvo veliko pitanje bilo je – šta je svetlost? Zašto zvezde sijaju? Kada ih možemo videti? Zbog čega? Kada su noći u ravnicama moga rodnoga Banata potpuno vedre i mirne, zvezde su neobično sjajne, a nebo izgleda crno…

Olimpijada Pupin bila je žena heroj, čije su zasluge shvaćene tek mnogo decenija nakon što je napustila ovaj svet. Iako nepismena i u stalnim prepirkama sa patrijarhalnim suprugom Konstantinom, seoskim knezom, svim silama se trudila da njena deca postanu učeni ljudi. Bila je toliko uporna u tim nastojanjima, da je sina Mihajla uspela da pošalje u Prag kako bi nastavio školovanje.

– Dete moje, ne vraćaj se ovde u ovo blato. Nema tebi mesta među pašnjacima koje toliko voliš. Ja sam čula od mojih ljudi koji su prošli sveta (graničara i boraca za Austrougarsku) da je Amerika obećana zemlja. Treba da ideš u Ameriku. Snaći ćeš se tamo. I uči, jer samo tako ćeš stići do zvezda. Ali, ako želiš da odeš u svet o kome si slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu postoji mnogo stvari o kojima ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja obasjava naš put kroz ovaj svet i vodi nas u život budućnosti, pun neuvele slave.

Kada je došao dan mog odlaska u Prag, majka mi je već sve spremila za dug put, put od skoro dva dana plovidbe Dunavom do Budimpešte i jedan dan železnicom od Budimpešte do Praga. Stvari sam nosio u dve šarene torbe izrađene od lepo obojenog tkanja od vune. U jednoj je bilo rublje, a u drugoj hrana, jedna pečena guska i veliki beli hleb. Jedino odelo koje sam imao nosio sam na sebi, a sestre su me ubeđivale da je moderno i da u njemu ličim na pravog varošanina. Da bih imao topli ogrtač na putu ovih hladnih jesenjih večeri i noći, bio sam ogrnut dugim žutim kožuhom, postavljenim crnom vunom i iskićenim po ivicama crnim i crvenim arabeskama. Crna šubara od ovčije kože uobličavala je moj lik pravog sina Idvora – piše u autobiografiji Mihajla Pupina, koji je uvek isticao i večnu, najvažniju ljubav prema majci. Ustajao bi svaki put kada bi je pomenuo, jer o njoj, kako je često govorio, nije mogao da priča dok sedi.

Kada sam se našao na palubi broda koji je trebalo da me preveze u Evropu na dalje studije i posmatrao užurbanost oko napuštanja zakrčene njujorške luke, razmišljao sam o onom danu pre devet godina kada sam ovde došao iseljeničkim brodom. I rekao sam sebi: Mihajlo Pupine, najveće blago koje si doneo sa sobom pre devet godina u njujoršku luku bilo je tvoje saznanje, duboko poštovanje i divljenje za najbolje tradicije tvoje rase, a drugo najveće blago koje sada nosiš sobom iz iste luke je tvoje znanje, duboko poštovanje i divljenje za velike tradicije tvoje druge domovine. I danas, kad se setim detinjstva, osećam da je glavni smisao duhovnog života na selu održavanje i negovanje starih tradicija – piše, između ostalog, u Pupinovim citatima koje možete pročitati na zidovima muzeja.

Nisam ja došao u Ameriku kao pečalbar da zaradim pare. Ja sam krenuo u potragu za znanjem, i znanje mi je donelo imanje, a ne obrnuto. Kada sam se pre četrdeset i osam godina iskrcao u Kesl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto tih pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drugačija. Mladi doseljenik i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo. Pet centi sam odmah potrošio na jedan komad pite od šljiva, u kojoj je bilo više koštica je nego šljiva! A da sam doneo pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih potrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća da bude bez novaca, ako se odlučio da sam krči put prema samostalnom životu, pod uslovom da ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti. Porazi su samo kratka odmorišta za buduće pobede.

Pre nego što je Amerika ušla u rat, predsednik Vilson je pozvao svog prijatelja Pupina da proveri da li može da se komunicira između dve podmornice u okeanu. Naučnik je odgovorio da je to moguće, pošto se glas u vodi bolje prenosi nego vazduhom, i da samo treba da se konstruiše aparat. Objavom neograničenog podmorničkog rata Nemci su stavili sve na tu kartu. To je prisililo Sjedinjene Države da zarate sa njima. Pupin je rekao da bi Nemci trebalo da znaju da će inventivni genije koji im je dao u ruke podmornicu naći način da im je iz njih izbije. Taj genije bio je on sam. Sa svojim timom usavršio je ono što svi znamo po imenu sonar.

Patentirao je 34 pronalaska, uglavnom iz oblasti telefonije, telegrafije i radio-tehnike. Prvi patent je dobio 1894. godine, a poslednji 1923. Posle Rendgenovog otkrića X-zraka, Pupin je među prvim a konstruisao aparat i napravio izvanredne snimke, 1896. kad mu je prijatelj, njujorški hirurg, poslao pacijenta čija je ruka bila pogođena sačmom. To je bio začetak medicinske dijagnostike korišćenjem rendgenskih zraka. Iste godine stekao je svetsku slavu, a potom i imetak, pronalaskom induktivnih kalemova koji su omogućili prenos telefonskih signala na velike daljine, što je do tada bilo neizvodljivo. Velike svetske telefonske kompanije, kao što su Bel, Simens i Halske, kupile su pravo korišćenja Pupinovih kalemova. Profesori Univerziteta Kolumbija i danas kažu: Svako zna da je Aleksandar Bel izumeo telefon. Međutim, ono što je Bel zaista izumeo jesu lokalni telefonski pozivi. Majkl Pupin je taj koji je stvorio međugradske i međunarodne telefonske pozive svojim kalemovima.

Bio je veliki dobrotvor i član masonske lože, koji je osnovao tri fonda i koji je sve što je imao dao svom narodu. Teško ćemo u istoriji posle perioda ktitora, koji su za sobom ostavili na desetine zadužbina, naći čoveka sa preko hiljadu dobročinstava i sa tolikom brigom kakvu danas ne mogu postići ni mnoge fondacije zajedno. Pupin je veliki naučnik se samo zbog niza važnih praktičnih izuma koji su pomogli da se reše višedecenijski problemi omogućivši progres dobu u kojem je živeo, već i zbog principa i patenata kojima se mogu meriti savremene komunikacije.

Pupinova ličnost bila je takva da se atmosfera menjala kada biste došli u njegovo društvo ili kada bi on ušao u prostoriju. Jednostavno postoje takvi ljudi. Kada biste se i vi našli u prilici da se sretnete s njim, osetili biste koliko je to značajan događaj. A kada bi napustio sobu, bilo je kao da je neko isključio električno osvetljenje. Veoma, veoma retka osoba. Sa Pupinom svet je bio lep – rekao je njegov savremenik, nobelovac Isidor Rabi.

Veličina Pupinove ljudskosti meri se i pokazanom ljubavlju prema učenicima kojima je pomagao na svaki način, u želju da postanu bolji ljudi i naučnici nego što je bio on sam. I još je mnogo razloga zbog kojih ga je američko društvo svrstalo među divove. Postoje razne liste doprinosa važnih za čitavo čovečanstvo zbog kojih je njegovo ime trajno utisnuto u sećanje obrazovnih i naučnih institucija sa one strane Atlantika. Ništa čoveka ne čini tako srećnim kao njegovo pošteno uverenje da je učinio sve što je mogao ulažući u rad svoje najbolje sposobnosti. Sposobnosti ovog izuzetnog genija bile su i umne i duhovne, a namere časne, uz večnu veru da su pravo, pravda i sloboda najuzvišeniji ideali. Voleo je i umetnost, a posebno se trudio da srpsku kulturu zaštiti koliko je bilo u njegovoj moći. Školske dane delio je sa slikarom Urošem Predićem, sa kojim je ostao prijatelj do kraja života. Upravo Predićev udeo u stvаrаnju Pupinovog umetničkog legаtа, koji se čuvа u Nаrodnom muzeju, a možete ga videti i na ovoj izložbi, bio je neprocenjiv. Naučnik je kupovao značajna dela i nosio ih u Ameriku gde ih je čuvao dok se ne stvore uslovi u srpskim institucijama, a zatim ih je vraćao plaćajući carinu i opremu.

– Pupin je bio rečit govornik, posedovao je osobine snažne ličnosti i pesničku maštu, što je sve bilo veliko uživanje i inspiracija za širu publiku. Uz sve ordene, medalje i titule kao jedan od najistaknutijih naučnika sveta, profesor je ipak zadržao osećajnost, razumevanje i srdačnost koje su ga činile dragim njegovim prijateljima, studentima, kolegama. Pupinu, inspirisanom praktičnom pronalazaču koji je učinio više od bilo kog drugog čoveka njegovog doba da podstakne idealizam američke nauke, naučnici Sjedinjenih Država duguju veliku zahvalnost – kazala je prva dama fizike Vu Čeng Šu.

Pupin je prodajom patenata stekao veliki imetak i ugled, potpuno se posvetivši popularizovanju nauke i obrazovanja. Nosilac je 18 počasnih titula doktora nauka najvećih svetskih univerziteta. Kraljevina Srbija je 1912. godine imenovala Pupina za počasnog konzula u Sjedinjenim Američkim Državama. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Srbije i SAD. Po završetku Velikog rata, kao već poznati i priznati naučnik, ali i političar, uticao je na konačne odluke pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Jugoslavije.

Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo u blizini glavnog puta u Banatu, koji je nekad pripadao Austrougarskoj. Ovaj deo pokrajine su na Mirovnoj konferenciji u Parizu tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan, jer nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata pretežno srpsko. Predsednik Vilson i gospodin Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti – rekao je Pupin, zahvaljujući kojem se srpska zastava svojevremeno vijorila i nad Belom kućom.

Pored brojnih titula na najprestižnijim univerzitetima, bio je jedan od osnivača Agencije za aeronautiku, koja je kasnije postala NASA, potom predsednik Njujorške akademije nauka i Univerzitetskog kluba. U tim institucijama bio je prvi predsednik koji nije rođen na američkom tlu. A tamo ga i danas smatraju jednom od najznačajnijih ličnosti iz oblasti nauke. Pupinovo ime nalazi se u udžbenicima za strance koji žele da dobiju američko državljanstvo. Za njih su Ajnštajn, Bel i Pupin trojica najvećih naučnika koje je čovečanstvo ikad imalo. Najznačajnija laboratorija na Kolumbija univerzitetu nazvana je po njemu. Iz nje je izašlo mnogo brilijantnih umova 20. veka, među njima i nekoliko nobelovaca.

Pupinovo ime poneo je i jedan krater na Mesecu. Orden Mihajla Pupina u Americi se dodeljuje za izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke i tehnologije. Nema ovde dovoljno mesta da se nabroje sva zvanja, svi pronalasci koje je izumeo i sva dobra dela za koja je zaslužan inovator čija su dostignuća uticala na razvoj telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, rendgenologije i elektrotehnike. Informatička revolucija u Sjedinjenim Američkim Državama nezamisliva je bez otkrića Mihajla Pupina, rekao je svojevremeno Bil Gejts, osnivač Majkrosofta.

Majkl Idvorski Pupin družio se sa najmoćnijim ljudima svog vremena, od američkih predsednika poput Vudroa, Ruzvelta i Kulidža, do Huvera i drugih slavnih imena. Te veze su mnogo pomogle da nove granice Evrope budu skrojene na način koji je odgovarao našim interesima po završetku Velikog rata, kao što smo već pomenuli. Kao emigrant koji je ostvario američki san, uzdižući se od siromašnog useljenika do uticajne ličnosti u američkom društvu, izazivao je zavist i mržnju onih koji u tome nisu uspeli. Za sebe je govorio da je Srbin po rođenju, a Amerikanac po obrazovanju. Prihvatio je američke vrednosti i shvatanja o demokratiji, ljudskim pravima, slobodi, sreći, što ga nije sprečavalo da čita srpske narodne pesme i pripovetke, da se poziva na Dositeja, Karađorđa, Vuka Karadžića, Svetog Savu i druge velikane naše istorije. Uspeo je da objedini vrednosti, poglede i shvatanja starog i novog sveta.

Mada je pripadao najvišem intelektualnom vrhu Amerike, Pupin je uvek insistirao da potiče iz jednog malog naroda i malog sela okruženog pitomim pašnjacima kraj Tamiša. Patriotizam je bezbroj puta potvrdio delom. Celokupnu imovinu, a bio je milijarder, stavio je pod hipoteku kako bi obezbedio sredstva za Srbiju u Prvom svetskom ratu. Njegovim novcem finansiran je proboj Solunskog fronta. Kada su ga upitali zbog čega je, u tom teškom trenutku dao zajam, odgovorio je: Ako propadne Srbija, neka propadnem i ja. Ali, nikad mu se nismo dovoljno odužili. Štaviše, mnoge njegove zasluge dugo su nam bile nepoznate.

Beograd nisam video od detinjstva. Kada mu se brod primakao, pred nama se ukazala visoka tvrđava koja se nad Dunavom uzdizala kao Gibraltar nad morem. Izgledala je kao da budno motri na beskrajne ravnice Austrougarske, koje su ličile na otvorene čeljusti aždaje, spremne da ga progutaju. Beograd je izgledao veoma ponosan. Kao da želi da dotakne zvezde. Istorija paćeničkog srpskog naroda okružavala je ovaj grad i to ga je u mojoj mašti dizalo u nebeske visine.

Maštao je da poslednje dane života provede upravo u Beogradu, u bašti kafane Kod tri lista duvana, odakle je imao pogled u daljinu ka svom Idvoru. Njegova velika želja nikad se nije ostvarila. Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku. Sahranjen je, po sopstvenoj želji, na masonskom groblju Vudlon u Bronksu.

Povodom 80 godina od smrti Mihajla Pupina, u Idvoru je postavljen spomen-putokaz ka 26 svetskih gradova u kojima je živeo i radio, ili ih je, zahvaljujući kalemu, povezao u globalnu mrežu komunikacije. Putokaz se nalazi u Memorijalnom kompleksu koji čine rodna kuća, osnovna škola koju je pohađao i njegova zadužbina. Na stubu su napisana imena gradova uz oznaku razdaljine od Idvora, nulte tačke iz koje se otisnuo na svoje dugo putovanje sve do Amerike. I do večnosti.

– Fizička i duhovna stvarnost plod su sa istog drveta saznanja koje je bilo odgajano na tlu čovekovog iskustva. Pronalasci stare i na njih se nadovezuju novi. Kako su to dela stvaralačkog duha smrtnih ljudi, i oni sami su smrtni. Ali, zakoni po kojima se kreću zvezde i planete, i po kojima su se oduvek kretale, nisu promenljivi. Ti zakoni ne stare, pa su, prema tome, besmrtni. Oni su deo večne istine. Po mom mišljenju, najglavnija je stvar da sam se rodio, da sam radio i zaradio, da sam još živ i da se mnogo žurim da završim još nekoliko nesvršenih poslova pre nego što umrem.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR