Jedna od najvećih muzičkih zvezda ovih prostora, Doris Dragović, svom Splitu je priredila koncert o kojem će se još dugo pričati. Spaladium arena bila je ispunjena do poslednjeg mesta, a razmena emocija između pop dive i publike u gradu pod Marjanom trajala je čak tri sata

Kad jednog dana legnem ispod zemlje, znam da ću i ovo veče poneti sa sobom, rekla je posle koncerta. A na to veče njen Split je čekao četrnaest dugih godina. I vredelo je sve, svaki minut uložen u organizaciju i pripreme, svaki atom snage i glasa koji je, kako vreme prolazi, sve lepši, jači, ubedljiviji. Za Doris Dragović su odavno prestala da važe ovozemaljska pravila. I, u njenom slučaju, titula dive i svi postojeći epiteti jednostavno ne zvuče dovoljno dobro. Ona je bila i ostala nešto mnogo više od toga. Teško mi je da budem objektivna kada je reč o ženi čije pravo ime u prevodu sa grčkog znači dar od Boga i koja je ušla u moj život još početkom osamdesetih i takoreći postala član porodice, deo duše. Zato sam odlučila da reportažu uradim koji dan posle nastupa, kad se slegnu oni najeksplozivniji utisci. Ali, bilo je toliko spektakularno da sam sigurna da se ti trenuci neće istopiti iz sećanja i da će tamo zauvek odjekivati istom žestinom.

Oni koji me godinama prate verovatno znaju da sam o njoj do sada napravila bar milion tekstova, intervjua, priča, i možda se pitaju da li je moguće da postoji još nešto što nisam napisala. Naravno da postoji. Ne treba meni poseban razlog da bih pisala o Doris Dragović, ali ovog puta ću se držati veličanstvenog pretprazničnog koncerta koji je 11. decembra zapalio i Split i ceo region, i o kojem će se još dugo pričati. Uvek sam govorila da, od svih najvećih jugoslovenskih zvezda, Doris najbolje zvuči uživo. Bolje nego na snimku, svaki novi put drugačije i raskošnije. Od svetskih muzičara koje sam slušala i gledala, a bilo ih je bezbroj, rekla bih da tako nešto polazi za rukom još samo Selin Dion. Ko god je i jednu i drugu ikad doživeo na koncertu, zna o čemu pričam. Ko nije, ne može da shvati šta propušta. Dakle, mala je bila velika Spaladium arena za sve emocije koje su nadirale sa pozornice, iz njene duše i njenog glasa, do publike koja je cela tri sata uzvraćala istom merom. Pripadnost je bila obostrana.

Prvi koraci su najteži, posli idu sami od sebe, s kamenjen i s cvićen isto je, naučiš se hodat’ s obojeKada su se, najavljujući početak koncerta, pogasila svetla Spaladiuma u kojem je te večeri uživalo skoro deset hiljada ljudi svih generacija, i kada su počeli prvi taktovi evrovizijskog hita Marija Magdalena, bilo je jasno da to neće biti tek još jedan u nizu muzičkih događaja održanih u ovom zdanju. Euforija je zavladala istog časa kada je izašla na scenu. Publika je Doris dočekala na nogama, iskazujući velikoj zvezdi i ljubav i poštovanje. Ajme, što se tresem!, rekla je, praćena aplauzom i skandiranjem. Četrnaest godina je mnogo vremena, za nekog i čitava večnost, ali, kako kaže lepa pevačica, sve se događa kad treba i ovo je bio taj naš trenutak.

Tako se i jedna od najlepših balada eks jugoslovenske muzike dogodila kada je trebalo. Te 1986. godine Željo moja nije pobedila na Evroviziji, ali nam je ostala za sva vremena, pa je tako publika i ovom prilikom otpevala sve od Voljela sam te i još te volim do poslednjeg stiha zajedno sa Doris. Dani dođu, dani prođu, srce pušta na sve strane, dignu pozdrav, bace psovku neki bivši dragi na me – usledila je pesma svih nas, Krivi ljudi. Stigao je anđeo Gabrijel, za njim i Zvir, potom i drugi hitovi koje je nanizala tokom više od tri decenije duge karijere.

Radno ime koncerta glasilo je Moja dica i ja, a sjajna pevačica, u želji da naglasi kako na mladima svet ostaje, na sceni ovog puta nije ugostila poznate kolege, već neke nove klince. Nema veće ljepote kada nakon toliko desetljeća rada vidiš da si zapisan u životima mladih ljudi, novih generacija. Čini se da živiš dugo kad tvoje pjesme s tim naraštajima dobivaju novi dah i novi krvotok. Onda vidiš da je sve skupa imalo smisla. Neki od njih su već postali vrhunski pevači, kao Nataša Reić Matković, najstarija učenica splitske dive, kojoj je već godinama prateći vokal. Zapevale su zajedno Sudnji dan, a potom je iz sjajne Nataše izašla Tina Tarner i podigla arenu na noge.

Malo mi za sriću triba, nekoliko reči u koje je stala sva mudrost života i koje često citiramo kad shvatimo šta treba da nam bude najvažnije. Ali, kad Doris izvede tu pesmu, na njen poseban način, teško je sprečiti srce da iskoči iz grudi. Pridružila joj se tada i desetogodišnja Ema Uvalić, još jedna specijalna gošća, u beloj haljini kojom je podsetila na nastupe slavne pevačice iz polovine devedesetih. Ana Opačak, koja se sa francuskim šansonama snalazi kao nekad Edit Pjaf, sa svojom dugogodišnjom mentorkom je zapevala Jedini, još si uvik vitar nemirni. A publika – ponovo u transu, pevajući iz sveg glasa i sveg srca. Bio je tu i mladi kompozitor Ivan Huljić, autor nekoliko njenih pesama koje su se upisale među hitove. Kao svih ranijih godina, i na ovom koncertu Doris je pratio orkestar Fleš.

Zlo se ne pamti, dobro ostaje… Interesovanje za nastup bilo je izuzetno, a karte su se nedeljama unazad tražile od Vardara do Triglava, čak i iz Izraela. Svi su bili tu, na jednom mestu, vezani istim emocijama, ceo region našao se u Spaladiumu. Split sa okolinom, nešto bliže, a nešto i dalje, iz Novog Sada, Beograda, Loznice… Imali su zadovoljstvo da premijerno čuju i novi singl (jer izliči svit) Jubavi rič, a izvođenjem pesme Ja vjerujem da ljubav je cvijet iz kamena pokazala je zašto joj nema premca i zašto niko ne može da joj izađe na megdan.

Ni riči nikome ne dugujem, i u svit čista srca putujem, i na kraju sve to šta nam ostane su lipe godine… Posebna iznenađenja spremila je splitska ikona za svoju publiku, ali nije se nadala da će i publika iznenaditi nju. Naime, kada je otpevala hit More, nazvan po kultnoj grupi s kojom je početkom osamdesetih uplovila u muzičke vode, iz prvih redova začuo se malo drugačiji stih: I zato ti, Doris, hvala Dok ona briše suze, svi u dvorani ispunjenoj do poslednjeg mesta aplaudiraju, stavljajući joj do znanja da su je se iskreno zaželeli. Pokazali su mi nakon koncerta da su namestili papirić sa molbom da publika to otpeva. Dobra je bila zamka i sad me malo steže grlo… Zaista je bilo dirljivo.

Potom je zapevala baladu Zar je voljeti grijeh, pesmu Zorice Kondže koju inače često izvodi na nastupima, kao što je to učinilia i letos na Splitskom festivalu. Zorica je, naravno, prisustvovala velikom koncertu, a Doris je kompozicijom Lastavica pozdravila još jednu slavnu Dalmatinku, Meri Cetinić. Bio je među publikom i proslavljeni košarkaš Dino Rađa i još neki viđeniji ljudi iz grada pod Marjanom.

Nisu me takle riči šta mržnja ih izmisli… Cveće na pozornici, vozići koje su odlično raspoloženi obožavaoci formirali ispred scene pitajući se zajedno sa Doris da li da udare Šakom o stol ili Šta je to od mene ostalo, i podsećajući se velikog hita s kraja devedesetih, Ja noćas umiremNeću propast’ ja, Ti, Dođi i jedna od najjačih pesama u celoj karijeri, koju uvek izvodi na poseban način, ali ove večeri bez hora – Zemlja i stina. U stvari, hor je bila – cela dvorana.

I šta je život, samo đir, malo ti, malo svitla posudiJel’ dosta za večeras?Neeeee!Kako ne, pa stariji svet je već u’vatila škina! Ali, nikad dosta Doris i njenog raskošnog vokala. Na kraju je skinula cipele i bosa zaplesala. Kada je, negde posle ponoći i gotovo tri sata vanvremenske muzike, sišla sa pozornice, publika joj nije dala da ode. Dozivali su je pesmom, tražili da se vrati. Bis je počeo još jednim hitom iz osamdesetih, koji je odjekivao arenom – Tužna je noć. Ruke visoko u vazduhu, plesni podijum ispod scene, ne štede se glasne žice i dlanovi uz Sedam mora, sedam gora… Doris se zahvaljuje Splitu, šalje poljupce svima. Pružila je rodnom gradu sve od sebe. Nisam jedina kojoj je u trenucima kada su svetla počela da se gase zadrhtalo srce. Nisam jedina koja je pomislila da je opet kratko trajalo i da ta tri sata nisu dovoljna… Tačno je, valjda, ono da sve što je lepo kratko traje. Već sutradan je to bila glavna priča na Rivi, a novinski naslovi govorili su, suma sumarum, da je Doris – oduševila. Gledala sam ne-znam-koliko njenih koncerata, a spektakl u Splitu bez sumnje je među pet najboljih. Među pet najemotivnijih i najenergičnijih, uz one u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu tokom poslednje dve godine.

O Doris ću jednog dana možda napisati knjigu. A sasvim sigurno – još mnogo priča. Pošto je ovo ipak reportaža, doduše malo subjektivna, ali na mom ste blogu, samo ću kratko da istaknem koliko je posebno i njeno druženje sa najvernijim poštovaocima koji je prate od grada do grada. Nakon ovakvih koncerata uvek je presrećna i nema umora ni na njenom licu ni u rečima, osim burnih utisaka koje je nekad stvarno nemoguće opisati. Da još jednom ponovim – retko koja zvezda uživo peva tako dobro i upečatljivo kao Doris Dragović. I retko ko može da podari ovoliku ljubav, da ubode žicu i atmosferu, da pruži kompletan doživljaj, ali onaj doživljaj posle kojeg naprosto ne želite da napustite dvoranu. Izdržaću, valjda, do narednog susreta. Sve šta triba samo je gutljaj duše i kap vode

Tekst: Snežana Ilić
Fotografije: Snežana Ilić, Maja Prgomet / Studio Testudo

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR