Kemza je u ove krajeve stigao zajedno sa Južnim Slovenima i njihovom mitologijom. Prema predanju, vodeni demon već vekovima živi u Dunavu kod Smedereva i nesmotrene ribare odvlači u dubine pune mulja. Ali, poput čuvenog čudovišta iz Loh Nesa, ni Kemzu nikad niko nije video, što mu nije smetalo da postane prava dunavska legenda

Tek kada more, okean ili reka na obalu izbace nešto što nikako nisu mogli da svare ili prihvate, shvatimo koliko malo znamo o vodenim prostranstvima i stvorenjima koja žive u njihovim dubinama. Bez obzira na sva naučna dostignuća i (prilično skupa) istraživanja tih plavih površina, s vremena na vreme se iznenadimo kada nam pred oči donesu nešto neshvatljivo. Džinovske sipe, hobotnice i morske zmije plašile su mornare još od najranijih vremena, čim je prvi čamac spušten u vodu, pa su se tako u njihovoj mašti rodile i razne nemani. U čovekovoj je prirodi da od svega pravi senzaciju, i da čak i u ovom 21. veku zazire od svakojakih priča za malu decu. A možda su neke od tih fantazija i stvarne? Ili bar deo njih?

CAM03188

I mitska reka Dunav ima svoju riznicu istorije. Prilično bogatu, s obzirom na činjenicu da je stariji od svih civilizacija koje su se smenjivale na njegovim obalama. Mnogo stariji. Smatra se da je nastao pre trideset miliona godina, pre perioda miocena. Ne možemo ni da zamislimo šta je sve za to vreme odneo do Crnog mora na svom 2.850 kilometara dugom putu. Oko njega je pisana istorija podunavskih naroda, a reka i danas krije ostatke svih tih kultura. I njihove tajne. Tako su i Sloveni, kada su stigli do dunavskih dolina, doneli svoje mitove i legende.

03 01

Za Kemzu sam prvi put čula kada sam išla u osnovnu školu. I Dunav i Sava bili su mi blizu, pa sam imala prilike da svašta pronađem u rečnom mulju, ali i da se naslušam raznih priča. Iz prve ruke. Od alasa, naravno. Iako su to bile tek klinačke storije u stilu Toma Sojera, meni je još tada, kao budućem novinaru, gotovo svaka izgovorena reč mogla da zagolica maštu i natera me na razmišljanje. Tako je, u nekom trenutku dok sam prolazila kejom, jedan ribar začikavao kolegu koji se hvalio ulovom: Opet si upecao kapitalca? Ma, to je samo običan som. Mislili smo da je Kemza. Pre će on uhvatiti tebe, nego ti njega! Još od tada mi to ime ne da mira. Kasnije sam, međutim, saznala da se on nikada nije pojavio na zemunskim obalama Dunava, već da uglavnom ordinira po Smederevu i okolini.

04

05

Kemza je u ove krajeve stigao zajedno sa Južnim Slovenima. Doneli su ga u svojim mitovima i legendama. Međutim, ime miriše na turske korene i moguće je da je, u vreme otomanske vladavine našim prostorima, ponovo otkriveno staro slovensko predanje o vodenom demonu koji izgleda kao ogromna riba, tačnije som, sa kandžama umesto peraja i snažnim repom. Ima i brkove. Po pravilu, prekriven je mahovinom, travom i muljem. Neki tvrde da uopšte nema veze sa slovenskom mitologijom, već da je izmišljotina dokonih ribara iz grada despota Đurađa Brankovića. Poznati istoričar i smederevski hroničar Leontije Pavlović opisao je Kemzu kao oličenje zla koje stalno vreba priliku da nekog udavi, a kupače i ribare uvlači u virove gde repom zaplete žrtvu, nakon čega joj nema spasa.

02 05a

Iz usmenog alaskog predanja i legendi koje su se u njihovim porodicama, zajedno sa umećem, prenosile s kolena na koleno, Kemza je stigao i u strip. Autori Stevan Antonijević i Željko Milojević ovako ga predstavljaju:
– Kemza je rođen u davna vremena, na ušću Jezave u Dunav, uz samu Smederevsku tvrđavu kada su živeli neki drugačiji ljudi, koji su više voleli i cenili neke drugačije stvari. Poznat i kao dunavska neman, ovaj ogroman som nekada je ribarima prevrtao čamce, cepao mreže, odvodio ih do dunavskih dubina i jeo isključivo device. Iako je stariji od najstarijeg Smederevca, jednog dana rešio je da ode. Nakon mnogo godina i lutanja po svetskim morima, rekama i okeanima, Kemza (emancipovani som) vraća se u svoj grad, rešen da se uključi u društveno-politički život…

001_final

Tako je Kemza postao strip junak i satiričar koji ukazuje na smederevske prilike i neprilike, upozoravajući sitnu ribu da se čuva. Vragolije dunavskog demona danas možete pratiti na lokalnom portalu. A osamdesetih godina u ovom gradu bio je popularan i bend koji je nosio njegovo ime.

06

Lepo su se pričama o Kemzi zabavljali stari alasi. Svašta se tokom proteklih vekova moglo naći u njihovim mrežama. Izuzev Kemze. Njega nisu viđali, ali su dobro znali da je tu negde, da vreba iz mutnih dubina. Išli su u ribu i radili svoj posao bez obzira na vremenske uslove – i po snegu, i po mrazu, i po mrklom mraku, i pred zoru… Lovili su razne stanovnike moćne reke, ali i neke stvarčice kojima se nisu nadali. Tako su se među morunama, somovima, šaranima i sitnijim ribama mogli prepoznati i mitraljez, ručne bombe, cipele, čak i tela narodnih heroja. Naime, kada je u oktobru 1944. godine, neposredno po oslobođenju Beograda, stradao član Politbiroa Ivan Milutinović nakon što je njegov šlep naleteo na rečnu minu, danima nisu mogli da pronađu telo. A tražili su od mesta nesreće, pa sve do rumunske granice. Petnaestak dana kasnije, nekoliko kilometara južno od Smedereva, nesrećnog Milutinovića mrežom je ulovio legendarni alas, doktor Draga Calion.

09

Bilo je mnogo smešnih situacija koje se i danas prepričavaju sa misterijama Dunava, uz dobru riblju čorbu i smederevku. Mogle su se čuti i priče o vilama koje raspletenih kosa lebde nad rekom u gluvo doba noći i prizivaju duhove, o čamcima koji iznenada zastanu nasred Dunava i neće ni milimetar da se pomere, o rogatim bićima koja su se uplela u mrežu, tačnije jelenima koji nisu uspeli da pređu reku jer ih je odneo vir, o čudnoj škripi koja se ponekad u zoru čuje sa dna broda (to su, naravno, Kemzine kandže koje alase upozoravaju da su mu oni sledeći na redu za doručak), i slične dogodovštine. U mrklom mraku, kada jezive storije ožive, duhoviti alasi često umeju da prekinu dosadu i, čim se začuje nešto iz vode, viknu: Kemza! Šalu na stranu, u crnomorskom slivu zaista postoje somovi teški i preko 250 kilograma, ali oni se sasvim sigurno ne hrane ljudima.

18

U Smederevu sam čula još interesantnih priča, dostojnih scenarija za horor filmove. Tako su, priča mi kolega Goran Lazarević, usred jedne maglovite i prohladne jesenje noći, alasi u svojim malim čamcima čekali da riba nagrne u mreže i navali na mamce. A najbolje grize pre zore. Deverika i smuđ obično se zadržavaju u mirnijim mestima gde ima mnogo vodenog bilja, a šarani se u rano jutro udružuju u jata u potrazi za hranom. Alasi se nisu grejali alkoholom, kako se obično navodi u ovdašnjim urbanim legendama. U jednom trenutku iz magle se začuo krik. Ribari su zaboravili na lov i pohrlili ka mestu odakle se prolomio jeziv vrisak. Kada su stigli, kroz oblak magle koji se pred njima proređivao ugledali su svog kolegu kako stoji u čamcu i pokazuje prema delu reke obraslom trskom: Video sam… nešto. Neku senku koja je izašla uz vode, uspravila se i, kada je shvatila da sam je primetio, brzo šmugnula u trsku. Nisam mogao da se pomerim od straha… Istog časa svi su odjurili prema gradu, ostavivši i mreže i plen. Međutim, niko nije ozbiljno shvatio ovaj događaj, a siroti ribar postao je glavna zvezda viceva o Kemzi.

10

Kada sam, prilikom jednog krstarenja Dunavom, pitala kapetana broda da li je čuo za čuvenog Kemzu, prvo se nasmejao, a onda je objasnio kako je lično sredio rečnog demona:
– Kemza je odavno završio putešestvije. Ja sam ga ulovio. Sam. Jedan deo odmah je završio u ribljoj čorbi, skuvanoj u ogromnom kazanu, drugi smo bacili na roštilj, a treći još čuvam u zamrzivaču.

13

15

Nijedan od navodnih susreta sa čudovištem iz Loh Nesa, najpopularnijom temom kriptozoologije pored Jetija i Bigfuta, nije dokumentovan. Iako niko nije video pravu Nesi, to joj nije smetalo da postane velika zvezda romana, filmova i teorija zavere. Kemza nikada nije dostigao toliku popularnost. Niko ga nije ni slikao. Postoji, doduše, jedan snimak iz 1938. godine za koji se verovalo da bi mogao da ga prikazuje, ali ispostavilo se da fotografija predstavlja dete iz obližnjeg sela koje je košem lovilo ribu. U svakom slučaju, bila bi to idealna tema za Artura Klarka, da je samo kultni autor naučne fantastike i lovac na misterije imao prilike da čuje za našeg Kemzu.

Tekst: Snežana Ilić
Fotografije: Snežana Ilić, Virtuelni muzej Dunava, arhiva

16

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR