Jedna od najznačajnijih evropskih filmskih smotri živi svoje najbolje godine. Ni korak ne zaostajući za planetarnom brzinom pokretnih slika, veliki beogradski kulturni brend i dalje je pravi praznik za ljubitelje sedme umetnosti, a dah glamura ovom 45. izdanju ulila je italijanska filmska diva Monika Beluči

U Leksikonu Yu mitologije na koji se nostalgičari, ali i istoričari, sve češće pozivaju, FEST je okarakterisan kao nešto najbliže glamuru što smo na ovim prostorima mogli da zamislimo. I dočekamo. Pred našim očima godinama su se, neposredno po završetku snimanja poslednjih kadrova, ređala najveća ostvarenja sedme umetnosti, dok su filmske zvezde u Beograd bukvalno padale s neba, nakon što bi pokupile zlatne dečake koji su im svega nekoliko dana ranije uručeni u Los Anđelesu.

01

Početkom sedamdesetih, bivša Jugoslavija imala je – skoro sve. Zemlji, koju je reditelju Larsu fon Triru njegova majka opisivala kao raj na planeti i zapad usred istoka, nedostajao je još samo grandiozni filmski festival. Dok su tinjale političke vatrice, koje će se dve decenije kasnije razbuktati u balkanski požar sa nesagledivim posledicama, nekoliko istaknutih filmskih radnika u Beogradu je kovalo plan da kreiraju domaći ekvivalent Kanskom festivalu. Uskoro je, među jugoslovenskim bajkama i utopijama, počeo da se ostvaruje filmski san – FEST.

Na mlečnom putu 19

Kritičar Milutin Čolić tvrdio je da je za pad interesovanja za bioskope, krajem šezdesetih, najveći krivac bio nedostatak kvalitetnih filmova. Kako bi ponovo napunio dvorane, Čolić je, uz pomoć Dušana Makavejeva, Aleksandra Petrovića i drugih, početkom 1970. godine priredio ciklus najboljih ostvarenja iz proteklih sezona, i tom revijom udario temelj dugo priželjkivanom festivalu. Glamur nam je bio na dohvat ruke. No, njegov dolazak malo su odugovlačile naše dobro poznate naravi, od kojih nismo uspeli da poštedimo ni umetnost.

03

Te 1971. godine jedni su želeli da ustanove festival (anti)ratnog filma, dok su drugi, poput Živojina Pavlovića, bili bliži ideji ljubavnih (erotskih) ostvarenja. Svejedno su se složili, kako je kasnije pisao Dinko Tucaković, da beli svet mora doći u beli grad. Program je bio sastavljen od pobednika i nagrađenih filmova sa svih meridijana, što je, već u startu, značilo odustajanje od takmičarskog karaktera. Sam naziv FEST možda ne znači ništa posebno, ali jako dobro zvuči, kako objasniše njegovi tvorci.

08

04

Zvezdana prašina prosipala se Beogradom, dok su njegovim trgovima prolazila najveća imena svetske i ovdašnje kinematografije s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog stoleća. Poklanjali su se ispod bioskopskog platna, posećujući usput i proletere u zahuktalim fabrikama socijalističke evropske Amerike. Večeri su se, po običaju, završavale u ranim jutarnjim časovima, u Skadarliji, uz specijalitete domaće kuhinje i starogradske zvuke, u kojima su, između ostalih, uživali i italijanska lepotica Đina Lolobriđida, ser Piter Justinov, Džejms Kan, samuraj japanskog filma Akira Kurosava, ali i drugovi iz Sovjetskog Saveza. festicOko logorskih vatri na Tjentištu, zajedno sa omladinom umornom od radnih akcija, noćima su sedeli Ričard Barton i Elizabet Tejlor, dok je Orson Vels krstario Jadranom. Beograđanima nije bilo sasvim jasno šta među njima traže Piter Fonda i Denis Hoper, ali ni goli iz sedla nisu bili baš najsigurniji šta to rade u zemlji socijalističkih čuda. Džeka Nikolsona i Kirka Daglasa nisu mogli da odvoje od ćevapčića i šljivovice, dok je reditelj Piter Bogdanović, sa tadašnjom suprugom Sibil Šepard, demonstrirao svoje znanje maternjeg jezika.

02

Mnogima je, poput Liv Ulman, i srce ostalo u Beogradu. Sofiji Loren – na Brionima, u šetnji sa Titom. Paklena pomorandža, Odiseje u svemiru, Kosa, uspele su da se uklope u soc-realizam ne poremetivši njegov tok, a ipak ne ostavljajući nikog ravnodušnim. Frensisa Forda Kopolu, oca Kuma i Apokalipse, trubači su bacali na kolena, dok je Robert de Niro je tražio prijatelje sa Ibarske magistrale koji su mu se našli dok je, nepoznat, stopirao po istoku Evrope. Gledao se Amarkord, obožavao Bunjuel, dočekivali i ispraćali prošli i budući oskarovci, dobitnici Zlatnih palmi i ostalih prestižnih priznanja.

09

Fraza hrabri novi svet, koja je podrazumevala slobodan i za kritiku otvoren film, poslužila je 1971. kao moto prvog FEST-a. Uz politički i ekonomski ugled koji je uživala SFRJ, festival je ubrzo postao najveći kulturni događaj u ovom delu sveta, uticajno mesto na kome su se sudarali filmski interesi istoka i zapada. Upravo iz Beograda su se ostvarenja nastala u američkim studijima lansirala dalje, na istok. Zvezde sa Beverli Hilsa kao da su jedva čekale da vide Titovo čudo od Vardara do Triglava i pruže ruku maršalu, dok su Beograđani i njihovi gosti sanjali holivudske snove, sudarajući se na ulicama sa Bertolučijem, Polanskim, Formanom… Tu priliku dobijali su i ostali, jer se FEST reprizirao po gradovima bivše Jugoslavije. Uživali su, kasnije, i uz hitove osme decenije, poput Flešdensa ili Anđelovog srca, a filmske čarolije su se iz Doma sindikata preselile, kako im je i dolikovalo, u veću i glamurozniju plavu dvoranu Sava centra.

05

Krajem osamdesetih, kao da je slutio sumornu budućnost, FEST zajedno sa Jugoslavijom zapada u krizu. No, za razliku od nje, imao je više sreće i uspeo da se održi, preživevši sve kadrovske i organizacione promene. U vreme najžešćih sukoba, našoj publici poklanjali su se Džoni Dep, Beatris Dal, Džim Džarmuš, Mihalkov, Harvi Kajtel, Teo Angelopulos, Teri Džons, Ken Rasel. Međutim, opšta društvena kriza, praćena sankcijama, kao i pad kulturno-umetničkih vrednosti, uslovili su dvogodišnju pauzu, dovodeći u pitanje opstanak festivala. Srećom, u priču se uključuje Jugoslovenska kinoteka, i nekad prestižnu prestoničku smotru spašava od odlaska u istoriju.

07a

U nedostatku materijalnih sredstava i interesa Holivuda (koji se, u međuvremenu, preselio u manje problematične istočnoevropske krajeve), nova programska orijentacija okrenula se ostvarenjima nezavisne produkcije, ali i onima koja su dolazili iz zemalja sa kinematografijom na daleko nižem nivou od naše. Umesto u Beograd, svet se sjatio na do juče neprimetne festivale iz najbližeg okruženja. Poverenje u FEST, nekad vredan svakog poštovanja, srozavale su i pompezne najave uvaženih gostiju, koji su sigurno dolazili i potvrđivali svoje prisustvo, a onda u poslednjem trenutku otkazivali dolazak, iz uvek opravdanih razloga.

11

Poslednjih godina festival festivala potvrđuje svoju titulu i polako, ali sigurno i dostojanstveno, vraća stari sjaj. Najbolji dokazi su FEST 2003, kome su prisustvovali Šarl Aznavur i Atom Egojan, potom ceremonije koje su otvarale lepotica dana, francuska diva Katrin Denev, ili nemačka glumica Hana Šigula, a ovdašnjim ljubiteljima sedme umetnosti ponovo je pružena prilika da uživaju u hit filmovima, od kojih su mnogi nekoliko dana ranije ili kasnije nagrađeni Oskarima.

12

07

Četrdeset peto izdanje čuvene smotre pokretnih slika počelo je glamurozno, uz zanosnu Moniku Beluči. Publika u prepunoj sali Sava Centra ovacijama je dočekala italijansku filmsku divu, a euforija je kulminirala kada je na srpskom jeziku izgovorila: Dragi Beograde, festival je otvoren! Najavljujući premijeru dugoočekivanog filma Na mlečnom putu Emira Kusturice, voditelji su gledaocima poručili da, u skladu sa sloganom FEST-a, dobro otvore oči, jer ih čeka spektakularni vatromet žanrova i ostvarenja koja će sasvim sigurno obeležiti filmsku istoriju.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić, FEST, arhiva, Pixabay

end2a

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR