Nesrećni Hindenburg… Bila je to jedna od onih tragedija koje su dostigle razmere katastrofe na holivudski način. Ne toliko zbog broja žrtava, već zbog misterioznih uzroka koji su učinili da se čuveni nemački cepelin, tehnološko čudo sveta kakav je bio poznat pre Drugog svetskog rata, za svega nekoliko sekundi pretvori u prah i pepeo

Koliko je svet osetio posledice Drugog svetskog rata i koliko ga taj mračni period unazadio i iscrpeo čitavo čovečanstvo možda najbolje govore naučna i tehnička dostignuća iz vremena pre nego što se pojavio Hitler sa svojim sumanutim idejama. Još početkom 20. veka, pre Prvog svetskog rata, civilizacija je napredovala brzinom do tada nezabeleženom u istoriji. Dovoljno je pomenuti nesrećni Titanik, koji je 1912. godine, kada je potonuo, važio za najveći brod ikad napravljen. No, on nije bio jedino džinovsko čudo koje je čovek napravio kako bi lakše savlađivao daljine…

02

Negde u to vreme pojavili su se i vazdušni brodovi, dirižabli ili cepelini, letelice lakše od vazduha, vretenastog i izduženog oblika, sa sopstvenim pogonom. Dobili su ime po nemačkom grofu Ferdinandu fon Cepelinu. Od 1909. godine korišćeni su za komercijalne letove, a do početka Velikog rata nemačko vazduhoplovstvo obavilo je čak 1.500 letova prevezavši 35.000 putnika bez ijedne nezgode. Ova vrsta prevoza vrhunac je doživela početkom tridesetih godina prošlog stoleća, kada su izvedeni prvi transatlantski letovi. Bila je to budućnost koja je spajala kontinente. San koji se sastojao od vodonikom ispunjenih nebeskih jedrenjaka koji plove oko cele Zemljine kugle, dok se njihovi impozantni srebrni trupovi presijavaju na suncu.

04

Hindenburg je bio ponos nemačke flote. Konkord svog vremena. Spejs šatl tadašnjeg sveta. Ime je dobio po feldmaršalu Paulu fon Hindenburgu, predsedniku od 1925. do 1934. godine u doba prosperitetne Vajmarske republike, a neposredno pre dolaska Hitlera na vlast. Vazdušna lađa bila je duga 246 metara. Dva puta duža od Titanika, veća čak i od najvećih aviona današnjice.

07

03

Lansiran je 1936. godine u Fridrihšafenu. Oplata je bila načinjena od pamuka impregniranog sa mešavinom reflektujućih materijala, kako bi se plinske vreće zaštitile od ultraljubičastog zračenja koje bi ih oštetilo, ali i infracrvenog koje bi moglo da izazove pregrevanje. Preko Atlantika je mogao da leti maksimalnom brzinom od 135 kilometara na čas, a pokretala su ga četiri dizel-motora od 1200 konjskih snaga. Putovanje od Evrope do Sjedinjenih Američkih Država, koje je brodom trajalo pet do šest dana, cepelinom je skraćeno na samo dva i po dana prijatne vožnje.

05

Luksuzna nebeska krstarica koja je letela iz Frankfurta sadržala je kabine za putnike, bar i poseban deo za pušače. Nameštaj je dizajniran tako da bude što lakši. Kreveti su bili od aluminijuma, kao i klavir. U sredini gornje palube nalazile su se velike prostorije: trpezarija i salon sa prostorijom za pisanje. Slike na zidovima prikazivale su putovanja bratske letelice Graf Cepelin, koja je plovila do Južne Amerike, a stilizovana karta sveta prekrivala je zid u dnevnom boravku. Od putnika se očekivalo da većinu vremena provode u javnim prostorima, a ne u svojim skučenim kabinama.

06

Hindenburg je imao nekoliko uspešnih prekokeanskih putovanja, sve do kobnog 6. maja 1937. godine, kada se, dok se spuštao u Mornaričku vazdušnu bazu Lejkherst kod Njujorka, nije zapalio. U roku od svega 34 sekunde, sve što je ovaj srebrni vazdušni div predstavljao pretvorilo se u ogromnu leteću buktinju. Kada je pao na tlo, od njega su ostali samo pepeo i istopljena konstrukcija. Zemaljska posada još je držala užad u rukama, ne verujući svojim očima. U nesreći je poginulo trideset petoro putnika i jedna osoba u bazi, a nekim čudom preživelo je šezdeset dvoje putnika i članova posade. Tragediju su ovekovečili brojni fotoreporteri koji su čekali da se spusti veličanstveni brod, a direktan prenos sletanja koje se pretvorilo u jednu od najvećih tragedija 20. veka toliko je zastrašujuć, da i danas, osam decenija kasnije, ledi krv u žilama. Nešto što je trebalo da bude epsko sletanje najvećeg tehnološkog čuda svog vremena u deliću sekunde se pretvorilo u katastrofu kakvu ni svemoćni Holivud ne bi mogao da osmisli.

06 May 1937, Lakehurst, New Jersey, USA --- Original caption: As Flaming Zep Settled to Earth. Lakehurst, N.J.: Members of the landing crew are shown fleeing from beneath the dirigible Hindenberg as the flaming craft, a greasy pall of smoke marking its last train, falls to the Lakehurst Landing Field. Over to the left of the photo, rescue workers, despite the hail of flaming embers, rush toward the wreck. More than fifty persons, including members of the landing crew are believed dead in the air disaster. The accident occurred as the Hindenberg was landing after its first trip to Germany. --- Image by © Bettmann/CORBIS

Posle eksplozije svetom su počele da kruže razne teorije koje su slučaj pretvorile u neobjašnjivu zagonetku. Kako? Zašto?… Nesreća ili sabotaža? Bilo je mnogo pitanja, a čini se, još više odgovora. Svako je imao svoje tumačenje. Nemci su za pogon koristili lako zapaljivi vodonik jer su Sjedinjene Države prethodno obustavile izvoz helijuma, a poznato je da vodonik u reakciji sa vazduhom postaje eksplozivna smesa koju pokreće električna varnica. Ovu varnicu prouzrokovao je statički elektricitet, jer je Hindenburg nekoliko sati ranije uleteo u nevreme. Iako je sletanje bilo odloženo na nekoliko sati, cepelin je iz oluje izašao pun elektriciteta, a zbog slomljene žice u brodu vodonik je dospeo u ventilacioni odvod. Idealno oružje za katatrofu. U vazdušnom prostoru Nju Džerzija već se ranije dogodila velika tragedija, kada je oluja u kojoj se našao jedan dirižabl u smrt odnela sedamdeset troje ljudi.

Prema drugoj, ništa manje verovatnijoj teoriji, u trenutku kada je kapetan Prus odlučio da napravi takozvani S manevar kako bi sletanje prilagodio vetru, cev sa hidrogenom je pukla mešajući zapaljivi plin sa vazduhom i stvarajući eksplozivnu kombinaciju. Prema članu zemaljske posade Robertu Bjukenonu, iskra je došla od jednog od motora koji je eksplodirao. Dok su ljudi na tlu preuzimali kanape Hindenburga, sevnulo je nekoliko varnica i na repu je buknuo požar.

16

Preživljavanje je, zbog neverovatne brzine od 34 sekunde koliko je bilo dovoljno da se ponos Nemačke pretvori u prah i pepeo, uveliko zavisilo od toga gde su se putnici i članovi posade nalazili. Oni koji su bili u dubini cepelina, na primer u putničkim sobama, nisu uspeli da izbegnu nesreću, dok su ljudi koji su se u tim trenucima nalazili blizu prozora većinom preživeli, jer su mogli da iskoče ukoliko ih nije omela panika. Službeni fotograf Hindenburga, Karl Oto Klemens, tako je sebi sačuvao život, dok je čovek koji je bio kraj njega, Džon Pejns, odlučio da potraži suprugu. Oboje su na kraju izgoreli. Porodica Dehner je sa svoje troje dece posmatrala sletanje, a nekoliko trenutaka pre nesreće otac je izašao iz prostorije. Majka i dva sina preživeli su tako što su iskočili kroz prozor, dok je kćerka, koja je odlučila da pođe za ocem, poginula zajedno s njim.

17

Iako je ovo bio prilično siguran prevoz – tokom više od dve hiljade letova obavljenih u periodu od skoro tri decenije nije se dogodio nijedan incident sa nemačkim cepelinima – tragedija najluksuznijeg vazdušnog broda izazvala je nepoverenje i označila kraj njihove ere. Bar za turistička putovanja. Manje letelice koristile su se tokom rata na obe strane. Sačuvani deo Hindenburgove konstrukcije od duraluminijuma isporučen je natrag Nemačkoj, gde je recikliran i iskorišćen za gradnju vojnih aviona Luftvafea. Istu sudbinu doživeo je i Graf Cepelin, koji je otpisan 1940. godine.

11

U vreme najveće slave Hindenburga Nemačka je, tad već pod Hitlerovim vođstvom, uveliko marširala prema ratu. U poslednjem trenutku je izbegao usud da ga nazovu po fireru, na čemu je, inače, insistirao ministar Jozef Gebels. Ovaj cepelin je često korišćen kao simbol moći, te je pred kraj svoje kratke karijere nosio na sebi ogromne svastike. Na primer, tokom otvaranja Olimpijskih igara u Berlinu, leteo je iznad stadiona. Sa njegovih zvučnika više puta su grmele patriotske pesme i Hitlerovi govori, budeći strahopoštovanje zajedno sa veličinom letelice, a ispuštani su i leci sa nacističkom propagandom. Čuvene su i fotografije iz ranih tridesetih, gde se vidi kako lagano lebdi pored njujorškog Empajer Stejt Bildinga i celog Menhetna. Predstavnici kompanije Cepelin dugo su ubeđivali svet da katastrofa nije bila slučajna i da je, u stvari, rezultat sabotaže koja je za cilj imala uništenje ugleda Nemačke.

Tekst: Snežana Ilić
Fotografije: arhiva, Pixabay, New York Daily, Corbis, Wikipedia, screenshots

10a

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR