Na Starom kontinentu ne postoji mnogo ovako dobro očuvanih bunara, tajanstvenih mesta u čijim dubinama leže čitave istorijske epohe. Remek-delo građevine s početka 18. veka danas je velika atrakcija, a pravljeno je kako bi, u slučaju opsade, moglo da obezbedi pitku vodu za celu Petrovaradinsku tvrđavu

Svaki bunar je misterija. Nepoznanica. Izazov. I svaki u čoveku budi nekakav iskonski, refleksivni strah, možda zbog onog što se krije na drugom kraju, na dnu uskog i mračnog puta, a možda i zbog raznih jezivih situacija koje raspaljuju maštu i legendi o podzemnom svetu iz kojeg se niko nije vratio. Osim profesionalnih ronilaca. O onom Rimskom na Kalemegdanu stolećima su se plele priče koje su ledile krv u žilama, jer su prevazilazile i maštu i holivudske filmove. Sasvim je prirodno da i Petrovaradinska tvrđava, Gibraltar na Dunavu i jedna od najvećih fortifikacija na celom toku ove moćne reke, ima svoju mitologiju. Pomenimo tek neke od misterija – skriveno blago Habzburgovaca, čudovište, enigma o malteškom krstu na zidu slepe ulice koridora, nagađanja o tunelu ispod Dunava koji se završava u Novom Sadu. No, postoji još jedno malo, ali veoma značajno mesto.

02

U podzemnim lagumima, ispod bastiona pape Inoćentija III, smešten je Veliki ratni bunar, remek-delo arhitekture i građevinarstva s početka 18. veka. Kopan je između 1705. i 1724. godine, tokom intenzivne gradnje tvrđave, u okviru takozvanog vodenog puta koji je spajao zaštićeni vodozahvat na Dunavu i rezerve u cisternama, uz još dva nešto manja bunara. Ovaj glavni, dubok preko 60 metara, koristio se za snabdevanje celog tadašnjeg Petrovaradina. Pravljen je, pre svega, da bi služio kao rezervoar u slučaju opsade. Projektovan je za 20 hiljada kubika vode, međutim, izdašnost slojeva bila je slaba, pa je urađen kao cisterna za skupljanje površinskih voda. Pored beogradskog na Kalemegdanu, predstavlja najveći i najočuvaniji ratni bunar ispod evropskog tla.

01

Postojao je, dakle, čitav sistem koji je počinjao površinskim vodozahvatom na Dunavu. Taj vodeni put dug 350 metara prekinut je tridesetih godina prošlog veka, kada je probijen drum ka Sremskoj Kamenici. Nakon Drugog svetskog rata najveći deo sistema je ukraden. Ništa čudno za ovaj kutak sveta, zar ne?

03

Bunar je gradio Luiđi Fernando Marsilji, geograf i inženjer u službi habsburškog cara Leopolda I. On je najverovatnije izradio i ceo projekat. Kao izvanredan crtač, ali i poznavalac astronomije, Marsilji je plan pravio tako što je rečni sistem vezivao za zvezde. Kada nije bilo dovoljno vode, bunar je služio kao cisterna u koju se slivala kišnica skupljena na tvrđavi. Građevina je specifična i po načinu na koji se vadila voda, jer nije bio korišćen uobičajeni pogon tog vremena – konji i magarci, nego je konstitusan prilično komplikovan mehanizam pumpi. Nije ni bilo moguće izvlačiti je kofom svakog časa i podmiriti potrebe više hiljada ljudi. Na sačuvanim planovima vidi se sistem klackalica pomoću kojih se voda presipala iz kofe u kofu, i tako sve do vrha. Čak je prilikom iskopavanja pronađena i potpuno nova pumpa od mesinga sa bronzanim cevima.

06

A pre tri godine, povodom obeležavanja šest decenija Muzeja grada Novog Sada, ova velika tajna Petrovaradinske tvrđave prvi put je otvorena za javnost. Bunar je postao prava turistička atrakcija, ali prethodnih decenija čamio je u tami podzemlja, zaboravljen i oronuo. Bio je u lošem stanju, izložen devastaciji i vandalskim upadima. U avgustu 2009. godine ceo prostor bio je poplavljen zbog pucanja cevi. U jeku gradnje, 1726. godine, obalu je pogodio zemljotres koji je oštetio nedovršene bastione, ali su i Tvrđava i njen novi bunar odoleli elementarnoj nepogodi. Posle restaruracije i opsežnih radova stari vodeni put postao je tunel, uži od podzemnih vojnih galerija, ali dovoljno širok za prolazak ljudi. Spajanjem bunara i muzeja zgrada Arsenala dobila je veći izložbeni prostor, ali i mesto za odražavanje različitih kulturnih događaja.

Uređenju vodenog puta i Velikog ratnog bunara prethodili su dugi arheološki radovi. Nekoliko meseci ranije izvedena su detaljna istraživanja, a u bunar su se spustili ronioci čiji je zadatak bio da utvrde dubinu, kao i šta se nalazi na dnu. Bilo je to u februaru 1996. godine. Tom prilikom je, između ostalog, pronađen i deo kapije koji je nestao tokom poslednje provale. Hidroarheolog Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Gordana Karović bila je prva u istoriji koja je zaronila u dubine petrovaradinskog bunara. Sa članovima udruženja Aqua et archaeologia, specijalizovanim za zaštitu podvodne kulturne baštine, ponovila je svoj podvig četrnaest godina kasnije. Koristili su najsavremeniju opremu.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Nakon više od dvadeset minuta pod vodom, arheolozi su izronili na površinu. Malo smrznuti, ali ponosni što su uspešno obavili posao i što su imali jedinstvenu priliku da dožive blizak susret sa arhitektonskim čudom inženjera Marsiljija. Uspeli su da se spuste do samog dna, gde su videli brdo cigala. Voda je bila bistra, pa je moglo sve lepo da se snimi. Nisu pronašli nikakve ljudske ostatke, a nije ih pratio ni duh devojke koja je bila žrtvovana bunaru kao što kažu neke legende. Za razliku od Rimskog na Kalemegdanu, za ovaj bunar ne vezuju se sablasne priče.

05a

Dubina bunara do površine vode iznosila je 30 metara, a tolika je bila i visina vodenog stuba. Otežavajuće okolnosti, kao što su smanjena vidljivost, niska temperatura vode od svega 11 stepeni, kao i velika količina nataloženog otpadnog materijala onemogućile su detaljnije ispitivanje dna. Na sedam metara dubine pronađena je i horizontalno postavljena drvena greda, koja je bila deo mehanizma za vađenje vode. Utvrđeno je da je gornji deo građen od cigala, dok je onaj pod vodom zidan kamenim tesanicima. Na zidovima nisu postojala vidljiva oštećenja koja bi onemogućila predviđeno pražnjenje i čišćenje.

00

– Ceo ovaj dan bio je posvećen magiji bunara. Tajnovitog, gotovo nepristupačnog, velelepnog građevinskog poduhvata koji svaki put uspe da nas iznenadi i da nam zaustavi dah. Bunara koji još uvek krije nekoliko tajni, ne samo od posetilaca tvrđave, već i od nas arheologa. U sklopu priprema za završetak radova na arheološkom čišćenju, Muzej grada Novog Sada angažovao je ekipu našeg udruženja da obavi ronilačko izviđanje i podvodno snimanje. Zadatak je bio da se dokumentuje situacija na dnu bunara, kako bi se uporedila sa stanjem u kome je ostavljen posle prethodnih radova. Vrata od kovanog gvožđa zaista su se nalazila na dnu, kao i velika količina cigala i drugog građevinskog materijala koji je tokom provale bačen u hladnu, bistru i čistu vodu – zabeležio je tada Boban Baranjin, član ekipe Aqua et Archaeologia.

09

U međuvremenu, bunar i kružni salon iznad njega su adaptirani, osvetljeni, dobro obezbeđeni i pretvoreni u svojevrstan izložbeni prostor. Otvor je okovan staklenom ogradom, a na belim zidovima prostorije stoje fotografije koje su snimljene tokom radova. Do bunara se stiže stepenicama direktno iz muzeja, dugim uskim hodnikom nekad poznatim kao vodeni put. Zbog bezbednosti, nije dozvoljeno da u blizini mračnog bezdana širokog tri i po metra u isto vreme boravi više od desetoro ljudi. Do dna se, inače, može stići kroz mali otvor, spiralnim stepeništem. Dubina bunara i smerovi podzemnih hodnika, koji su danas turistička atrakcija, ljudima u prošlosti značili su opstanak i slobodu.

10

A tokom jednog obilaska tvrđave, prestolonaslednik Josif II posetio je i njeno podzemlje. O tom događaju svedoči mermerna tabla na kojoj je uklesano da je 21. maja 1768. godine car iz ovog bunara pio vodu u pratnji komandanta minerskog korpusa. Ostalo je nepoznato zašto je to uradio. Navodno, čin je povezan sa crnom magijom ili nekim čudesnim moćima bunara. Stručnjaci se, naravno, ne slažu s tim i tvrde da je za tako veliko utvrđenje koje strahuje od opsade bilo sasvim logično da ima izvor pitke vode.

Bunar je mogao da vodom snabdeva čitavu Tvrđavu u kojoj je znalo da bude više od deset hiljada vojnika. Zidovi naslagane cigle debeli su dva metra, uz nekoliko slojeva zemlje, i obezbeđivali su ga od nečiste vode, granatiranja i zaraza. Jer, nije bio redak slučaj da suparnička vojska, prilikom opsade grada, pomoću katapulta bunare gađa ljudima zaraženim kugom. Nivo vode niži je od površine Dunava sa kojim nema nikakve veze. Pre istraživanja pretpostavljalo se da je dubok 70 metara, što je bio maksimum za graditeljske poduhvate onog vremena, odnosno za ruke i lopate – objašnjava Siniša Jokić, istoričar i kustos Muzeja.

U isto vreme kada je kopan Ratni bunar na Petrovaradinu, na Kalemegdanu je građen onaj koji volimo da zovemo Rimskim. Oba su austrijskog porekla, a i dubine su im slične. Svašta je moglo da se tokom tri stoleća nataloži na dnu ove arheološke poslastice, a to nisu samo naslage mulja, tvrde neki stariji Novosađani. Možda se baš tu krije i basnoslovno blago koje su Austrijanci bacili u bunar u vreme najveće opasnosti od turske najezde, kako ga se neprijatelj ne bi dokopao. Da ne zaboravimo i čudovište koje već stolećima obitava ovde… Nije Kemza. On je kod Smedereva.

15

U neposrednoj blizini Velikog ratnog bunara nalazi se još jedan objekat za koji malo ko zna da uopšte postoji. Reč je takođe o bunaru, ali mnogo starijem od austrijskog. Kopan je kada su ovim prostorima vladali Rimljani. Utvrđeno je da je prečnik iznosio jedan i po metar, a o dubini se samo nagađa, isto kao što se spekuliše i o razlozima zatrpavanja. Iako bi sa arheološkog aspekta sigurno bio interesantan, njegova sudbina je, izgleda, zapečaćena još u austrijsko doba. Po svoj prilici, bio je manje dubine od Ratnog bunara koji je, nakon što je sagrađen, povukao svu vodu. Ovaj je onda postao beskoristan, te je verovatno zbog toga i zatrpan.

Tekst: Snežana Ilić
Fotografije: Muzej grada Novog Sada – Feđa Kiselički, Aqua et Archaeologia, Snežana Ilić
ZABRANJENO preuzimanje teksta i fotografija bez odobrenja autora!

18

4 KOMENTARI

  1. Fenomenalne price i odlican portal. Jako ni je drago sto postojite i sto nam ovako slikovito docaravate intrresantne stvari i iz nase proslosti i iz sveta. Za mnogo toga nisamni znao da postoji kao sto je na primer ovaj Petrovaradinski bunar. Veliki pozdrav za gdju Ilic i zelim da samo tako nastavite.

  2. Zanimljiva prica narocito za nas koji nismo znali ni da taj Bunar postoji.Ja zivim blizu Novog Sada i priznajem da nisam znala,pa eto jos jedno lepo novo saznanje koje cu obici kad ponovo prosetam tvrdjavom.

OSTAVI KOMENTAR