Naziv je dobila po predratnim vlasnicima – Špilerova kuća. No, njena istorija mnogo je duža. Podigli su je jezuiti još krajem sedamnaestog veka. O vrednosti i značaju ovog dragulja vojvođanske kulturne baštine dovoljno govori podatak da je barokno zdanje u Petrovaradinu starije i od Novog Sada, i da ga i danas možete videti u izvornom obliku

Trebalo mi je vremena da je nađem. Htela sam da se upustim u tu avanturu bez pomoći interneta, GPS-a, turističkih organizacija, info-centara. Znala sam i ulicu i broj, ali interesovalo me je koliko stanovnika Petrovaradina uopšte zna da ona postoji. Provlačila sam se ispod skela na trotoaru pored fasada kojima se polako vraćaju stare boje i stari sjaj, zavlačila se po šorovima nastalim pre najstarije ulice sa novosadske strane Dunava… Raspitivala sam se u hostelima, ateljeima i pabovima raštrkanim po Gradiću. Nikad čuli. Neki bi se tek u poslednjem trenutku setili, pa srećni što su pomislili da su rešili zagonetku uzviknuli: Aaa, mislite na rodnu kuću bana Jelačića!. Ne, nije ta. Nju znam.

Onda sam nastavila dalje baroknim Podgrađem, prošla kroz Beogradsku kapiju, pored starih šančeva i parka, i krenula u drugi deo naselja. Zaustavila sam nekoliko starijih ljudi, njima bi trebalo da bude poznato. Ili ipak ne? Očigledno je malo starosedelaca ostalo… Pomogli su mi, doduše, da stignem do ulice, ali ona nije baš ravna k’o libela. Zavijuci, okuke, krivine, pa sad vi budite pametni i snađite se. Fini gospodin koji radi u domu za stare Sveti Georgije i gospođe na recepciji istoimenog hotela dali su sve od sebe, i odvezli me pravo do kraja mape zakopanog blaga.

Najstarija kuća u Petrovaradinu još uvek se može videti u Ulici Vladimira Gortana, na broju 8. Istorija ovog izuzetno značajnog spomenika kulture, koji nije u najboljem stanju i pitanje je koliko dugo će još moći da odoleva vremenu, nije dovoljno poznata. Stajala sam nemo ispred zdanja i pitala se kako je moguće da još stoji. Možete li da zamislite šta je sve preturila preko krova tokom ova tri i kusur veka?…

Barokna građevina nazvana je po vlasnicima između dva svetska rata, porodici Špiler, ali postojala je mnogo pre nego što su se oni doselili. Podigli su je jezuiti 1693. godine, kada su došli u Petrovaradin. Dakle, stara je koliko i temelji Tvrđave, koja je otprilike u isto vreme počela da se gradi. Na drugoj obali Dunava, Novi Sad još nije bio ni u najavi. Ni močvare nisu počele da se pripitomljavaju. Možda se mogla videti tek koja koliba kao preteča naselja koje će kasnije dobiti naziv Petrovaradinski Šanac, odnosno Racka varoš, a 1748. godine današnje ime – Novi Sad.

Jezuiti su u Petrovaradin stigli krajem 17. veka, kada ih je doveo grof Leopold, i tu ostali do 1773. godine, kada je ovaj monaški red zabranjen. Nacrti za gradnju kuće nisu pronađeni. Pretpostavljalo se da im je objekat služio kao letnjikovac, a potom, kako su pokazala novija istraživanja, i kao škola.

Arhitektonsko delo baroknog stila odlikuje jednostavna spoljašnost. Masivni krov je pokriven biber crepom, kao i mnoge kuće u Petrovaradinu, sa teškim gvozdenim rešetkama na prozorima. Pri dnu lučne ulazne kapije, napravljene u nekom obliku ajnforta jer to nije baš klasičan pokriveni kolski ulaz u dvorište, sa obe strane se nalaze kamene lopte, nalik topovskoj đuladi. Originalni enterijer je u celini očuvan. Najreprezentativniji deo je velika soba u centralnom delu, izuzetna dvorana sa tradicionalnom štuko dekoracijom. Odlukom Vlade Srbije, kuća je 2013. godine proglašena kulturnim dobrom. Iako je uspela da stolećima opstane u autentičnom obliku, renoviranje joj je neophodno, a i bolja zaštita. Izdržala je bune, ratove, nepogode, ugrize vremena, ali – hoće li izdržati i nas, koji baš nismo skloni čuvanju kulture i istorijskih spomenika?

Jezuiti, ili isusovci, jesu rimokatolički monaški red koji je osnovao Ignasio Lojola 1534. godine u Parizu. U Vojvodinu su došli krajem 17. veka, nakon proterivanja Turaka, kada su počele pripreme za ponovno širenje hrišćanstva ovim prostorima. Pored kuće koja je dva stoleća kasnije dobila naziv Špilerova, podigli su i Štrosmajerovu crkvu, najstariju u Petrovaradinu, koja se može videti u Podgrađu. Treba napomenuti da Špilerovi, podunavske Švabe, nemaju veze sa ozloglašenim Georgom Špilerom, komandantom policije okupiranog Banata, prema kojem je najverovatnije kreiran lik Šicera iz čuvene serije “Salaš u Malom ritu”. Potomci vlasnika i danas ovde žive. Još jednom im se zahvaljujem što su me pustili da odškrinem kapiju.
Svratite do Ulice Vladimira Gortana ako se slučajno nađete u ovom kraju Petrovaradina. Upoznajte se sa tom hrabrom staricom, koja pamti mnoge priče iz davnine.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić

2 KOMENTARI

OSTAVI KOMENTAR