Malo brdo na severu Srema i sneg u avgustu koji je, kaže legenda, pao neposredno pred početak velikog sukoba između dva sveta, obeležili su jedan od najvažnijih događaja u istoriji ovih krajeva, u čiju čast je otvorena i izložba u Muzeju grada Novog Sada

Vezirac je malo brdo na severu Srema, koje je odigralo veliku ulogu u burnoj istoriji ovih krajeva. Pre tačno tri veka, 5. avgusta 1716. godine, bilo je mesto sudara dva sveta i poprište čuvene bitke kod Petrovaradina, prve velike pobede austrijske hrišćanske vojske nad Osmanlijama. Na dan kada je mala sremska varoš, oko koje je tvrđava tek počela da se gradi, spasila Beč i Budim, podseća tek jedan nemi svedok – spomenik nešto viši od šest metara, izrađen od belog krečnjaka 1902. godine, skoro dva stoleća posle najveće borbe u istoriji Novog Sada i njegove okoline. Projektovao ga je, u formi krsta na valjkastom postamentu, poznati arhitekta Herman Bole. Postavili su ga oficiri petrovaradinske regimente na položaju na kojem je nekad stajao šator turskog vezira. Ali, visoki memorijalni spomenik videćete samo ako budete znali gde da ga tražite.

03

Povodom ovog jubileja i važnog događaja koji je uticao na mnoga kasnija dešavanja na Starom kontinentu, otvorena je i izložba u Muzeju grada Novog Sada na Petrovaradinskoj tvrđavi. Zahvaljujući ideji magistra istorijskih nauka Siniše Jokića i kreativnosti njegovih saradnika, posetioci imaju jedinstvenu priliku da prođu kroz značajan deo našeg kulturnog nasleđa i da se vrate tri stoleća u prošlost, u slavno vreme kada je, nedaleko odatle, na uzvišenju između Petrovaradina, Sremskih Karlovaca, Sremske Kamenice i Bukovca, vođena borba iz koje se rodila moderna Evropa. Blizu tri stotine hiljada vojnika učestvovalo je u petosatnoj bici kod Vezirca – ratnici iz osmanskih redova kako bi povratili vlast nad tim područjem, a hrišćanski da bi ih u tome sprečili.

02

Originalni predmeti, oružje, sablje i muskete, kovani novac, reprodukcije mapa iz Beča, legende koje su se plele posle bitke i priče koje su joj prethodile, šator, uniforme obe vojske sašivene specijalno za ovu priliku, potom razni izveštaji, zastave, umetničke slike, maketa iza stakla i drugi eksponati – autor postavke dao je zaista sve od sebe da što uverljivije dočara dan koji je promenio istoriju ovog dela sveta. Magistar Siniša Jokić želeo je da na edukativnoj prezentaciji na Tvrđavi budu zastupljene i istorijska i umetnička dimenzija, u čemu su ga podržale gradske institucije i kulturne ustanove.

0406

– Moglo bi se reći da je projekat započet još 2006. godine, jer smo od tada, svakog 5. avgusta, moje kolege i ja obeležavali najveću bitku u istoriji našeg zavičaja nekom manjom manifestacijom ili predavanjem. Uspeli smo da realizujemo i jubilarnu izložbu, zahvaljujući sopstvenim resursima i materijalu, ali i uz pomoć Istorijskog arhiva Novog Sada, Muzeja Vojvodine, vojnim muzejima Beograda i Sente. Šator turskog vezira sašiven je posebno za postavku u želji da što preciznije dočaramo ambijent i da svaki posetilac dobije kristalno jasnu sliku tog važnog događaja na Vezircu. Napravili smo velike mape kako bi mogao da se vidi svaki toponim, čak i vojnici i njihovo oružje. Posebno mesto u atrijumu zauzima princ Eugen Savojski, jedan od najvećih vojskovođa koje svet poznaje. Interesovanje je ogromno i mogu slobodno da kažem da je ovo do sada najposećenija izložba na Tvrđavi. Veoma sam ponosan i želim još jednom da se zahvalim svim svojim saradnicima – kaže magistar Jokić.

05

Kako je Petrovaradin spasao Beč i Budim

Tog 5. avgusta 1716. godine ispod zidina Petrovaradinske tvrđave rešavala se sudbina Evrope. Sukob između dve civilizacije, dve vere, između austrijskog carstva i turskih trupa koje su nadirale prema kontinentu. Da li je velikoj pobedi hrišćanske vojske nad Osmanlijama kojih je bilo bar dva puta više pomogla Gospa, sneg koji je pao neposredno pred početak boja, kako kaže poznati mit, ili pak ratničko iskustvo princa Eugena? Kako god bilo, toponimi poput Vezirca, Tekija i Tatarskog brda nakon bitke su osvanuli na svim vojnim kartama Evrope.

08

Vekovima je petrovaradinska stena zauzimala izuzetno povoljan strateški položaj u srednjem delu Podunavlja. Dominantna pozicija omogućavala je potpunu kontrolu nad rečnim i suvozemnim saobraćajnicama, a prirodno okruženje, bogato resursima, obezbeđivalo je logističku podršku vojnim garnizonima, lokalnom stanovništvu i putnicima. Kapitalni potencijali Petrovaradina predstavljali su izazov za imperijalne težnje velikih sila. Time je, neminovno, na prelomima istorijskih zbivanja tokom dramatičnih događaja, ovaj fruškogorski obronak stekao vodeće mesto među graničnim utvrđenjima. Od praistorije pa sve do današnjih dana, Petrovaradinska tvrđava predstavlja kapiju Jugoistočne Evrope – Gibraltar na Dunavu, objašnjava Siniša Jokić.

16

U nizu ratova koji su se na tom prostoru vodili posebno se ističu austrijsko-turski sukobi. Sudari dva velika carstva na Dunavu i njegovim pritokama obeležili su ratnu epohu novog doba. Posle više od 160 godina osmanske dominacije nad panonskim basenom, odnosno Ugarskom, snažna kontraofanziva austrijske armije, posle neuspele turske opsade Beča 1683. godine, uslovila je povlačenje Osmanlija ka centralnom Balkanu. Mir je potpisan 1699. u Sremskim Karlovcima, nakon čega je uspostavljena nova granica na Savi i Tisi između Habzburške monarhije i Osmanskog carstva. Teško poraženi Turci zadržali su samo jugoistok Srema i Banat, dok je Austrija, oslobodivši Petrovaradin 1691. godine, zagospodarila fruškogorskim delom Srema.

Karlovački mir trebalo je da osigura prekid ratovanja između saveznica hrišćanske Svete lige – Austrije, Rusije, Venecije i Poljske s jedne, i Osmanlija s druge strane. Međutim, početkom 18. veka ojačale su turske pozicije, a agresivna politika velikog vezira Damad Ali-paše dovela je do direktnog ugrožavanja dogovorenog mira, buđenja apetita prema Budimu i Beču, i do namere da se vrate teritorije u Podunavlju, jer je to bio veliki finansijski resurs, plodna zemlja, a da ne govorimo o verskoj komponenti. Svestan opasnosti i činjenice da će Habzburška monarhija biti prva na udaru u eventualnim turskim nadiranjima dalje prema Evropi, princ Eugen Savojski, predsednik dvorskog ratnog saveta i iskusni strateg, na vreme je pripremio carevinu za rat. Kampanju je počeo nekoliko godina ranije. Izvršio je mobilizaciju, i armiju cele imperije poslao do Petrovaradina, najvažnije i najmoćnije dunavske fortifikacije na liniji prema osmanlijama.

14

Veliki vezir, sa vojskom koja je, kažu izvori, bila sastavljena od čak dve stotine hiljada ratnika, krenuo je iz Beograda krajem jula 1716. godine, da bi od 2. avgusta ogromna armada stigla u logor na brdu Vezirac, naspram tvrđave. U istom periodu, Eugen Savojski preko pontonskih mostova na Dunavu prebacuje svoju armiju sa bačke strane iz Futoga i Novog Sada na prostor Tvrđave na sremskoj obali. Raspoređujući odrede ispred zaštitnih rovova isturenog dela Petrovaradina, Hornverka, u nameri da opkoli celu tvrđavu, vezir naređuje janičarima da užurbano kopaju šančeve. Uvidevši namere osmanlija da prodru u spoljnu liniju odbrane, austrijski princ tokom 3. i 4. avgusta, uz žestoke okršaje, utvrđuje odbrambene instalacije prema neprijatelju i priprema svojih osamdeset hiljada vojnika za energičan napad.

15

Sneg u avgustu

U odsudnim trenucima pred bitku, Eugen Savojski i njegova komanda izvršili su raspored jedinica tako da se u centru nalazila pešadija u šančevima, na desnom krilu bio je manji deo konjice, dok su levo činile većina konjanika i dodatna pešadija. Artiljerija je bila raspoređena iza borbenih linija, a flota i šajkaši bili su spremni da dejstvuju sa Dunava. Princ je planirao da napad počne u zoru, te je shodno tome nastojao da što pre prebaci vojsku u tvrđavu i u dva pojasa rovova izgrađenih dve decenije ranije. Ovi rovovi se zovu retranšmani, odakle je do naših dana ostao naziv Trandžament. Međutim, nevolja u vidu snažne oluje pokidala je pontonske mostove zapretivši da ugrozi čitavu operaciju. Ipak, nevreme je i turskoj izvidnici otežalo posao, zbog čega su izveli pogrešan zaključak da se Austrijanci povlače, što će se koji sat kasnije pokazati kao fatalna greška. Da li je upravo to bio čuveni sneg koji je odlučio ishod bitke? Zahvaljujući velikom požrtvovanju šajkaša i inženjerije, mostovi su preko noći ponovo montirani, habzburška vojska bila je prebačena i napad je mogao da počne.

11

U sedam sati ujutro 5. avgusta, na dan Marije Snežne, hrišćanska armija napala je položaje osmanlija kako bi ih sprečila da potpuno opkole tvrđavu. Prvi su se sudarili carska pešadija i janičari, a nakon uspešnog proboja usledio je i napad na osmansku artiljeriju. Princ Eugen odmah izdaje komandu da konjica direktno napadne sa levog krila glavni turski logor, međutim, janičari preduzimaju oštar kontranapad. Eugen mirno naređuje udar na nezaštićeni neprijateljski centar, prodirući ka bedemima tvrđave, na kraju i do vezirovog šatora. Janičari i spahije, bez pomoći tatarske konjice koja se dala u bekstvo, panično se povlače, shvatajući da će biti počišćeni u nezadrživom jurišu. Damad Ali-paša u očaju pokušava da vrati vojsku u borbeni poredak, ali ne uspeva. Smrtno ranjen, evakuisan je do Karlovaca, gde je umro u crkvi Svetog Nikole. Razbijena osmanska vojska povlači se prema Beogradu. Nikolas Henderson, autor biografije o Eugenu Savojskom, napisao je da je bilo potrebno pet stotina vojnika da iz turskog kampa odnesu bogati plen. Vezirov šator, kao simbol moći osmanske imperije, dominirao je turskim logorom ističući se među pedeset hiljada ostalih manjih šatora. Princ je upravo iz komandnog štaba Damada Ali-paše poslao izveštaj o pobedi austrijskom caru Karlu Šestom. U njemu je, između ostalog, stajalo i da je borba završena nešto pre podneva, posle pet dramatičnih i krvavih sati.

17

Posebno poglavlje bitke predstavlja sneg koji je, prema legendi, pao usred leta i doprineo pobedi Eugena Savojskog nad znatno brojnijom turskom vojskom. Međutim, u meteorološkim dokumentima ne postoji podatak da je tog avgusta padao sneg, osim činjenice da je cela 1716. godina bila izuzetno hladna. Pri ekstremnijim vremenskim prilikama jutarnje inje moglo je da liči na sneg. Misterija je i grob Damada Ali-paše, po kojem je nazvano turbe na Kalemegdanu, ali se ne može sa sigurnošću reći da li je on tu i sahranjen. Pred samu bitku veliki vezir poslao je pismo Eugenu Savojskom u kojem mu je napisao: Nema nikakve sumnje da će krv koja će poteći na obe strane pasti kao kletva na vas, vašu decu i decu vaše dece, sve do sudnjeg dana. O njegovoj smrti postoje tri verzije – da je ušao u borbu pa tamo stradao, da ga je pogodio metak dok je posmatrao sukob sa Vezirca, brda kasnije nazvanog po njegovoj tituli, ali i da se sam ubio jer je znao da ga posle poraza čeka teška kazna. Da su Turci ostvarili svoj naum, probili Tvrđavu i slomili austrijsku vojsku i princa, pitanje je kako bi se Beč održao. Zbog toga je ova pobeda bila od kapitalne važnosti, a označila je i početak procesa oslobađanja naših krajeva od osmanske vlasti, objašnjava magistar Jokić.

07

U crkvi Snežne Gospe na Tekijama, na putu između Petrovaradina i Sremskih Karlovaca, svake godine se održava pomen u čast trijumfa hrišćanske vojske, 5. avgusta kada se praznuje i ova velika svetica i zaštitnica. U srednjem veku na tom mestu nalazila se kapela, koju su kasnije srušili Turci kada su zauzeli ove prostore. Oni su podigli drvenu džamiju i malu tekiju koju su opsluživali derviši. Reč tekija je inače arapskog porekla i označava odmor. Nakon isterivanja Turaka petrovaradinski fratri pretvaraju džamiju u hrišćansku kapelu, a sadašnja crkva podignuta je 1881. godine. Ugled Marije Snežne neguje se i kroz priču da je princ Eugen naručio kopiju Bogorodičine ikone iz rimske bazilike Santa Marija Mađore, kako bi je nosio u vojne pohode. Nakon pobede, u znak zahvalnosti poklonio ju je crkvi na Tekijama, koja se smatra velikim svetilištem. I u ovom hramu slavi se jubilarnih tri stotine godina bitke, a tim povodom predstavljena je muzejska zbirka sastavljena od raznih eksponata, fotografija i razglednica.

Tekst: Snežana Ilić, mr Siniša Jokić
Fotografije: Snežana Ilić, Muzej grada Novog Sada

18

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR