Žrnov je jedna od najvećih misterija Srbije. Čak ni mnogi Beograđani ne znaju da je na vrhu Avale, na mestu spomenika Neznanom junaku, postojalo utvrđenje koje je i u antičko doba i u srednjem veku igralo veoma važnu ulogu. A onda ga je 1934. godine kralj Aleksandar srušio do temelja, nikom ne objasnivši zbog čega je doneo sumanutu odluku da ovaj grad zanavek pošalje u zaborav…

Kada se posmatra iz daljine, naročito iz severnih i istočnih ravničarskih predela, Avala deluje impozantno, ponosno ističući svoju vulkansku prošlost i oblik. Međutim, prema geološkim zakonima i shvatanju pojma planine, ona sa svojih 511 metara važi za patuljka. Jedva je premašila uslov da ne bude okarakterisana kao brdo. No, i to joj je bilo sasvim dovoljno da postane zaštitni znak Beograda i omiljeno izletište njegovih stanovnika. Menjao je glavni grad svoje gospodare i civilizacije koje su mu ostavljale različita obeležja, ali Avala je, poput neke mitske kapije vremena, u svima budila strahopoštovanje.

Čak ni mnogi Beograđani ne znaju da je na mestu Meštrovićevog spomenika Neznanom junaku u davna vremena živeo ceo jedan grad – Žrnov. Ili Žrnovan. Ime su mu, po vrhu Žrnovici, dali Srbi kada su ga osnovali u srednjem veku na ruševinama rimskog utvrđenja. Mogao je da bude veličanstveno svedočanstvo koje bdi nad Beogradom. Umesto toga, postao je zagonetka, jedna od najvećih srpskih misterija. Po svemu sudeći, to će zauvek i biti. Večna tajna, ugušena u dimu nakon brutalnog miniranja. Kolateralna šteta, nastala prilikom demoliranja istorije Srbije.

Nestao je u oblaku eksplozija, godinama pre početka Drugog svetskog rata. Ni kamičak nije ostao… Tek poneko kratko objašnjenje u istorijskim knjigama. U školskim udžbenicima ga nikad niko nije pomenuo. Sve što znamo o njemu je činjenica da je postojao. Zato sam, pre nego što sam počela da pišem ovu priču, napravila malu anketu da proverim koliko je ljudi uopšte čulo za Žrnov. Rezultat je bio poražavajuć – tek svaki deseti. To je neki grad u Poljskoj, zar ne?, i slična pitanja. Pojma nisu imali današnji Beograđani… Verovatno je za sve kriva ta naša genetska potreba, bolje reći greška, da uništavamo ono što bi se u bilo kojoj kulturno osvešćenoj zemlji čuvalo kao najveća dragocenost i dobro od neprocenjive vrednosti. Ne samo da nismo ni srećniji ni pametniji kako vreme prolazi, već mi se čini da svetinje i svedoke sopstvene prošlosti rušimo još većom žestinom. Zašto?

Ne, nisam pristalica gluposti da su prvo nastali Srbi, pa tek onda amebe, niti verujem da smo nekakav nebeski narod. Ionako svaka nacija na ovom svetu veruje da je izabrana i da najbolje igra fudbal. Ali, za razliku od drugih, mi smo dozvolili da se čuvene vinčanske skulpture iz petog milenijuma pre nove ere prodaju po belosvetskim aukcijama kao da su neke igračke, dozvolili smo da na desetine arheoloških lokaliteta iz praistorije i antike potone u Dunavu, a nismo se ni potrudili da ih prethodno istražimo jer izgradnja hidroelektrane nije mogla da čeka. Da ne pominjem nedavne primere, kao što su preoravanje ranohrišćanske bazilike zbog deonice puta ili sečenje hrasta kog su čak i Turci poštovali… Dopustili smo da se blaga koja su slučajno iskopali seljani u njivama prodaju budzašto na crnom tržištu ili da završe u muzejima na drugom kraju planete, da se mnoga od njih predstavljaju kao relikvije iz Sumera… Dozvolili smo svašta, nesvesni nesagledivih posledica. Kada je reč o ostacima Žrnova, možda bi ih trebalo potražiti na evropskim dvorovima, u slučaju da ih je kralj Aleksandar Karađorđević podelio svojoj braći masonima, ubeđen da kamenje sa Avale ima neku čarobnu moć. Žrnovan je bio žrtvovan. Kakva tragična igra reči…

Avala je još u keltsko doba važila za svetu planinu. Usamljeni vulkan, ugašen još pre dva miliona godina, nedaleko od moćnog Dunava… Idealna lokacija. Arheološka istraživanja pokazala su da su se na tom području od najstarijih vremena eksploatisale rude, najviše cinabarit, olovo, srebro, gvožđe i živa. Prvi poznati ovdašnji rudari bili su Skordisci, keltsko pleme vešto u obradi metala i kovanju. Pretpostavlja se da su upravo oni podigli prvu tvrđavu na vrhu Avale. Neki naučnici skloni su tvrdnjama da je mesto bilo naseljeno i mnogo pre njih. Naredno utvrđenje, tačnije osmatračnicu, podigli su Rimljani. Višenamenski punkt služio im je za kontrolu puta, prilaza Singidunumu, ali i kako bi zaštitili rudnike na obroncima planine, stotinak metara ispod vrha.

Srbi su obnovili grad u srednjem veku. Nema dokaza da je postojao u doba Vizantije, ali se sa sigurnošću može reći da je bio veoma značajan u vreme despota Stefana Lazarevića. To je zabeležio i putopisac Feliks Kanic, doduše stolećima kasnije. Najčešća verzija glasi da je dobio ime po žrvnju, ali ne običnom, već onom za mlevenje rude. Cela planina je pre dolaska Turaka nosila naziv Žrnov, premda mnogi veruju da je Avala starije ime i da vodi poreklo iz keltskog jezika (iz čega proističe i poređenje sa mitskim Avalonom). Legenda, a i narodna pesma koju je zabeležio Vuk Karadžić, kaže da je ovde stolovao Porča od Avale. Zidine su počivale na antičkim temeljima i bedemima iz ranog srednjeg veka, kada se celo utvrđenje sastojalo od Malog grada sa dvema kulama, koji je u osnovi imao pravilan petougao, i Gornjeg grada, sa velikom kapijom i bedemom koji prati oblik padine.

Osmanlije su stigle tokom prvih decenija 15. veka, kada su ojačali istočne i južne delove utvrđenja. Međutim, već 1444. godine godine nakon Segedinskog mira bili su primorani na obnovu srpske despotovine i vraćanje tvrđava. Među vraćenim gradovima, pored Golupca, Kruševca i Novog Brda, našao se i Žrnov. Posle smrti Janoša Hunjadija, koji je sa svojim trupama odbranio Beograd, Turci 1456. godine ponovo kreću na Srbiju i zauzimaju Žrnov u pokušaju da osvoje prestonicu, što im nije pošlo za rukom. Nakon toga Hodi paša proširuje tvrđavu dodatnim bedemom i suvim šancem, stvorivši od Žrnova tvrđavu za uznemiravanje Beograda koji se nalazio u mađarskim rukama. Od ove uloge tvrđave, odnosno njenog tadašnjeg imena Havala, što znači smetnja ili prepreka, cela planina je dobila naziv. Mađari su 1515. godine pokušali da zauzmu Žrnov uz pomoć teške artiljerije, ali su doživeli težak poraz. Havala je za Osmanlije predstavljala pravu razbojničku kulu, olovom pokrivenu, sa koje su gospodarili okolinom koju behu gotovo opustošili. U putopisima Evlije Čelebije, Žrnov je važio za jedno od najznačajnijih utvrđenja u Srbiji. Sa padom Beograda 1521. godine počinje da gubi strateški značaj, a u 18. veku prepušten je zubu vremena.

Ipak, u prilično dobrom stanju je dočekao početak prošlog stoleća. Nisu ga dokrajčili ni Turci, ni Austrijanci, ni Mađari, ni borbe tokom Velikog rata… To je, u mirnodopskim uslovima, učinio jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević, poznat i kao Ujedinitelj. Neki bi mu, posle ovakvog kiksa, dali drugačiji nadimak – Uništitelj. Postoji više tumačenja zbog čega je odlučio da sravni Žrnov sa zemljom. Razlog koji se najčešće može čuti leži u činjenici da je bio mason i da je Jugoslaviju i osnovao zahvaljujući idejama svetskih moćnika. Takođe, Avala oblikom podseća na piramidu, važan deo ikonografije slobodnih zidara koja se oslanja na antičku arhitekturu. Tako je Bogom dana planina mogla da im posluži za interesantnu simboličku igru u predvorju Beograda, smatra Zoran Nikolić. U masonskom svetu posebno je važna zarubljena piramida koja na vrhu, kao centralnom mestu, podrazumeva prostor za svevideće oko. A Avala je bila baš takva. Postojala je samo jedna prepreka – Žrnov. Spomenik Neznanom junaku, građen kao mauzolej sličan Njegoševom na Lovćenu, trebalo je da među laicima sakrije pravu simboliku i postane snažan razlog da ovde dolaze ljudi na poklonjenje herojima koji su u Prvom svetskom ratu izgubili život braneći otadžbinu.

Čuveni vajar je te 1934. godine dobio odrešene ruke da spomenik izgradi po svojim estetskim i simboličkim kriterijumima. Interesantno je da je njegovo rešenje, iako prvobitno predstavljeno kao originalno delo, u stvari izmenjena kopija grobnice persijskog kralja Kira. Skandalozni projekat rušenja Žrnova trebalo je da bude izveden u apsolutnoj tišini, niko nije pisao o tome, niti je smelo da se pomene. Međutim, kada se saznalo, beogradska čaršija bila je zatečena i šokirana. Brojni apeli javnosti nisu urodili plodom, te je bez ijednog logičnog opravdanja Žrnov bez traga nestao 19. aprila. Mnogi su do poslednjeg trenutka verovali da će kralj ipak odustati od sulude namere i da je u pitanju samo trač. Nažalost, Ujedinitelj se oglušio o volju naroda, odlučan da podigne spomenik novom svetskom poretku u koji je toliko verovao.

Tone dinamita i dva dana bili su potrebni da nestane biser srpske istorije. Vojska Jugoslavije dobila je delikatan posao – da staru građevinu u potpunosti eliminiše sa vrha planine. Zadatak je brzo bio završen, pod budnim okom kralja, a posle dvodnevnog odjekivanja snažnih eksplozija koje su se čule i u centru prestonice drevni grad pretvoren je u prah i pepeo. Uoči poslednjeg miniranja otkriven je sloj iz rimskog razdoblja, gde su pronađeni cisterna s pitkom vodom, kao i peć za pečenje hleba. Demolirane su i stare rudarske peći. Kamionima su dugo odvoženi kamenje i šut, dok je istovremeno bio pravljen prilaz budućem monumentu. Kralj se slikao na ruševinama, ponosan na svoje nedelo, a poneki ostatak prenet je u podavalsko selo Beli Potok. Tako je Žrnov nasilno prekomandovan u zaborav.

Fotografije koje je napravio nepoznati autor dok je pratio kralja tokom polaganja kamena temeljca za spomenik Neznanom junaku pokazuju monarha sa srebrnim čekićem u ruci, alatom slobodnih zidara. Stigao je na Avalu u specijalnoj limuzini, praćen oficirskom svitom. Gardisti su, postrojeni, čekali da počne svečana ceremonija. Sve se dešavalo na Vidovdan, 28. juna, nešto više od dva meseca nakon vandalskog uništenja Žrnova. Aleksandar Karađorđević srušio je jedan od najvažnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture, ali nije dočekao da vidi Meštrovićevo delo. U oktobru iste godine stradao je u atentatu u Marselju.

Ni posle više od osam decenija niko ne može da pruži adekvatno objašnjenje za tako temeljno uništavanje dragulja beogradske istorije, osim hirovitosti monarha i njegove duboke privrženosti masonima, kao i potrebe za prostorom na kojem bi nikao monumentalni objekat čuvenog splitskog vajara. I Meštrović je bio mason, te zbog toga spomenik na Avali vrvi od simbola slobodnog zidarstva. Neki hroničari tvrdili su da je kralj uništio Žrnov jer je bio sujeveran i smatrao je da materijal od kojeg je izgrađen ima čudesnu moć. Možda zbog toga ni kamen nije ostao.

Drugi smatraju da je bila u pitanju manijakalna opsesija jugoslovenstvom koje je simbolizovano u karijatidama – kamenim skulpturama žena u narodnim nošnjama, koje predstavljaju šest banovina tadašnje kraljevine, a možda je samo slepo pratio modu podizanja spomenika neznanim junacima koja je bila aktuelna u Evropi između dva rata.

Postoje i izvori koji pravdaju postupak kralja navodima da je mislio kako je utvrđenje bilo tursko i da ga je srušio greškom. U svakom slučaju, zauvek će ostati misterija šta se sve nalazilo ispod Žrnova, grada koji je, očigledno, morao da nestane.
A pored zidina srednjovekovne tvrđave, tokom Prvog svetskog rata poginuo je petnaestogodišnji dečak. Sahranili su ga Nemci i na drvenom krstu na nemačkom napisali: Ovde počiva nepoznati srpski vojnik. Posle oslobođenja, meštani obližnjeg sela Beli potok podigli su spomenik i iste reči urezali na srpskom jeziku. Nešto kasnije, odlučeno je da se u čast hrabrog dečaka i ostalih mladih ratnika čija su tela majke tražile po celoj Avali sagradi jedinstveni mauzolej. Kralj Aleksandar zbog toga je, navodno, srušio branik Beograda.


Sećam se jedne priče mog, sad nažalost pokojnog, profesora iz Zemunske gimnazije. Dok je govorio o avalitu, mineralu pronađenom na Avali, slučajno se dotakao teme koja možda ima, a možda i nema, neposredne veze sa starom tvrđavom. Pomenuo je, naime, kako su pre nekoliko decenija tim krajem lutali geolozi iz Velike Britanije i uzorke sa planine potom odneli na ispitivanje u London. Prema nekim izvorima, ono što ih je stvarno interesovalo bila je povezanost Avale sa mitskim ostrvom Avalon. Kao što znamo iz istorije, a i iz legendi o kralju Arturu, Kelti se pominju i na jednom i na drugom mestu. Da li su imena slučajno toliko slična? Dozu mistike redovno unose i ufolozi i bioenergetičari. Prvi tvrde da se na vrhu Avale mogu videti leteći tanjiri, jer planina podseća na piramidu, a vanzemaljci su podizali ta zdanja kao svojevrsne kapije kroz koje su putovali u druge dimenzije. Meštani okolnih sela i dalje sreću izvesne posetioce kako, u večernjim satima, uz pomoć posebnih sprava pokušavaju da otkriju da li je ostalo nešto od plemenitih metala koje su još Rimljani iskopavali.

Žrnov je mogao da se sačuva. U to nema nikakve sumnje. Danas bi bio važan istorijski spomenik, velika turistička atrakcija glavnog grada. Meštrovićevo delo je, uz dužno poštovanje, moglo da stoji i na nekom drugom mestu. U knjizi Žrnov, srpski Avalon, istoričar Radovan Damjanović slično konstatuje, i postavlja pitanje: Prostor oko Beograda prepun je brda. Zašto se spomenik nije zidao na praznim planinskim vrhovima, ili je to bila jedna od akupunkturnih tačaka srpske zemlje koje nisu smele da ostanu nepokrivene? Odgovor verovatno nikad nećemo dobiti.

Tekst: Snežana Ilić
Foto: arhivski materijal

4 KOMENTARI

  1. једна чињеница је тачна, да је уништен још један доказ да су Срби овде живели од памтивека. Од средњег века се ради на томе да се униште сви докази на постојање Срба и наше културе на овим просторима. Томе су увек предводили Батикан, а касније Енглези. Даће Бог да се те истине објаве и да поново знамо одакле смо, какви смо били и све остале мистерије буду откривене

  2. Ja sam za osnivanje jednog centra koji ce imati samo jednu misiju: Srpska istorija ali ona prava zakopana skrivana unostavana i paljena. Hajte da se udruzimo i podignemo iz pepela pravu istoriju srpskog naroda
    Istoricari svojim radom a mi ostali novcano da podrzimo taj rad. Toliko dugujemo nasim precima. Mozda.je to i pravi nacin da saznamo zasto nas se vecina plasi i mrzi nas

OSTAVI KOMENTAR