Svetionik kulture varoši pored Dunava deo je lične istorije svih koji su imali čast da upravo tu nastave svoje školovanje. Iako je bila prinuđena da se prikloni i zakonima savremenog doba, ugledna škola u Gradskom parku ljubomorno čuva svoj dignitet i duh grada

Graditelji, urbanisti i arhitekte odavno pokušavaju da podignu neki idealan grad koji bi predstavljao savršeni spoj forme i sadržaja, te na najbolji mogući način zadovoljavao potrebe svojih žitelja. Postoje mnogobrojni zapisi i planovi za to, ali u stvarnosti, koliko znam, još nema grada koji bi mogao tako da se opiše. Međutim, poslednjih godina, verovatno zbog razdaljine koja se isprečila između nas, ponekad sanjam da je Zemun postao baš takav idealan grad, uobličen na načelima simetrije i raznih geometrijskih oblika. U samom središtu, okružena besprekorno uređenim parkom sa stazama koje se neprekidno račvaju, nalazi se Zemunska gimnazija. U idealnom gradu iz mog sna njoj je, kako kakvom hramu znanja, dodeljeno počasno mesto.

David Albahari

Početkom toplih dana veliki zemunski Gradski park menja svoje boje i postaje življi i veseliji, a raskošne stare fasade buknu pod zracima sunca otkrivajući talenat davno zaboravljenih majstora. Na glavnom ulazu u tu zelenu oazu punu rastinja pod posebnom zaštitom države, poput lampe na kormilu jedrenjaka, stoluje jedna od najstarijih obrazovnih ustanova ne samo na teritoriji Beograda, već i cele Srbije. Zemunska gimnazija deluje poput nekog džinovskog magneta koji kao da nekom neverovatnom snagom privlači oči kada se prolazi pored nje. Naprosto morate da se okrenete i da je pogledate. Koliko god puta da sam se našla u blizini, a bilo je sijaset takvih trenutaka za ovih dvadeset i kusur godina koliko je već prošlo od mature, obavezno bih zastala pored svoje nekadašnje škole. Nikada nisam bila sigurna da li je u pitanju strahopoštovanje, nostalgija ili ponos. Rekla bih da ima od svega po malo. I još koječega. U svakom slučaju, da citiram ponovo Albaharija, lepo se osećam na tom mestu gde se za mene ukrštaju uspomene i stvarnost.

Gimnazija, kao i svako staro zdanje, drvo u parku ili vez na keju ovde u Zemunu, zaslužuje posebnu priču. Svojevrsni simbol grada, spomenik kulture i stara, mudra kuća kako ju je slikovito opisao Duško Kovačević, danas nosi nešto drugačije odelo od onog u kojem je moju generaciju dočekala 1990. godine. Fasada je potpuno obnovljena, kako i dolikuje jednom tako važnom svedoku istorije, dekorativno osvetljenje noću ističe njeno kraljevsko držanje, a i enterijer dobro izgleda u ovim svetlijim tonovima, ukrašen galerijom likovnih radova sadašnjih učenika. Utisak malo kvare novi prozori koji su zamenili originalne drvene, nepovratno narušivši autentičnost zgrade iz pretprošlog veka. Istina, promenilo se mnogo stvari, ali duša škole i dalje nevidljivo čuči u svakoj učionici, kojima kroz prozore senke bacaju krošnje breza i borova. I još uvek se, u nekom nevidljivom kutku, možda negde u podrumu ili na tavanu, krije vek i po stara prašina od izdrobljenih kreda. Široki zidovi, ko zna koliko puta krečeni, absorbovali su verovatno sve zvuke koji su se ikad ovde čuli, dok koraci svih generacija đaka i dalje odjekuju duž dugih hodnika i stepeništa.

Ipak, ulaz već odavno nije slobodan, i nije dovoljno samo se javiti portiru. Kada prođete kroz masivna vrata ukrašena vitražom morate da se čekirate pored rampi, koje se sklanjaju tek kada se sa identifikacionih kartica očitaju podaci na aparatima postavljenim u holu između spomen ploče učenicima, palim tokom Drugog svetskog rata i biste heroine Nade Dimić. Tako je, u skladu sa modernim vremenima i pravilima o bezbednosti đaka, Zemunska gimnazija pre tri godine postala najsigurnija obrazovna institucija u Srbiji.

Danas ima i svoje naloge na društvenim mrežama, pomalo razbijajući onaj oreol strogoće koji se decenijama vio iznad nje. Ne mogu da kažem da sam je smatrala baš toliko strogom i uštogljenom, mada je uvek imala simpatične nadimke sa asocijacijama na zatvor i slične ustanove, zbog čega su se neki njeni klinci osećali kao insekti zarobljeni u ćilibaru. S druge strane, bilo je onih koji su smatrali da je poslednji dan školske godine najgora kazna koju su odrasli smislili za decu.

Stara dama je do svog ugleda držala još od dana kada se u njenim nedrima prvi put začulo zvono, oglašavajući početak časa. Ugledni su bili i profesori, posebno Zemunci koji su prosto zračili onim čuvenim štihom lepe varoši pored Dunava. Sve to zajedno učinilo je da iz Zemunske gimnazije izađem potkovana takvim znanjem i informacijama, da sam i danas ubeđena kako sam završila bar pet različitih fakulteta. Moje ime je tokom ovih četvrt veka stajalo u raznim novinama, ispod mnogih tekstova koje sam odavno prestala da brojim, ali posebno sam ponosna što se našlo i u spomenici gimnazije objavljenoj pred proslavu jedinstvenog jubileja – 150 godina postojanja.

Svetlopis zemunske varoši

Zauzimajući značajno mesto na raskrsnici puteva i granici između dva sveta, na obali moćne reke i sa strateškim pogledom na Beograd preko puta, Zemun je imao posebno uređenje i privilegije u Austrougarskoj monarhiji. Bio je građanska oaza posred vojničke zemlje, kako su ga predstavljali hroničari. Sredinom 19. veka Zemun je imao više osnovnih škola (srpska, grčka, jevrejska), ali nije bilo škole u lako pristupnoj okolini, koja bi mladima pružala praktično obrazovanje za kojim je potreba postajala sve izraženija. Gimnazija je osnovana 1858. godine, ukazom đakovačkog biskupa Juraja Štrosmajera, kao treća na sadašnjoj teritoriji Srbije, posle starijih sestara u Sremskih Karlovcima i Novom Sadu.

Dan škole obeležava se 15. oktobra, jer je tog datuma upisana prva generacija Prve godine rada, koju je pohađao dvadeset jedan učenik. Otvorena je u zgradi podignutoj 1786. godine. Učenici tadašnje dvorazredne Realne škole bili su uglavnom deca zanatlija, trgovaca i činovnika, a zvanični jezik na kojem je vođena nastava bio je nemački. Razvoj ove velike kuće znanja počeo je kada je od Male realke izrasla u Veliku, krajem 19. veka. Prvi ispit zrelosti posle osmog razreda u Realnoj gimnaziji održan je školske 1900/1901. godine, kada je, zanimljivo, maturirao samo jedan učenik.

Škola je tada već bila u novom zdanju sa sedam učionica i jedanaest kabineta, podignutom na obodu parka nekad poznatog i kao Elizabetin, gde i danas, sa zvonikom, čini stari deo zgrade. A njome su, pored brojnih učenika, protutnjale i vojske obe svetska rata. Usled povećanog broja učenika, proširena je 1914. godine, čime je zaokružen današnji izgled sa dve spojene građevine koje formiraju atrijum i dvorište u sredini. Namera je bila da se i novi deo izgradi u renesansnom stilu, ali je na kraju urađen u post-secesionističkom.

Treba napomenuti da je škola tek 1925. godine otvorena i za devojke, a do 1958. se sastojala od muške i ženske gimnazije. Muška se nalazila na zemunskoj pijaci, na uglu Gospodske ulice i Velikog trga, pored franjevačke crkve, u današnjoj zgradi policije, dok se ženska nalazila u Gradskom parku. Kada je Zemun postao beogradska opština, gimnazija je podeljena na dva smera: društveno-jezički i prirodno-matematički. U vreme reforme školstva imala je usmerenja, da bi početkom devedesetih opet bila podeljena na klasičan način, dobivši i posebno muzičko odeljenje.

Gimnazija je postala obeležje grada čim je prvog dana odškrinula svoja vrata. U njoj su kasnije otvoreni i prvi bioskop i aeroklub, a 1911. godine, osnivanjem Đačke čitaonice, ustoličila se na tronu kulturnog centra Zemuna, i danas je pod zaštitom države kao važan istorijski spomenik. Između ostalog, može da se pohvali i bogatom bibliotekom sa fondom od tridesetak hiljada knjiga i čitaonicom u kojoj se decenijama održavaju književne tribine. Obeležila  je i put odrastanja Save Šumanovića, Rahele Ferari, Davida Albaharija, Predraga Koraksića Koraksa, Nade Dimić, Saše Loknera čija je majka predavala matematiku, Gorana Paskaljevića, i mnogih drugih uglednih ličnosti.

Prošlo je više od dve decenije od kada je moja generacija maturirala, i mnoge slike su u međuvremenu izbledele. Ipak, ispod naslaga sećanja i brojnih događaja koji su zatrpali prošlost, pomaljaju se trenuci koji su trajno obeležili tinejdžersko doba, obavijeno vihorom građanskog rata koji se spremao da počne i rasturi Jugoslaviju baš tog septembra kada smo premijerno seli u klupe. Razaranja, demonstracije, sankcije, inflacija, kriza… Doživeli smo sve što se smatra užasima devedesetih. Ipak, časovi se nisu prekidali, začinjeni našim povremenim bežanijama i biserima koje smo uredno zapisivali. Jeste, najlepše je đačko doba… Ali, kako je to već neko rekao, imamo nesreću da pripadamo jednoj od generacija uskraćenih za šansu da svoj intelektualni i društveni potencijal ostvare u skladu sa vrednostima za koje su sazrevale i koje, na kraju krajeva, i imaju u sebi.

Mnogo je vetrova od tada prostrujalo Gornjim i Donjim gradom, iz kojih se više ne širi onaj autentični zemunski šarm. Ni grad, iako ima dugu istoriju i tradiciju, više ne određuje identitet svojih stanovnika, ni starosedelaca ni dođoša. Ali, ova škola je važan deo naše lične istorije, otvoreni ili prikriveni simbol građanskog duha koji se negde izgubio među vojnim kasarnama i domom sportova Pinki, obeležjima jednog vremena koje se urušilo zajedno s njima. Mnogi su se otisnuli sa one strane reke, neki i sa one strane okeana. Tekstove danas pišemo na kompjuteru ili tabletu, a nekada smo ih pisali, onako stvarno pisali, olovkom, na papiru. I lektire su se čitale iz knjiga, a ne sa interneta. Mi nismo mogli da izguglamo zbog čega se Ana Karenjina bacila pod voz ili koliko je godina Penelopa čekala Odiseja. Morali smo to da znamo. Na našu sreću. Zato Zemunsku gimnaziju nazivam svetlopisom našeg vremena i duha grada kojeg više nema. Otome ćemo još pričati.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić, Monografija Zemunske gimnazije  

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR