Kako se odužiti tom slatkom mestu naše mladosti za sve one indijanere, nenadmašni kesten pire sa šlagom, minjone, saher torte i ostale naizgled sitne užitke koji su tako savršeno održavali nivo šećera u krvi i ispunjavali sva čula? Poslastičarnica Zora jedan je od simbola varoši pored Dunava, a Zemunci dobro znaju zašto!

Po preporuci prijatelja svratio sam do ove poslastičarnice u centru Zemuna. Ni manjeg prostora, ni više kolača! Vitrine su prepune slatkiša, kao da su došle iz najmaštovitijeg sna svakog klinca. Kolači, kolači, kolači… Veliki sam ljubitelj i poznavalac poslastica iz domaće proizvodnje, ali toliko lepo dekorisanih kolača na jednom mestu nigde nisam video! Svi izgledaju kao nacrtani, a ukus je istinski, domaći. Nisu ni preterano jaki, ni preterano slatki, ni preterano teški, već taman onako kako treba… Uživao sam u svakom zalogaju. Cena je ovde najmanje važna, ali verujte da vredi svaki dinar za ovakav užitak.

01
Tek kada je došao sebi posle te neverovatne čarolije sastavljene od ukusa, boja i mirisa koji su mu omamili sva čula, oduševljeni sladokusac saznao je da je upravo izašao iz renomirane zemunske poslastičarnice. A ovo je samo deo komentara koji je ostavio na jednom forumu.

04

Zora je kultno, slatko mesto naše mladosti. I mnogih drugih mladosti… Dolče vita u punom sjaju i smislu. Mesto u koje vole da svrate svi Zemunci, ali i oni koji su ovde tek kratko živeli, radili ili učili. Smeštena u srcu grada, u Glavnoj ulici, sa više od pola veka tradicije, ona nije samo najstarija poslastičarnica u Zemunu, već i njegov zaštitni znak. Vezane su za Zoru mnoge bežanije sa časova, prvi ljubavni sastanci, tu su se često završavale duge šetnje koje su počinjale na dunavskom keju, svraćalo se na predah uz limunadu ili bozu kada se siđe sa Gardoša, tu je ležao i mito u vidu sladoleda kojim su mame potkupljivale decu zarad dobrih ocena u školi… I naravno, tu su se krili najbolji kolači u gradu. Dakle, iz više razloga zaslužuje mesto u mom Zemunskom kutku.

06

02

Mnogi i danas pitaju kako je ovaj zemunski dragulj dobio ime, kada je osnovan, da li je Zora živa… Poslastičarnica je vrata otvorila 1. maja daleke 1957. godine. Ali, nije je osnovao Zemunac, kao što verovatno svi misle, već jedan gospodin sa one strane Dunava. Tačnije, sa Vardara. Panta Mihajlović rođen je 1912. godine u mestu Vrutok u Makedoniji, u kojem izvire Vardar. U Beograd je došao kao dečak, i već 1925. godine počeo da sa braćom radi u lokalu svog oca u Bulevaru kralja Aleksandra, preko puta tehničkih fakulteta. Njihova Vranjanka postojala je sve do 1956. godine, kada je zbog rušenja zgrade morala da se premesti. Od nekoliko ponuđenih lokacija, izabrana je ona u tadašnjoj ulici Maršala Tita, odnosno Glavnoj u Zemunu. Varoš koja baš i nije blizu centra Beograda, a onaj Novi tada je tek počeo da niče… Izbor lokacije leži u činjenici da je zgrada bila nova, dok su prostorije na drugim mestima bile u prilično lošem stanju.

03a

Panta Mihajlović živeo je u centru Beograda, kod Skadarlije. Nije, eto, imao bliske veze sa Zemunom, ali mu je ostavio najslađi simbol. Tada to nije mogao ni da nasluti. Poslastičarnica Zora dobila je ime po njegovoj supruzi. Ovim poslom bavio se sve do smrti, krajem novembra 1983. godine. Zora je preminula u januaru 2007. godine. Lokal je preuzela Katarina, supruga Pantinog sina Aleksandra, a od 2002. godine vlasnik je Slobodan Mihajlović, Katarinin sin, Pantin i Zorin unuk.

07

– Poslastičarnica Zora bila je i ostala kultna u Zemunu. Obeležila je mnoga detinjstva, a legendarni čika Panta obeležio je i odrastanje dece iz dvorišta u koje je izlazio zadnji deo lokala. Voleo nas je sve. Sudio nam je fudbalske utakmice dok su se kolači hladili, kupovao nam lopte, na poluvremenu nas častio bozom i lmunadom… Sa osmehom je trpeo dečje nestašluke, nikada se nije ljutio. Bio je naš čika Panta. Voleli smo ga. Bili smo uvek spremni da ga poslušamo, da trknemo do prodavnice i kupimo sve što bi mu zafalilo. Kasnije je i moju ćerku Katarinu razmazio, uvek se vraćala od njega ne sa jednom kuglom sladoleda, već sa ogromnim kornetom. Uvek ću ga se sećati kao divnog, dobrog čoveka. Takav je bio naš čika Panta – evocira lepe uspomene Zemunac Branislav Andrić.

CAM02850a

12

Uskoro će Zora proslaviti jubilarni, šezdeseti rođendan. Jedna od retkih zanatskih poslastičarnica koja je uspela da preživi sve vetrove promena na ovim prostorima i dokaz da istinski kvalitet može da opstane čak i u našim aktuelnim društvenim uslovima. Gotovo da ne postoji Zemunac kojem nisu poznate čari ove slatke kuće. Ima zaista puno nas koji s vremena na vreme volimo da se osetimo kako je to kad nostalgija udari u glavu, a bogami i šećer. Dugu, lepu, a nadasve slatku tradiciju pamte bake i deke, mame, tate, brojni gosti grada pored Dunava… Pamtiće je i naredna pokolenja. Mnogi svrate sa decom pa im, uz sladoled, kesten pire, žito sa šlagom, minjone, kitnikez, bajadere, moskva šnit, šampite, krempite, baklave i ostale stare ili nove kolače, pričaju kako su i njih njihovi roditelji nekada vodili baš u Zoru. Jedan od najinteresantnijih trenutaka zabeležen je tokom leta 2008. godine kada se lokal renovirao i kada su mnogi zabrinuto ulazili da pitaju da li će tu i dalje biti poslastičarnica.

11

10

To su oni opasni ukusi, mirisi i sećanja koji diraju sva čula i kojima se ne može odoleti. Nisam jedina koja tvrdi da se nigde ne prave bolji indijaneri ili kesten pire sa šlagom, pravim šlagom, a majstoricama i majstorima iz Zore na saher torti mogu da pozavide i Bečlije. Kvalitet i svežina kolača nisu se promenili. Štaviše, isti su već decenijama. Kao i neki tajni recepti, poznati samo odabranima koji poseduju redak talenat i vešte ruke. Budući da se u današnje vreme dokazi vrhunskog užitka često mogu naći i na sveprisutnim društvenim mrežama, ima li boljih kritičara od oduševljenih turista koji se, na primer na Instagramu, dok im slast još prolazi kroz celo telo, čekiraju uz I am in poslasticarnica Zora? Zemunci itekako znaju zašto.

Tekst i fotografije: Snežana Ilić

13

BEZ KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR